Дошао сам на генијалну идеју коју великодушно уступам премијеру. А, та идеја је синула, као и све генијалне, сасвим случајно, из једне обичне вести.
Наиме, Енглези су побројали стране речи које су непреводиве на њиховом језику, а у српском је то реч – вукојебина. Батргали се енглески језикословци да је растумаче, авај, ништа. Па је отприлике мрљаво превели као “место унутар ничега”. Што, признаћете, нема везе с мозгом, а уз то не звучи нимало сликовито као наша вукојебина.
Ево идеје за премијера: кад год га Амери и остали Англосаксонци сатерају у шкрипац, па га на пример терају да се о нечему изјасни, а он не би, нек им потури вукојебину.
– Мистер Вучић, а да ви мало о’ладите са Русима? – предлаже први заменик помоћног портира Беле Куће.
– Вукојебина… – одговори премијер.
Први заменик, иначе веома близак Обами, поготово ујутро кад му додаје пешкир, гледа у преводиоца, преводилац у премијера, па у првог заменика, збуњен, дабоме, што нам је и циљ.
– Мистер Аца, озбиљни смо људи, шта ће вама Србима та база код тог, како оно беше, Ниша? – наврзли се баштован, педикир и собарица.
– Вукојебина… – зноји се премијер стоички.
Преводилац колута очима, листа речник у очајничкој потери за проклетом српском речју, али те речи нема. Немоћно погледа у првог домаревог асистента.
– Слушајте, Ви, Вучићу! – тада већ грмне особље Беле куће. – Нећемо више да чујемо ни за Путина, ни за руску браћу, јел то јасно?!
– Вукојебина…
Баштован баца маказе за шишање живе оградЕ, собарица у очају цепа завесе, портир ломи кваку… Дижу руке: радите шта ‘оћете, доста нам је више и вас и те ваше вукојебине. Премијер одахне, обрише зној, обећа таксисти на путу до аеродрома да ће Србија бити најбољи мост између Запада и Истока и да ЕУ нема алтернативу, па правац ова наша вукојебина.
Заиста, како се нико досад није сетио да богатство српског језика искористи у дипломатији? Па да се из шкрипца вадимо специфичним дипломатским терминима. На пример, кад нам Хан обећа Европу одмах иза ћошка, али да пре тога признамо Косово, ми онда кажемо: не липши магарче до зелене траве! И Хан, наравно, одустане, само да не мора да листа речник или да преводиоцу плаћа прековремени рад.
Или, примерице, дође инвеститор, ал да му не наплатимо струју, воду, земљиште, да добије џаба раднике, плус да га дотирамо са неку ‘иљаду еврића по глави роба, пардон радника.
На то се ми надуримо па одговоримо: стрина донела, у гузици однела! Страни инвеститор заколута очима, затражи време да размисли, баци се на речник, али авај! Има стрине, нађе се и гузица, ал заједно никако. И онда пристане на све наше услове, струју и воду плати дупло, раднике затрпа парама, сваког месеца по нека акција, јал хуманитарна, јал онако, добробити домаћина ради.
Џаба, нема ко да чује мудар савет. Наше вође и доглавници упетљали се у дипломатски речник, те “ми смо искрено опредељени…”, те “Србија гледа у будућност, без обзира на све увреде суседа…”, па “Београд жели да има само пријатеље, на све стране света…”
С таквим речником си свима разумљив, такорећи провидан, а то не ваља. Није џаба Никола Пашић мрмљао себи у браду кад год су га сатеривали у ћошак и имао чувену реченицу – мож’ да бидне, ал’ не мора да значи.
Господине Вођо, кад сте већ од државе направили вукојебину, онда бар ту милозвучну реч паметно искористите. Немој после да буде – нико ми није рек’о!
Милан Јовановић, Вести
