Војислав – Воја Жанетић је човек из маркетиншких и сатиричних вода. Аутор је неких незаборавних епизода „Индексовог радио позоришта“, а ових недеља је са Драгољубом – Мићком Љубичићем креирао и „Лековити шоу“.
Да ли у оба своја посла имате нелојалну конкуренцију од актера српске политичке сцене?
– Ово у чему се ми тренутно налазимо јесте једна тешка и комплексна комуникациона игра на недефинисаној балканској територији, где је политика пре неки маргинални коментатор него активни учесник. У том смислу постоји конкуренција, да. Ја бих радо као политички воајер коментарисао, али тешко иде да произведеш апсурд довољно бољег квалитета. Или да будем прецизнији – некад сам одмах разликовао вест са Њуз нета од вести са озбиљних портала, а сад морам добро да се замислим на којој сам страници!
Шта видите у нашој политичкој стварности?
– Видим нешто што ме дуже време прогања, а то је утисак да је ова земља у ствари један велики привремени смештај за њене грађане. Један део људи, можда и већина, мисли да је деведесетих пропала њихова бивша држава, а ово у чему сада живе сматрају тим привременим смештајем. Неки други, можда мањина, сматрају да њихова имагинарна држава још није заокружена, чекају је, а ово овде такође доживљавају као привремени смештај. У ствари, ми личимо на оригиналну земљу избеглица: људи који никуд нису отишли постали су избеглице седећи на истом месту.
А политичари дођу као принудни управници?
– Ма и за њих је ово привремено. Доживљавам их као људе који државу користе као остварење својих личних амбиција у оквиру делатности за коју су се одлучили, било да се то тиче успеха у партијском кадровизму, људским ресурсима у државној администрацији, па све до приватних лукративних амбиција. Нема међу њима неког ко би својим деловањем битно допринео иком сем себи и својим најближим следбеницима. Кад погледате висину јавног дуга, схватите да смо ми људи који крадемо од својих унука, а нама и том крађом руководе људи који нас годинама убеђују да треба да се осећамо добро док то радимо. Потом, кад ово посматрате као давно започети распад Југославије који се још није завршио, најбоље се разуме суштина проблема. Западније државе бивше Југославије су много боље прошле у том распаду: оне имају могућност да прославе дан када су настале, а овде тај дан не можеш тачно ни да одредиш. Ова земља се понаша као очајна разведена жена, која никад неће прослављати датум развода свог брака. Кад се излечи тај синдром распуштенице, тек онда можемо почети да гледамо напред.
Политичко-медијски циркус
– Политика и новинарство постали су нека врста бизниса и сад се та два естрадна бизниса испомажу, губећи своје базичне функције – управљање државом и обавештавање јавности. Имате ситуацију која јако личи на „Гранд шоу” у коме медији личе на Сашу Поповића, а политичари на звезде „Гранда”. Имамо циркуску арену… Не смете заборавити да људе морате и информисати и водити у будућност. То је као са парфемима. Без обзира колико људи воле да их користе, с времена на време морају и да се окупају.
Једном сте рекли да је иза нас пола столећа минуса…
– Систем бивше Југославије није био ни економски ни политички одржив, али су људи у њему мислили да живе добро. Али тај систем није функционисао, био је у минусу и почео је да позајмљује од нас, као што ми данас позајмљујемо од оних који ће тек да дођу. Таква Југославија је створила распад Југославије. И људи сад имају носталгију према том добу, што мени личи на носталгију болесника у поодмаклој фази АИДС-а према времену кад га је тек добио. Да, тада је био много здравији, али је све то тада и почело. Ми, заправо, ту једну полугу неодрживости још држимо у рукама и никако да је пустимо. Не само да јашемо мртвог коња и вичемо „ђиха, ђиха”, него га тимаримо и хранимо мислећи да је то у реду, а ништа није у реду. Проблем је што нико у српској политици није како треба рекао – људи, ово ми морамо да прекинемо да би неко после нас живео.
А покушај Вучића?
– Можда он има свест о томе и можда је он хтео то да нам каже, али ми се чини да је његова обавеза према истраживачким рејтинзима превише велика да бисмо ми видели реализацију овог главног подухвата. Оно што се види јесте да постоји један обимни монолог о тешкоћи задатка и напору конкретног појединца, монолог који јачином и учесталошћу понављања као да прекрива свест о самом задатку. И не знам како ће то да се реши. Јер кључ приче је што се овде истовремено морају водити и држава и изборна кампања, а то није исти посао.
Власт, опозиција… Ко је гори?
– Мислим да су и власт и опозиција и службе безбедности и све што се тиче овог система део једне те исте бољке. Ако имамо воз који без кочница јури низбрдо, не бих правио разлику између тога који је степен и квалитет вриштања у поједином вагону. И није само ту у питању политика. Имате гомилу људи који су у неким цивилно-јавно-интелектуалним ангажманима, то је једна мрежа, српски Фејсбук од старта накриво насађен и не треба издвајати делове те мреже. На крају крајева и ја сам, на неки начин, део те приче. Шта ја радим? Седим са стране и констатујем проблем – значи, да нема проблема, ја не бих ни постојао овакав какав сам. То је мој начин да експлоатишем проблем, а имаш људе који то стање експлоатишу на много исплативији начин. И то је то: ми смо проблем претворили у своју природну животну средину, зато га и не решавамо. Функционалност нечега што себе не може да натера на повећање БДП ни годину дана после поплава је дубоко упитна. Функционалност економског система који кад се искључи једна електрана има 18 одсто мању индустријску производњу дубоко је упитна. Функционалност државе која развијеним земљама поклања милијарде долара домаћег образовања кроз одлив младих школованих људи такође је упитна. И зато је дилема ко је у оквиру тога гори или бољи нелегитимно питање. Ово је катаклизма и потребна је свест о катаклизми, затим нека врста солидарности, слоге и консензуса око тога на које начине бисмо могли да је решимо. Ништа од тога не видим, видим само бескрајну борбу за останак, одлазак или долазак јахача који ће зајахати мртвог коња.
Да ли бисте били саветник неком актуелном политичару и шта бисте га саветовали?
– Неколико пута сам био у прилици да будем у близини људи који су били главни актери политичких кампања и увек је постојао исти проблем. Гледано споља све делује једноставно, а кад уђеш унутра у систем, схватиш да је све апсурдно закомпликовано и да је тај чвор без неког великог мача немогуће размрсити. Српска политика је условљена обавештајним и којекаквим обавезама учесника у њој, на ветрометини иностраних политика и свакаквих интереса, а ја могу да помогнем само једним јединим саветом који ево џабе дајем: не верујте у моћ политичког маркетинга. Она је недовољна да би се посао обавио, без обзира колико је лепо, слатко и мило видети сутра спин који си јуче креирао у својој канцеларији. Он ће прекосутра бити јуче, а и тада ће остати исти јавни дуг, исти БДП, иста војска с малим платама и исти просветни радници у штрајку. Пропаганда беду не решава, она је само краткорочно сакрива.
Знамо ли уопште шта је оријентација ове државе?
– Не знамо, али њена основна оријентација, а која никако да се обави, требало би да буде заокруживање граница. ГПС положај њених цариника је велика енигма, а следећа енигма је шта ти људи и коме царине. И кад те три енигме будемо решили, ситуација ће бити лакша.
Ранко Пивљанин, Блиц
Фото: Ђ. Којадиновић
