Ни највећи оптимиста не би пре полупуну него полупразну чашу могао видети у томе што готово половина градских водовода у Србији – није у стању да испоручи исправну воду за пиће. Од 155 градских водовода контролисаних прошле године, чак 68, односно безмало 44 одсто, одскаче или од физичко-хемијског или од микробиолошког стандарда, или од обе норме истовремено.
Стручњацима из Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут” служи на част што су прошле године испитали и двоструко више градских и сеоских водовода и бунара него 2013. Оне који се о квалитету чесмоваче старају утолико више оптужује што је удео неисправних водовода остао практично исти, па се чак и мало повећао – ван дозвољених вредности су у овој рунди контроле била два градска система за воду више него претходни пут, констатује се у извештају „Батута”.
Област која се лошом чесмовачом неславно истицала и пре панчевачке афере, Војводина, има убедљиво најгоре резултате. Од 42 војвођанска градска водовода, исправно је једва седам. Готово половина је одступила и од микробиолошких и од физичко-хемијских граница.
Централна Србија колико-толико спасава просек. У њој је је ван прихватљивих параметара трећина водовода, што у поређењу са севером земље још делује и као пристојан резултат. Релативно задовољство кваре засебни примери, попут златиборског краја, где је од једанаест градских водовода исправан само један.
Али, и онај ко живи у неком од делова Србије где водоводи у начелу солидно функционишу био би лаковеран ако би мирне душе испијао гутљаје из чесме. У исправне водоводе се рачунају и сви који нису имали више од пет одсто микробиолошки неисправних узорака, односно они који барем нису премашили 20 процената физичко-хемијски неисправних узорака.
Другим речима, ни ту се не гарантује да је баш свака чаша апсолутно здрава. У сваком случају, испада да је паметније, уз наду да ћемо тако заобићи баш онај готово неизбежни нездрав гутљај, од сваке чаше одлити мало, за душу – српским водама које нису још умрле али их ваља спасавати што пре.
О томе сведочи други извештај „Батута”, који открива да бисмо поузданошћу српских фабрика за воду још могли и да будемо задовољни када се погледа какав је квалитет течности која им доспева на обраду.
Од 287 басена у Србији из којих се вода испумпава за прерађивање и прослеђивање у чесме, исправна су 2013. године, последње за коју је „Батут” систематизовао податке, била свега 92 – тек око трећине. По једна петина захвата је прекорачила физичко-хемијске и микробиолошке стандарде. Безмало трећина је неисправна по оба параметра.
Шта се све ковитла басенима за водоснабдевање најбоље илуструје случај језера Врутци код Ужица, које је било проглашено небезбедним за употребу због бујања алги. Али, испумпавање воде из њега није било обустављено када је Агенција за заштиту животне средине 2012. године установила да су Врутци загађени кадмијумом и живом, које стручњаци заводе као „приоритетне хазардне супстанце”, које су „у високим концентрацијама акутно токсичне, али и ниже концентрације током дугог периода излагања могу имати притајене ефекте”, како је наведено у тадашњем извештају агенције.
Барем да је проблематична била једино ужичка акумулација, али тешких метала је исте године било на 38 од 99 мерних места. У Ибру код Рашке је, примера ради, жива тада четвороструко надмашила дозвољене вредности.
Истина, системи за пречишћавање у српским водоводима генерално су опремљени технологијом за филтрирање таквих загађивача – што значи да није познато колико су они заиста функционални. Код нас се у водоводе инвестира три евра по становнику, док је у Европи просек 70 евра, па зато у неким деловима земље нема ни довољно основне течности за пиће, о кваровима у водоводима да се и не говори.
Срећа је и што већина неисправних водовода, односно појединачних узорака, није засићена супстанцама опасним по здравље, прецизира се у једном од извештаја „Батута”. Махом је реч о аеробним мезофилним бактеријама, нитритима и другим загађивачима од којих нема последица осим што води мењају боју, мирис и укус. Али, осим што се ту врзма и ешерихија коли, додуше у не више од 1,5 одсто узорака, нађене су у мањем броју и токсичне и канцерогене материје.
У редовним контролама водовода, нажалост, чак се ни не испитују сви токсини и канцерогени, али то је зато што их је толико много да све њих не могу да прате ни у развијеним земљама. Параметри које надзире „Батут” исти су као они на које мотре и стручне куће у Европској унији.
И код њих и код нас анализе заобилазе и податке о болестима насталим због хемијске контаминације воде. За такве болести је тешко одредити шта је за њих одговорно јер постоји више од једног потенцијалног узрока, од којих се неки уопште не појављују у води за пиће. До тих болести, заправо, најчешће доводи садејство неколико узрока који се кумулирају током дужег времена.
