Ни 16 година од бруталног убиства четворице браће Симић не знају се имена њихових убица. Нема правде, нема истине о једном од најтежних злочина, огорчен је Живорад Симић, једини мушкарац из породице који је остао да живи на окупираним територијама и чека правду. У петак је изашао на гробље да обележи годишњицу и упали свећу стричевима Живку, Димитрију, Живојину и оцу Трајану, старцима који су заклани док су чували стоку.
На убодним ранама нађени су трагови гашених опушака.
Први ратни злочин од доласка Кфора на окупиране територије догодио се 20. јуна 1999. Још је Бернар Кушнер, први администратор окупираних територија испред УН, заједно с командантом Кфора Мајком Џексоном обећао да ће злочинце пронаћи, али од тада ни речи, ни истраге.
Тек након што су „Вести“ пре две године објавиле текст о бруталном убиству четворице браће, Живорад, који у Угљару живи као подстанар, позван је у Еулекс да сведочи. Али, уместо помоћи, доживео је, каже, велико понижење.
„Тужилац Дијана Вилсон је стално питала – знаш ли ко их је убио? А онда ми је саветовала да сам истражујем и нађем сведоке. Да куцам на врата и питам јесу ли они убице? То би требало ваљда они да раде. Када је стрина пронашла масакрираног Живка, он је још био жив, рекао је да их је било 14-оро убица. То значи да свака кућа од Мрамора до Косовске Каменице зна ко их је убио, али нема полиције, владавине правде и права да их пита“, очајан је Живорад.
Симићи су у Сливову, 12 километара од Грачанице живели стотинама година. Од убиства браће имање је узурпирано.
Веровали пуковнику Смиту
Симићи су 1999. године остали у Сливову јер је британски Кфор, односно пуковник Смит, гарантовао да им „длака с главе неће фалити“.
„Судија, исто из Британије, сада ме шаље да сам тражим доказе, а у закључцима пише да је реч наводном убиству, а људи зверски убијени. Дакле, има ко да напише резолуцију о Сребреници, а људима који су невини поклани, нема ко да се бави“, каже Живорад.
Ј. Л. Петковић – Вести
