Неуспели предлог британске резолуције о наводном геноциду у Сребреници израдила је иста лобисткиња која у Великој Британији заступа Александра Вучића. Новац је за ово добила од шеика бин Заједа, који јој уједно плаћа и за промоцију српског премијера, који шеику заузврат поклања најплоднију српску земљу, најскупљи део Београда, хотел на Копаонику… Тако у суштини, рад антисрпске лобисткиње плаћају грађани Србије.

Иза безуспешног покушаја подношења Резолуције против Србије и целог српског народа у Савету безбедности, коју је предложила Велика Британија, стоји баронеса од Милбанка, доживотна чланица Горњег дома британског парламента. Поменута госпођа није, међутим, плаве крви нити је титулу стекла удајом, већ издајом и шпијунском делатношћу.

Баронеса од Милбанка рођена 20. априла 1968. у селу код Тузле, од оца Расима Хелића и мајке Џемке је добила сасвим обично име – Арминка. Током грађанског рата у БиХ она је 1992. преко заштићене енклаве у Жепи успела да побегне у Европу и да азил добије у Великој Британији. Већ тада је одлично говорила енглески, јер је пре рата студирала енглеску књижевност.

Приликом подношења захтева за азил дала је нетачне податке о себи и својој породици. Навела је како је једва извукла живу главу пред „српским четницима” који су јој побили целу породицу.

Тада се такве информације нису проверавале, јер је било немогуће сазнати праву истину док трају ратна дејства. Арминкина породица је жива и здрава, бар њен већи део. Са једном сестром је дошла у Велику Британију, а остале две су и данас у БиХ: Вилдана Хелић и Низама Салихефендић.

Арминка никада није крила да ју је од почетка боравка у Уједињеном Краљевству финансијски помагала Сорош фондација, која је платила и њено дошколовање на Лондон Сцхоол оф Ецономицс где је 1994. уписала међународну историју.

Доста рано се укључила у политику, и успела је далеко да догура. Занимљиво је, међутим, да се за њу прво заинтересовала америчка обавештајна служба, а не, као што би се очекивало, британска.

У извештају од 1. априла 2008. године, амерички обавештајац у Лондону Ричард Ле Барон цитира њену изјаву како су „САД суштински битна држава”. Он напомиње како је она одлучна, али хладног погледа, без емоција и скрупула. Британски МИ-5 је Арминку оперативно обрадио тек шест година касније и то поводом њеног предстојећег проглашења за баронесу.

У време настанка Ле Бароновог извештаја она ради за Вилијама Хејга, тада кандидата за министра спољних послова у кабинету Дејвида Камерона. Шеф његовог изборног штаба за место посланика била је 2010, а после најважнији саветник у његовом кабинету. Убрзо, пошто је Хејг постао министар спољних послова, неко је медијима доставио рачуне из којих се види да је он на путовањима хотелску собу делио са својим двадесетпетогодишњим саветником Кристофером Мајерсом.

Сам Хејг је новинарима рекао како зна ко им је дао ту информацију, али да не жели да јавно открива име те особе. Очигледно да је та особа била њему веома значајна. Ради се о Арминки Хелић која је одлично одрадила његову изборну кампању, али није хтела да трпи конкуренцију у тиму саветника који су окруживали новопостављеног министра.

Осим тога, зелено светло за ову акцију добила је и од Американаца, који су Хејга сматрали недовољно про-амерички настројеним. Као шеф његовог изборног штаба она је имала приступ свим документима, посебно рачунима које је странка плаћала, тако да јој није био проблем да пикантне детаље достави медијима.

Већ годину дана касније Арминка на једном ручку свог шефа упознаје са лордом Тимоти Белом, власником значајне лобистичке агенције Белл Потингер. Она је већ радила за ту агенцију, а сада и Хејг пристаје да јој се придружи.

Један од најзначајних клијената лорда Бела био је и остао шеик Мухамед бин Зајед Ал Нахјан, престолонаследник Уједињених Арапских Емирата.

Владари из УАЕ су нерадо виђени гости у Лондону због масовног кршења људских права у тој земљи и финансирања исламистичких организација. Са друге стране, шеици располажу огромном количином новца и земља им се налази, за Британце важном стратешком положају. Због тога је ангажована поменута агенција да британско јавно мњење убеди како извештаји о телесном кажњавању или тешком положају жена у Емиратима нису тачни.

Лорд Бел је у овоме имао изузетна искуства. Његова два сарадника су наводним представницима узбекистанског председника 2011, на састанку који су новинари тајно снимали, обећали како није никакав проблем што се на Западу критикују пракса да деца млађа од 16 година у Узбекистану раде на берби памука.

„Ништа зато – ми смо најбољи да убедимо Европу како је то културна специфичност Узбекистана, и да су та деца најсрећнија баш на плантажама памука”, чуло се на снимку који су објавили британски медији.

Убрзо, преко шеика бин Заједа, Арминка добија још једног клијента – Александра Вучића. Рачуне за њега плаћа шеик лично.

На састанку у Београду 2012. године Арминка Хелић упознаје тадашњег првог потпредседника Владе Србије и свог новог клијента. Њих двоје тада разрађују план како да славе жељни Вучић буде промовисан у Британији.

Иако за себе стално тврди како је Британка, а не Босанка, Арминка патолошки мрзи Србе и све српско. Према сведочењу једне секретарице у тадашњем кабинету министра Хејга, Арминка је сваког јутра уништавала позитивне вести о Србији, а свом шефу је још пре прве јутарње кафе, када је најнервознији, предавала само најгоре извештаје о нашој земљи.

Због тога је у једном тренутку Хејг лорду Белу објаснио како није у стању да заступа интересе потпредседника владе државе о којој се извештава најгоре могуће. Проблем је решен тако што је бин Зајед дубље завукао руку у џеп и повећао хонораре Арминке и Хејга, а Бел је још једном подвукао како они заступају искључиво Александра Вучића, а не целу српску владу или Србију.

Врхунац сарадње је био одлазак Вучића октобра 2014. у Лондон, на приватно дружење са особама које му је обезбедио Бел у сарадњи са Хелићевом. Једна од станица његове посете био је и Лондон Сцхоол оф Ецономицс, који је био у чврстом загрљају Сороша и на коме је Арминка још увек имала јаке везе. Добро је познато како се премијер Србије провео на том „предавању” које је платио његов пријатељ бин Зајед.

Да би се реванширао свом финансијеру, који милионе долара улаже у његову промоцију на Западу, српски премијер арапском шеику поклања десетине хиљада хектара најплодније војвођанске земље. Приватна авио-компанија династије Ал Нахјан на поклон добија Ер Србију, а затим и право да бесплатно користи услуге Аеродрома „Никола Тесла” у Београду.

Иако има финансијске користи од Србије, бин Зајед пристаје да плати Арминку Хелић да преко својих веза у Форин Офису британској делегацији у Савету безбедности УН дотури нацрт резолуције која све Србе проглашава ратним злочинцима и животињама које силују сваког на кога наиђу.

Њих двоје у овом случају везује заједничка вера, мржња и презир према Србима чијег премијера су купили ситним, а он њих обасипа прескупим поклонима, залажући јавна предузећа и туђу земљу.

Отуда и не чуди што је српски премијер, када је резолуција достављена делегацији Велике Британије у Савету безбедности, пожурио да позове Русе да на ову резолуцију не стављају вето, јер Србија “жели да се суочи са својом одговорношћу, а он жели да погне главу пред жртвама у Сребреници“.

Вучић би требало да због ових злодела која чини према грађанима Србије – остане без главе. Изгубио би је у свакој демократској држави, одласком на доживотни затвор.

Милица Грабеж, Таблоид

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије