Која река ће однети Вучићево тело?

Док је био великосрпски радикал, Александар Вучић је говоре улепшавао цитатима кнеза Лазара, владике Николаја и, наравно, Војислава Шешеља. Трансформисан у евроатлантског напредњака почео је да се ослања на стране ауторитете попут Макса Вебера, Винстона Черчила и старе кинеске мудраце. Посебно му се свидела девиза легендарног војног стратега Сун Цуа: „Ако довољно дуго седиш на обали, дочекаћеш да река пронесе тело твог непријатеља“. Вучић се на личном примеру уверио у тачност тог савета. Стрпљење му се исплатило, једног по једног, буквално или у политичком смислу, река је однела све његове противнике: Милошевића, Ђинђића, Шешеља, Ђиласа, а и Николић безнадно тоне. Али, и Вучићев случај је исцрпљен, и питање је дана када ће и њега “прекрити рузмарин, сњегови и шаш“. О почетку пада премијера Србије пише Предраг Поповић, његов блиски сарадник, и дугогодишњи уредник дневног листа Правда

Недавно, док је усамљен и очајан шетао обалом вашингтонске реке Потомак, Вучић је јасно видео како вода носи њега. С власти, право на дно прошлости. Призор га није изненадио. Вучић је знао шта га чека у Америци. Знао је да ће у Белој кући бити примљен на нивоу балканског туристе и да ће уместо позирања с утицајним политичарима имати прилику само да се суочи с њиховим стаферима, који ће му пренети списак нових захтева. То се и догодило. Осим случајног сусрета на ходнику, далеко од Овалног кабинета, са републиканским сенатором Џоном Мекејном, имао је само два значајна састанка, и то с Викторијом Нуланд, помоћницом државног секретара за Европу и Евроазију и са Сузан Рајс, саветницом за националну безбедност председника Обаме.

Све што је чуо, сводило се на – готов си, Вучићу.

Поред старог и добро познатог захтева да се казне кривци за смрт браће Битићи, америчких држављана и истакнутих терориста УЧК-а, српски премијер је суочен с још три значајна проблема: 1. случај Мирослава Мишковића, 2. рекетирање америчке компаније „Континентал Винд Партнерс“ (ЦWП) и 3. дистанца Србије од Русије.

Вучић је знао да се Мишковић обратио америчким лобистима за помоћ, приказујући свој судски поступак као злоупотребу правосуђа од стране извршне власти. Међутим, ни Вучићев заштитник Мајкл Кирби, амерички амбасадор у Београду, није имао информације о томе да је у Стејт Департменту већ процењено да је тужба против Мишковића неоснована.

Други проблем је комплекснији, пошто је у њега инволвирана америчка компанија коју води Марк Крендал, муж Лидије Зилме Удовички, чија сестра Кори је актуелна министарка у Влади Србије. У изградњу ветропарка у Банату ЦWП је инвестирала око 300.000.000 евра, али посао касни јер неко из Вучићевог окружења тражи два милиона евра, како би омогућио дозволе за прикључење у систем Електорпривреде Србије.

Без отварања дискусије на те теме, Вучићу је издато наређење да хитно нађе решење. Правосудни прогон Мишковића мора да се заустави, а ЦWП-у мора да буде омогућено нормално пословање и, наравно, рекеташ мора бити откривен и кажњен. Вучићу је остало да само муца, слеже раменима и предише над судбином.

Треће наређење је гласило – Србија мора одлучно да се дистанцира од Русије, само таквим поступком може да докаже решеност да настави процес прикључења Европској унији. Тај захтев није изненадио Вучића. Сваки пут кад би му неки западни дипломата поменуо тај услов, српски премијер би одрецитовао тра-ла-ла бајку о несврставању ни на једну страну и, као доказ подршке евроатлантској антируској кампањи, одлуку Србије да не призна отцепљење Крима од Украјине.

Но, то више не задовољава Американце. Не занимају их приче о русофилству Томислава Николића и Ивице Дачића. Одлично обавештени вашингтонски моћници добро знају да Николићеви ставови нису битни, а да Дачић беспоговорно извршава све америчке налоге јер добро зна да му опастанак на слободи и политичкој сцени зависи од тога да ли ће и када ће ЦИА и ДЕА отворити досијеа Дарка Шарића и Родољуба Радуловића, званог Миша Банана.

Без увијања, Американци су Вучићу открили да имају сазнања о томе како управо он дотура Русима поверљиве информације. Вучић је био опрезан, руским дипломатама увек је преко посредника пласирао сва значајнија обавештења. Узалуд. Мајстори из ЦИА су лако ушли у траг информација које су дали само Вучићу, тако да су његови покушаји да одговорност свали на Николића и Дачића изгледали као детињаста игра.

Још док је летео изнад Атлантика, на повратку у свој калифат, Александар Вучић је схватио да су га Американци пустили низ воду. Брзо се уверио и како ће поринуће изгледати у пракси.

Као што су пажљиво испланирали Вучићево инсталирање на власт, експерти из Ленглија су детаљно припремили пројекат „поствучићевске Србије“. Незаинтересовани за његове маркетиншке трикове и лажна или искрена обећања, њима свеједно, покренули су процес рушења диктатора.

Одмах по повратку из САД, Вучић је обавештен да је амбасадор Кирби једном од колега, пред неколико сведока, поставио питање: „Шта мислите о Миодрагу Костићу као потенцијалном будућем премијеру Србије?“ Не чекајући одговор, Кирби је с осмехом и наглашеном подршком тој идеји нахвалио Костића као успешног бизнисмена који одлично разуме политичке процесе, што је доказао односом према Украјини, у којој је развио крупне послове.

Да ли Американци заиста желе да на месту премијера виде Костића или га том причом само да тестирају, Вучићу није ни битно. Шокирала га је већ чињеница да се уопште помиње могућност да га неко наследи. И то сад, кад је најјачи, бар у својим очима, на „Пинку“ и у „Информеру“.

Вучић још није стигао ни да се освежи инфузијом, а стигла га је нова невоља. На седници Владе Србије, одржаној у четвртак 18. јуна, гласало се о предлогу британске резолуције о Сребреници, која би требало да буде усвојена на следећој седници Савета безбедности Уједињених нација. Иако став Србије нико није ни тражио, нити има икакав значај, осим за унутрашње политичке и пропагандне потребе, Вучић је хтео да провери расположење чланова свог кабинета и докаже да у државном врху влада идилично јединство. Боље да није. Троје министара дало је подршку резолуцији која на најтежи начин оптужује Србе и Србију за геноцид над Бошњацима у Сребреници. Према непровереним информацијама, за резолуцију су гласали Зорана Михајловић, Кори Удовички и Душан Вујовић. Уосталом, није ни битно ко је одбио да слепо следи премијеров политички авантуризам, америчка порука је била сасвим јасна – увек и по сваком питању може да се политички уздрма Вучићев трон.

Поред презентације политичке моћи, Американци су извршили и неку врсту чистке у српској Безбедносно-информативној агенцији. С места саветника шефа БИА смењени су Радивоје Мичић и Душко Бобић. Они су осумњичени да припадају тврдој проруској групи и да су, као такви, неподобни за вршење функција у врху тајне полиције.

– Мичић и Бобић су искусни обавештајци. Иако су имали дуг стаж у Служби, нису били политички компромитовани, али смењивани су и у време режима Тадић-Дачић. У БИА их је вратио Небојша Родић, први Вучићев кадар на челу тајне полиције. Међутим, мимо Вучића, сада их је пензионисао директор Александар Ђорђевић – тврди за Таблоид извор из БИА.

Ђорђевић је истовремено кад и Вучић, али у независном аранжману, путовао у Сједињене Државе. Као доказ лојалности, понео је решења о уклањању двојице „руских шпијуна“ из БИА. Није познато каква упутства за даље деловање је Ђорђевић добио од шефова из ЦИА.

Велики Вучићев пораз представља и именовање Драгана Бујошевића за директора Радио-телевизије Србије. Иако Бујошевић, у складу са својим карактером и професионалним квалитетима, неће представљати неку озбиљнију препреку режимским медијским комбинацијама, Вучић је ту кадровску игру, као и све остало, схватио као личну дискредитацију и значајно ограничење моћи. И на овај начин Американци су премијеру показали ко вуче конце. Вучићу је остало само да упрегне Драгана Ј. Вучићевића и преко „Информера“ покрене кампању компромитације „жутог Бујкета“.

Американци дисциплинују Вучића на све начине. Уз политичке притиске и кадровске вртешке живот му загорчавају стратешким сплеткама попут пуштања, па враћања Шешеља у Хаг, хапшењем и ослобађањем Харадинаја и, нарочито, притварањем Насера Орића, с којим Вучић не зна шта да ради. Упоредо с тим, све су гласнији приговори српском режиму због медијске цензуре, као и подршка појединцима који су изложени прогону какав већ месецима трпи Саша Јанковић. Да ствар буде гора, Вучић је суочен и с бруталним финансијским уценама и то не само од Међународног монетарног фонда. Снажан удар га чека на сусрету с Ангелом Меркел, која ће захтевати да Србија хитно подмири 190 милиона евра дуга „Велефарма“ према „Штади“.

Од оснивања Српске напредне странке Александар Вучић покушава да се представи као први српски лидер који има апсолутну подршку САД и ЕУ. Са страним представницима успоставио је хармоничан однос, како они дрмају, тако се он тресе. Одрадио је добар посао. Створио је све услове за заокружење државности албанске републике Косово, пристао на промене Устава које ће озваничити трајни губитак јужне српске покрајине, ставио је целу Србију на услугу НАТО и затезањем односа с Русијом нанео ненадокнадиву штету нашим политичким и привредним интересима.

Међутим, уплашен чињеницом да му је истекао рок трајања на власти, почео је да размишља тактички – мало главом, мало дупетом.

– Знам да би то многи једва дочекали, али мораћу да их разочарам, ја нећу завршити као Слободан Милошевић или Зоран Ђинђић. Њих двојица су оборени уз помоћ својих најближих сарадника. За све што се дешавало пре 5. октобра, за све пљачке, ратове, инфлацију и санкције, за све је крив само Милошевић. За све зло које је Србију снашло доласком ДОС-а на власт, крив је само Ђинђић. Па, неће да може… Ко мисли да му је корисно да крене против мене, нека то ради, али мора да буде свестан да се нећу предати тек тако, без борбе. Кад сам јавно захтевао да у овим тешким данима будемо јединствени нисам се шалио. Или ћемо заједно да прођемо кроз ову кризу или ћемо заједно да паднемо – рекао је Вучић на првом састанку с најближим сарадницима по повратку из Вашингтона.

Тек да претња буде јаснија, нагласио је како о свима зна све и поседује доказе „за које би било боље да се никада не појаве у медијима“.

– Вучићеве претње сви су схватили крајње озбиљно. У врху СНС-а и нарочито у Влади настала је паника. Неко је пустио глас да Вучић има досијеа свих сарадника и да, осим њега, само Андреј зна од кога и како добија информације из БИА. Наводно, на „црној листи“ налазе се Зорана Михајловић, Златибор Лончар, Никола Селаковић, Маја Гојковић, Радомир Николић, па чак и Никола Петровић и Петар Панић Пана. Ту су и министри који се јавно заклињу у лојалност премијеру Небојша Стефановић и Александар Вулин. Вучић се потрудио да рашири параноју. Неко је, вероватно уз његову сагласност, међу напредњацима протурио причу како је Вучић, незадовољан тоном с којим му се обратила, скресао министарки Јадранки Јоксимовић да пази како прича с њим, јер, како је рекао, „на снимцима пресретнутих разговора које је водила с проблематичним ликовима има много спорних ствари“.

Можда је Вучић, по обичају, лагао, али остварио је циљ. Сада сви његови сарадници стрепе једни од других, добро вагају сваку реч и још отвореније се улагују опасном шефу – каже за Таблоид извор из СНС-а,

Параноја је узела маха, а како и не би кад сви знају с каквом лакоћом се Вучић одрекао Шешеља, Ђиласа, Николића, Косова… После тога, неће му бити проблем да, чим процени да је време, одбаци Николу Петровића или било којег другог сарадника у чију лојалност посумња.

У Вучићевом лудилу има система. Пошто је своју пирамиду власти формирао по систему какав је видео у свом омиљеном филму „Кум“, јасно му је да ће га напасти неко близак, у кога има поверења. Ако је себи одредио улогу Мајкла Корлеонеа, а брату Андреју, Сонија, најозбиљнији кандидати за Фреда су Петровић и Лончар. Сувише су аутономни, имају своје послове и амбиције, не зависе од воље вође, увек могу да задовољење интереса потраже на некој другој страни. Познато је да је Петровићу много важнији партнер Станко Суботић него Вучић. Лончар је ослоњен на дугогодишњег ортака Александра Ђорђевића, који БИА води према упутствима које не добија од Вучића, него од Американаца. За њих двојицу премијер нема решења, може само да се нада да га неће продати.

Нема решења ни за Зорану Михајловић. Захваљујући давно стеченој чврстој подршци странаца, Михајловићева је довољно способна и одлучна да, у одређеном тренутку, изазове поделе у СНС-у и супротстави се Вучићевој самовољи. Кад дође до хаоса, а тај тренутак је све ближи, она може да предводи групу незадовољних напредњака, који нису задовољили апетите.

Због свих проблема, Вучић је одустао од реконструкције Владе и сређивања стања у својој странци. На распуштање Владе и расписивање ванредних републичких избора, које је планирао да веже с војвођанским, крајем децембра, одлучиће се само ако успе да преко лета консолидује стање у СНС-у и изглади односе са Американцима. Да би испунио ту немогућу мисију мораће да се, како зна и уме, извуче из судске афере с Мишковићем. Не сме да призна пропаст случаја на коме је, још пре три године, градио ауторитет беспоштедног борца против криминала и корупције, а не може ни да одбије захтев да се оконча та правосудна представа. И да би испунио други амерички услов – омогућавање компанији ЦWП нормално пословање – мора да смисли неки худинијевски трик, па да казни рекеташе из свог окружења, али тако да их не наљути и не окрене против себе. Неће му бити лако ни да се дистанцира од Руса. Свидело му се да седи на обе клупе, иако ни на једној није радо виђен.

Вучићева борба за опстанак на власти осуђена је на неуспех. Трон му је озбиљно пољуљан, то више не може да сакрије од свих којима се замерио, а који располажу квалитетнијим информацијама од оних које нуди „Пинк“.

– Вучић је доказао да нема појма о политици. Док он води маркетиншку кампању и брине за тренутни рејтинг, крупни играчи на много реалнији начин штите своје интересе. Да је бизнис важнији од популизма Вучић ће се уверити кад буде прекасно. Многима се замерио, једва су дочекали да виде како му брод тоне. Чим је процурела вест да је Миодраг Костић претендент на место премијера, обрадовали су се и они који о њему не мисле добро. Напросто, рапосложење је такво да је свако добродошао, само нека Вучић оде. Не знам да ли је тачно, али препричава се како је Костић, кад је упитан да ли је тачно да ће постати премијер, рекао: „Што се тиче ове Владе, велики сам оптимиста, неће дуго“. Тај оптимизам деле и многи грађани – каже за наш магазин одлично обавештен извор из СНС-а.

Кад је први пут пао с власти, као радикалски министар против информисања, Александар Вучић је потонуо у дубоку депресију. Иако је и тада чинио стравичне злочине према демократији, медијима и неподобним појединцима, могао је да алиби тражи у чињеници да је био само један од шрафова у црно-црвеном механизму зла. Пад с овог нивоа власти, својственог само диктаторима, болеће много више. То зна и Вучић, зато ће трон бранити свим средствима. Као непријатеље етикетираће све: Американце, своје сараднике, тајкуне, опозиционаре, све грађане које је претворио у таоце свог политикантског авантуризма. Но, све му је узалуд. И Хитлер је 1943. био опасан противник, па су и тада сви знали да га чека пораз. Као данас Вучића.

Предраг Поповић, Таблоид