СТРАШНА ИСПОВЕСТ СА КОСОВА: Зашто Србија не зна за Дабижљевиће?

У мају и јуну на Србе повратнике у општини Клина догодило се више од двадесет напада. Тукли су их Албанци у граду, на њивама, чак и у њиховим кућама. Богосаву Дабижљевићу су поломили ребра а његова супруга Слободанка је имала модрице по целом телу јер су их ударали ногама. Претучени су у својој кући, и то није био први напад на њих. Једном приликом су им запалили подрум. Они су и даље у својој кући, не желе да је напусте јер се боје да ће им је Албанци запалити.
Да ли сте видели фотографију, у неким новинама рецимо, неког пребијеног Србина из околине Клине? Да ли сте гледали телевизијски прилог у којем ти метохијски мученици јавности у централној Србији причају како пате?

„Димитријевог прадеду су убили Албанци, мог деду су убили Албанци, мог сина су убили Албанци, и докле ће то да траје? Толика нам је неправда учињена и даље се чини“, каже Јоргованка Поповић, мајка Димитрија Поповића, 17-годишњег момка који је пре 11 година убијен у Грачаници док је куповао сендвич. „Погледајте само у земљама у окружењу како се говори о жртвама, само ми наше мученике не помињемо“, сваке године то понавља на његовом гробу.

Убице својих синова траже и мајке у Гораждевцу, Старом Грацку, Словињу, Рабовцу, српске мајке широм Косова и Метохије, централне Србије… Али о њима се не прича. Из истог разлога се не приказују пребијени Срби на Косову и Метохији. Приче несрећних мајки, поломљена ребра, ране и модрице на телу Срба не отварају ниједно поглавље у преговорима са Европском унијом. Та поглавља данас отварају „мајке Сребренице“, а колико сутра „мајке Ђаковице“.

Ударање у зидине гета

Ми, Срби на Косову и Метохији, ударамо у зидине својих гета, које српски преговарачи својим потписима у Бриселу претварају у бедеме које вековима нећемо моћи да срушимо. Политика која се према Косову и Метохији води погубна је за Србе који у Покрајини живе.

„На Косову се све понавља. Злочинци су увек исти, само са другачијим личним именима (често и без њих), као што су и жртве увек исте – Срби са именом и презименом. Драма се понавља безброј пута по истом сценарију. Мењају се само учесници и место збивања“, пише у књизи Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку.

То је сурова истина.

„Зашто сви Срби са којима сам причао на Косову имају идентичну причу о неком догађају везаном за Албанце, без обзира да ли је реч о нечем што се догодило пре или после 1999. године, пре тридесет или педесет година? Српска верзија приче је иста, било да причам са човеком у Косовској Митровици, Грачаници или Гораждевцу. Кад о истим догађајима причам са Албанцима из различитих места на Косову, њихова прича никад није иста. Толико одударју једна од друге да је то невероватно. Објасните ми то“, недавно ме је замолио један службеник (странац) УНМИК мисије на Косову и Метохији.

Уместо да објашњавам, питала сам: „Шта ви мислите зашто је то тако“?

Кратко је рекао: „Зато што Срби говоре истину“.

Специјални суд за злочине почињене на Косову биће још једна фарса у комплетној косовскометохијској драми. Све што се по медијима тренутно пише у вези са тим судом није ништа друго него подизање његовог рејтинга, а биће по оној народној: тресла се гора, родио се миш. Ако ће тај суд некога осудити – то ће бити Срби.

Нико из злогласне Дреничке групе ни дан робије није добио за злочине почињене над Србима. Сами Љуштаку је пуцњима у потиљак убио човека чије су руке биле везане, и осуђен је на 12 година. Казну издржава тако што је, према писању медија у Приштини, из источког затвора Дубрава изашао да гледа фудбалску утакмицу.

Без обзира кога од Албанца буду оптужили, истина о Косову и Метохији неће изаћи на видело. Биће то упаковано таман онако како треба да се оправда комплетна вишедеценијска политика САД и Западне Европе на Косову. Када се та фарса буде завршила, остаће закључак да је НАТО агресија била оправдана и да јесу поједини Албанци вршили злочине, али Срби су главни кривци. (Не кажем да међу Србима нема криваца, само не верујем у поштене намере тог суда.) Онда ће кренути уцене да изручимо своје официре како би им се судило за злочине почињене над Абанцима, да неко из државног врха оде у Ђаковицу извини се, и тако са уценама у недоглед.

Реч која мења све

Можда неко од Албанаца чак и буде оптужен за убиство Срба. Извући ће Британци, или ко већ, доказе из фиоке и решити да неког оптуже, тек да нас убеде да је њима правда увек на првом месту – да нам замажу очи, а ми да поверујемо како окупатори могу бити праведни.

Шта очекују од нас у вези са Специјалним судом? Да поверујемо да ће одмотати клупко трговине органима? Да ли је мајка родила таквог борца за истину? Да им верујемо да ће тај суд изрећи пресуду и казнити Албанце тако да то доведе у питање оправданост постојања „државе Косово“? Цео свет зна да су тој „држави“ темељи направљени од српске крви и патње. Да верујемо да они који по Западу највише рекламирају поменути суд не знају ко је убио децу у Гораждевцу, Столиће у Обилићу, жетеоце у Старом Грацку, ко је у ваздух дигао аутобус Ниш-експреса? Ми се само питамо који су случај решили да отворе и заврше с њим – ништа друго.

То – мало правде – што планирају да нам дају није довољно и не прихватамо је. Ниушта нас неће убедити сем у сопствену поквареност и лицемерје. Боље од Срба са Косова и Метохије светски моћници знају шта је истина када је Косово и Метохија у питању, немам ја шта ту да филозофирам. Само смо толико огорчени да желимо да им поручимо да у њихову правду не верујемо – или комплетна истина или ништа.

Трпимо вишедеценијско етничко чишћење од стране Албанаца. То је истина. Док она не изађе на видело, Дабижљевићи, као и многи Срби пре њих, и, нажалост, многи Срби после њих видаће своје ране и трпеће. Трпеће они који се враћају, трпеће они који Космет никад нису напуштали. То Срби на Косову и Метохији најбоље знају да раде – да трпе.

Што се политике Београда према свему овоме тиче, само једна реч мења све – окупација.

Београд.ин