СУДБИНА муслиманских војника у јулу 1995. године у Сребреници не може се квалификовати као геноцид већ као ратни злочин. Уосталом, није познато да су плански убијани становници без обзира на пол и старост, већ само војно способни мушкарци. Имајући у виду тумачења угледних познавалаца геноцида и холокауста Ефраима Зурофа и Јехуде Барака, нема потребе понављати да се у Сребреници јула 1995. није догодио геноцид.
Вељко Ђурић Мишина, историчар и директор Музеја жртава геноцида, овако оцењује догађаје који су се одиграли у јулу 1995. године у Сребреници.
Он наводи да је унапред задат и број страдалих – 8.000!
– Планери медијске хајке желели су да од српског страдалног народа направе злочиначки па су, поред осталог, тај број прогласили светим и недодирљивим. Уосталом, треба упоредити број страдалих који је исписан на самом улазу у гробље у Поточарима са бројем надгробних споменика, уз најаву да ће и ове године бити нових сахрана и споменика!
Западне државе, на челу са Великом Британијом, упорно тврде да су Срби у Сребреници починили геноцид…
– Велика Британија је била на страни Америке у процесу распада Југославије од 1990. године, па и у бомбардовању српских положаја како у Републици Српској Крајини, тако и у Босни и Херцеговини! У медијској харанги против Срба тих година нарочити успех имали су Енглези.
Од наших политичара очекује се да сваке године оду у Сребреницу и да се поклоне жртвама…
– Музеј жртава геноцида је створен 1992. године, а стварно је почео са радом три године касније. До данас није успео да реши проблем неопходних услова нити сталне поставке. Једно од решења може да буде стварање меморијалног комплекса на Старом сајмишту у Београду. Но, то је тема изван наших могућности јер је о томе почео да се интензивније бави град Београд. Ми смо понудили доношење закона о Меморијалном комлексу са више институција као што су музеј, архив, библиотека, учионице.
– Англоамерички диктат, подржан и из Берлина, нема основу јер се тиме прећуткују српске жртве, и тако се, поред осталог, од Срба страдалника праве злочинци. Потом, следи захтев за промену Дејтонског мировног споразума, унитаризација Босне и Херцеговине, одлазак преосталих Хрвата из централне Босне, а Срба из федерације… Или нешто сасвим треће: нови рат! Узгред, да ли се иједан припадник муслиманске политичке елите одредио према злочинима припадника сопственог народа?
Ти одласци, наводно, треба да допринесу помирењу у региону.
– Историја нас учи да су сазнања о прошлости променљива категорија. У тој равни можемо и треба да без острашћености разговарамо о Сребреници, новим сазнањима и детаљима. А да притом не заборавимо на трагичну прошлост 20. века, посебно на Јасеновац! Управо због тога ми са српске стране покушавамо да приволимо другу и трећу страну да започнемо, за почетак, измену база података са подацима о погинулим и несталим, о стратиштима и гробницама, размену најважније документације о преломним догађајима… како бисмо исписали прихватљива тумачења опште трагедије ових простора.
Ове године навршава се и 20 година од прогона 250.000 Срба из Хрватске. Зашто западне државе “Олују” не третирају као геноцид?
– Англоамеричка и немачка политика у грађанском рату у Хрватској и БиХ и сврставање на другу страну, хрватску или муслиманску, насупрот српске, може да се схвати и кроз однос према српској трагедији с почетка августа 1995. То је јасније када се има у виду и агресија на Србију 1999. године јер се у свакој сфери, нарочито у медијској, прећуткује српска трагедија, али и геноцид извршен над српским народом. Уосталом, да ли су војници НАТО бирали пол и старост својих жртава, као што су знали за војне и цивилне циљеве, привредне ресурсе… Зар се то не може сврстати под појам геноцида који су 1948. године утемељиле Уједињене нације?
Љ. Бегенишић, Новости
