Друмови Немањића још повезују Србију

ЗАБОРАВЉЕНА траса средњовековног немањићког Краљевог пута, чије име опстаје само у предању на простору Раса, биће ускоро уписана у службене мапе европског пашачког коридора којим годишње пролазе милиони туриста. Управо та саобраћајница од Поморја преко Милешеве, Пештера, Дежеве, Раса, Студенице, Столова и Жиче до Мораве довела је до цивилизацијског, привредног и војног уздизања средњовековне Србије. Каравани су је користили и вековима после пада српске државе под османску окупацију.

– Историјски извори наводе да је гужва и врева око манастира била толика да је одлучено да се изгради нови трговачки град испред манастира и он је добио име Пријепоље – каже Драгана Варакалић, директорка пријепољске туристичке организације.

Ипак, Милешева или Манастир Светог Саве био је симбол по коме су сви путописци од 13. века надаље памтили Пријепоље. Тако Француз Жак Гасо у књизи о својим путовањима, објављеној 1548, пише да српски монаси показују очувано тело свеца “које је још читаво и лепо, па га и сами Турци увелико поштују и чине многу милостињу”.

Путници описују и атмосферу у тадашњим мотелима на српским путевима.

– Дивно је чудо како у исти караван-сарај стижу све врсте људи и народа: Арапи, Турци, Грци, Јевреји, Франци(тако зову кришћане Латине) и други – објавио је Парижан Пјер Ласкалопје 1574. године. Он је такође био фасциниран Милешевом.

– Видесмо манастир Светог Саве, манастир српских монаха “калуђера”. Привели су нас да пољубимо једну велику кост руке Светог Саве. Видели смо Јевреје и Турке како ову кост љубе с истим поштовањем као хришћани. Ови монаси плаћају султану известан харач. Наш чауш нам је рекао да је један Турчин који је дошао по тај харач учинио калуђерима неко насиље и пао мртав на манастирским вратима – забележио је Лескалопје.

Савин култ је био толико снажан да је велики везир Синан-паша после српског устанка у Банату, вођеног под барјаком са Савиним ликом, отео мошти из манастира и 1594. спалио их на београдском Врачару. После тога је изгубио рат с Аустријом.

Османлије су тада и топовима рушиле Милешеву, као и још седам пута касније, али је нису уништиле. На њеном зиду је и остао да сјаји Бели анђео чија рука показује баш у смеру немањићког пута, који од манастира наставља по ивици фантастичног и суровог кањона Милешевке, где су неопрезни путници завршавали у амбису дубоком понегде и по 300 метара. На срушени манастир мотрила је и даље древна тврђава Милешевац, коју су Турци такође зарушили. Путописци су забележили средњовековно народно предање да је то била тврђава јунака чије име бележе као Мило, Милоин, Милон, а некад му додају презиме византијскког царског рода Комнена.

Из садржаја мита види се да је реч о Милошу Обилићу.

– Уђосмо у Милешевац, то јест тврђаву кнеза Мила који је убио султана Мурата под његовим чадором на приштинском пољу изговарајући се да хоће да му пољуби руку – објавио је 1573. неколико година после путовања Жан Дифрен Кане.

Старије предање повезивало је Милешевац и село – караванску станицу Милошев са легендарним јунаком Милошем Војиновићем. Како било да било, данас изгледа невероватно да су у Милошеву тврђаву могли да ујашу витезови на коњима. Међутим, трагове брижљиво израђеног пута умеју да нађу искусни познаваоци врлети, какав је Драган Петрић Пеле, један од најбољих српских планинара. Вишеструки освајач Хималаја повео је репортере “Новости” у обилазак Милешевца, а затим скривеном стазом до Савине испоснице у литици кањона.

– Упркос тешкој доступности, људи ову велику испосницу непрестано обилазе јер је окружују легенде о чудима – каже Петрић. – Пошто је раније долазило до несрећа, сада туристичка организација за ходочаснике организује пратњу планинара-водича по стрмим и уским стазама. Њих су правили српски калуђери који су очигледно одлично познавали планинарске пењачке технике.

Монаси су у испосницама на неколико нивоа пећине изградили велике дрвене конструкције на којима је била организована велика преводилачка и преписивачка колонија. Потшто је у османско време било строго забрањено писање и умножавање српских књига, они су кроз вертикалне “димњаке” у пећинској стени помоћу ужади и танких мердевина направили систем за евакуацију помоћу кога су спасавали рукописе, који се данас налазе у српским и светским архивима и библиотекама.

– Они су по цену живота бринули о просвети и књизи, што им је као завет оставио Свети Сава – каже Петрић. – Данас 170.000 људи годишње посети Милешеву, а само један одсто дође да види чуда у њеној околини. Али ко год је обишао овај свети милешевски круг, није се вратио исти.

ВОДА БЕЗГРЕШНИХ

КАМЕН крај рупе у дну Савине испоснице је изглачан од тела безбројних ходочасника који у тај отвор гурају руку.

– Предање каже да грешни људи не могу да дохвате воду, а да исправни могу. Они који не верују сматрају да то има везе с количином падавина, а верујући сматрају да ако дохвате воду она има чудесна својства. Никад се нисам подсмевао предању, јер сам видео људе који су се ругали и из чиста мира страдали – каже Драган Петрић.

Борис СУБАШИЋ, Новости