Штета што не постоји бројач да измери колико је пута, од Вучићевог дебакла у Поточарима, у окупираном медијском простору Србије поновљена фраза о његовој „пруженој руци“ упућеној Бакиру Изетбеговићу, Ћамилу Дураковићу, Мунири Субашић и осталим обожаваоцима масовног убице Срба, Насера Орића. Руци која, авај, није прихваћена али, подразумева се, и даље виси у ваздуху. Као што виси и када је реч о Едију Рами, Хашиму Тачију, Рамушу Харадинају, Колинди. Све самој „елити“.
Наравно, од хора Вучићевих дечака и девојчица не може се очекивати одговор на питање – чему све то? – али је о њему свакако потребно размислити. Ако ништа друго, да би се указало на амбис који зјапи одмах испод вртоглавих висина на које се спиновање уздигло.
Где је корист за Србију у томе што Вучић ради, што константно ставља Србију у подређен, дефанзиван, правдајући, извињавајући положај наспрам оних чија се мишљења апсолутно никад неће променити, нити су се променила током Вучићевог боравка у Немањиној 11? Напротив, као што видимо, само су постали још агресивнији и безочнији. Од Раме и Тачија, па до Алијиног сина Бакира и Колинде. О Британцима, Американцима и Немцима да и не говоримо.
Хоће ли муслимански кругови у Федерацији БиХ одустати од етикетирања Републике Српске као „геноцидне творевине“? Хоће ли одустати од захтева да Србија „призна геноцид“?
Хоће ли Рама, Тачи и Харадинај одустати од Велике Албаније и чишћења остатка Косова и Метохије од Срба?
Хоће ли спласнути растућа антисрпска хистерија у Независној Држави Хрватској?
Нема ни назнака таквог нечег. Напротив, много су озбиљније назнаке да ће ствари наставити да иду у још горем правцу. И – где је онда оправдање за Вучићеву политику?
Постоји већ добро познати аргумент о „куповини времена“. Ето, по тој линији резоновања – купујемо време па зато морамо да будемо „мудри“, „рационални“, итд. А купујемо време – за шта то тачно?
Да издржимо до отварања неког бедног поглавља на бесконачном путу ЕУ „интеграција“? (Подпитање: да ли нам ико од „прагматичара“ може дати чврсту гаранцију да ћемо у тај клуб икад ући? Наравно да не, нити је нуди.)
Да дочекамо, попут Милове Црне Горе, неподношљиву близину могућности позива у пуноправно чланство у НАТО? Ту смо, иначе, дефинитивно на добром путу, јер Северноатлантској алијанси, после потписивања ИПАП-а и СОФА споразума и достизања садашњег нивоа „интероперабилности“, никад ближи нисмо били.
Да издржимо док се економски не консолидујемо? А шта, по рецепту ММФ-а, којег Вучић тако посвећенички послушно примењује, значи економска консолидација – осим распродаје преосталих јавних добара, потпуног отварања Србије за колонизацију од стране мултинационалних корпорација, губитка преосталих примеса економског суверенитета?
Или ће пре бити да се фамозна „куповина времена“ односи управо на носиоце и саслужитеље власти – да, применом масовне спин-хипнозе, обезбеде себи још који месец или годину на власти да би се прописно скућили, намирили и обезбедили за што више генерација упапред? А ако се Србија још мало понизи, још мало попузне, још мало прода док се они не обезбеде – цена је мала, бар што се њих тиче. Утешно, нема шта.
Вучићев/Блеров/Кембелов медијски „деливери јунит“ мајсторски представља све некад најгоре особине као врхунске врлине. Што више понижаваш земљу, то си „храбрији“. Што више попушташ пред страним захтевима, то си „одлучнији“. Што успешније држиш Србију у стању вечног таворења на европској периферији, то си „напреднији“ и „динамичнији“. Што више игноришеш нове центре економске и геополитичке моћи, попут БРИКС-а и ШОС-а, то си „реалнији“.
Шта се уопште добило на државно-националном плану од тог „мудрог“, „лукавог“, „прагматичног“ маневра Вучића и Николића, посредством којег је разбијена Српска радикална странка а добар део њеног корпуса преведен у „еврофилно“ напредњачко стадо? Добило се само то да су напредно-социјалисти заменили демо-социјалисте и наставили истим путем, трасираним 2008. Само још већом брзином. Добила се лудачка кошуља у којој се Србија данас налази, спутана националним ограничењима уграђеним у личне дилове које су Вучић, Дачић и компанија направили да би дошли на власт.
Да ли смо економски јачи, перспективнији, безбеднији, самосталнији, у свету поштованији? Да ли се зауставио или бар успорио одлив младих? Да ли је држава сређенија? Да ли се осећа предузетнички дух у ваздуху, могућност напретка уз сопствени рад, без политичких веза, везица и чланских картица? Да ли је Косово и Метохија ближе или даље од Србије?
Добио се, уствари, један општи, лебдећи осећај мучнине, отелотворен у Вучићевом скоро перманентном патерналистички мрачно-забринутом изразу лица који се учи на основним ворк-шоповима организованим за перспективне вазалне намеснике. Спроводи се насиље над националним духом, свакодневно, и то народ негде дубоко и осећа.
Јавност и јавна свест се силују призорима који се смењују као на траци. Отужно-слугерањско обожавање лика и дела Ангеле Меркел и колонијализација медијског простора која се показала у свом пуном, раскошном сјају током њене посете. Тумарање по полупразним и равнодушним вашингтонским ходницима током Вучићеве катастрофе од посете САД. Бежанија из Поточара, од непокајаних убица српског народа претворених, Вучићевом „мудрошћу“ и „мирољубивошћу“, у „праведнике“ који с пуним правом очекују његову „погнуту главу“ у име Србије и признање непостојећег геноцида. Трчање на Колиндину банално-оперетску инаугурацију на Дан српске државности (што ју је, као што се види, одвратило од организовања велике војне параде на годишњицу масовног протеривања Срба). Примање Раминих увреда и провокација без икаквих последица по њега усред Београда, и касније дозвољавање да шпарта по Србији и држи затворене састанке са шиптарским лидерима за које је свака Србија велика, а свака Албанија премала. Претварање Београда у војни логор током геј параде. Све агресивније јавно шпартање плаћеника попут Жена у црном, Машића, промотера „косовске“ државности. Итд.
У свему томе нема ни „С“ од Србије, али зато анти-Србије има на претек. Дух самопорицања се не само институционализује већ, путем медија и деловања власти, и нормализује да би се, како би рекао Мило Ломпар, што ефикасније интернализовао на што масовнијој основи.
Каменовање у Поточарима је у том смислу више него симболично. То није било каменовање правде или истине ради. Вучић није каменован зато што је дошао и „скресао“ некоме истину у брк, без обзира на последице. Да јесте, онда би његов одлазак у Поточаре уистину био мученички. Не, он је каменован, нажалост као симбол садашње самопотируће Србије – у име цементирања једне лажне, споља наметнуте слике, само да би нова владајућа класа живела животом о којем ће њено слуђено бирачко тело моћи само да сања.
И то каменовање је симбол свега онога, па и горег, што Србија може да очекује док год буде истрајавала на овом путу. Негацију као одговор на самонегацију. Презир као одговор на снисходљивост. Још окорелију непокајаност као одговор на кајање за непостојећу кривицу.
Александар Павић, Фонд стратешке културе
