Институт за мир Сједињених Држава (USIP) финансирао је Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко са 34.550 долара у фискалној години 2006. и 45.000 долара 2004, Фонд за хуманитарно право исте фискалне године са 40.000 долара, а и Цесид, Б92…

Међу финансијерима ЦЕАС-а је и Национална задужбина за демократију (NED) – 38.000 долара 2013, 36.000 долара 2012… која пак финансира и Фонд за хуманитарно право (47.000 долара 2013, 45.000 2012.), али и „Пешчаник“, Е-новине, Јуком, Иницијативу младих за људска права (114.000 долара у 2012. години) Независно друштво новинара Војводине (скоро 100.000 долара само 2012.)…

У ЦЕНТРУ Београда, у Кнеза Милоша улици број 4, ниче споменик људским правима и демократији у Србији. Или је то споменик непроглашене окупације Србије? У сваком случају је то споменик бахатом и нетранспарентном располагању новцем и имовином грађанки и грађана Београда и Србије.

Како су „Новости“ приметиле пре неколико дана, реч је о пословном простору површине 512 квадратних метара у срцу Београда, који је на неодређено време и без икакве накнаде Град Београд уступио на коришћење „Кући људских права и демократије“, организацији у којој је окупљено пет невладиних организација (Грађанске иницијативе, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права, Центар за практичну политику)…

Испратимо ли ток новца којим се финансирају ови заступници људских права и ексклузивне српске одговорности за злочине, долазимо до поприлично једноставног објашњења њихове моћи и недодирљивости пред којима салутирају и министар одбране и начелник Генералштаба онога што је преостало од српске војске. Свима су им, наиме, финансијери углавном исти, и углавном проистекли из безбедносно-политичких структура Сједињених Америчких Држава, што нас иначе баш чуди.

Фонд браће Рокфелер, на пример, поред осталих у Србији, финансира и Фонд за хуманитарно право, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Жене у црном, Центар за евроатлантске студије… ФХП је, тако, 5. јуна 2013. добио 17.000 долара, 18. октобра 2011. 180.000 долара, 18. јуна 2009. 75.000 долара, Центар за евроатлантске студије Јелене Милић 2. августа 2012. 45.000 долара и још 30.000 11. априла 2011, Хелсиншки комитет Соње Бисерко 75.000 долара 13. фебруара 2008, „Женама у црном“ је кроз Реконструкција женски фонд, чије су оснивачице, плаћено 30.000 долара 19. јула 2010, и пре тога 80.000 долара 9. марта 2006, а на листи плаћеника Фонда браће Рокфелер су и Независно удружење новинара Војводине, Иницијатива младих за људска права, Центар за регионализам, Београдски фонд за политичку изузетност…

Иако није потребно посебно доказивати везу Рокфелера са вашингтонским естаблишментом, па и оним безбедносним, напоменимо да се међу руководиоцима овог фонда налази и Николас Бернс, некадашњи амерички амбасадор у NATO, званичник Националног савета за безбедност задужен за Русију, Украјину и Евроазију, трећерангирани у Стејт департменту између 2005. и 2008…

Институт за мир Сједињених Држава (USIP) федерална институција коју је основао амерички Конгрес 1984. са циљем да „служи народу и влади (САД)“ и у чијем борду директора седе и амерички државни секретар и секретар за одбрану, финансирао је Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко са 34.550 долара у фискалној години 2006. и 45.000 долара 2004, Фонд за хуманитарно право исте фискалне године са 40.000 долара, а финансирали су и Цесид, Б92…

Указали смо раније на везу USAID-а са америчким безбедносним структурама; укратко, USAID делује, стоји у његовим оснивачким актима, „на основу спољнополитичких смерница председника САД, државног секретара и Националног савета за безбедност“ у којем пак седе и директор CIA, и директор Националне обавештајне заједнице, и амерички секретар за одбрану, и начелник Генералштаба америчке војске…

Осим што директно даје паре Фонду за хуманитарно право који заузврат даје инструкције српском министру одбране и начелнику Генералштаба који заузврат те инструкције испуњавају, USAID заједно са „Чарлс Стјуарт Мот“ фондацијом (и немачким Маршал фондом, такође из САД) учествује у формирању Балканског фонда за демократију (Иван Вејвода је био његов извршни директор) који финансира и Хелсиншки одбор за људска права и Центар за евроатлантске студије, док се споменути партнер USAID-а, „Чарлс Стјуарт Мот“ фондација, појављује као финансијер и Фонда за хуманитарно право и Жена у црном (50.000 долара, Годишњи извештај фондације за 2011. годину).

„Жене у црном“ финансира и амбасада САД у Београду (пројекат: 2013/2014. Родна перспектива људске безбедности, у партнерству са Аутономним женским центром и АСТРА), а иста амбасада истовремено финансира и Центар за евроатлантске студије (ЦЕАС) Јелене Милић – на пример, пројекат „Одговори на локалне, регионалне и глобалне безбедносне претње“ – и то у сарадњи са Балканским фондом за демократију, који пак заједно са NATO одељењем за јавну дипломатију финансира ЦЕАС-ов пројекат „NATO, Србија и Западни Балкан – Конференција о новом NATO стратешком концепту“…

И зато ваљда и не треба да нас чуди што антиратне активисткиње и пацифисткиње из „Жена у црном“ наступају заједно са NATO плаћеницом Јеленом Милић из ЦЕАС-а, рецимо, 4. октобра прошле године у „саопштењу Центра за евроатлантске студије и ¸Жена у црном‘“ под насловом „Заглушујућа тишина која пара уши“, или у заједничком протестном „Саопштењу поводом именовања Доминика Строс-Кана за економског саветника владе Србије“, или у саопштењу од 4. марта ове године „Соња Бисерко није сама“ поводом њеног сведочења против Србије, а у корист Хрватске…

При чему треба имати у виду да се NED готово у потпуности финансира из буџета САД (буџетска линија Стејт департмента намењена USAID-у) и да се финансирање пројеката у иностранству обавља уз консултације са Стејт департментом; у његовом борду су и Елиот Абрамс, заменик националног саветника за безбедност у администрацији Џорџа Буша Млађег, Мишел Дан која је радила – не наводи се прецизна функција – у Бироу за обавештајне послове и информације „чија је примарна мисија“ – стоји на његовом званичном сајту – „да прикупља обавештајне податке од користи за дипломатију САД“, Бери Џексон који је био асистент председника САД за стратешке иницијативе и спољне послове, Стивен Шестанович, некадашњи старији директор за развој политике у Националном савету за безбедност, Вин Вебер из Саветодавног комитета америчког секретара за одбрану…

И тако даље, могло би се овако набрајати унедоглед. Све информације којима смо вас засули, од финансираних и финансирања до финансијера, иначе, потичу из јавних, званичних извора; и све што смо изнели представља само део укупне слике, будући да ни наше невладине организације, а ни њихови амерички финансијери, нису онолико транспарентни колико то од других захтевају. И још је мање транспарентан, премда се наслућује, посао који финансирани заузврат обављају за своје финансијере.

А одговор на дилему којом смо започели причу – какав нам то споменик ниче у Кнеза Милоша 4 – ваљда је сад потпуно јасан.

Пише: Никола ВРЗИЋ

„Печат“, скраћена верзија

Факти