Русија због Американаца мора произвести ракете глобалног домета до 40.000 километара

Амерички научници израчунали: ако се по великој и веома развијеној земљи нанесе 3500-4000 удара конвенционалног високопрецизног оружја у року од четири-шест сати – та земља се лишава способности да се супротстави агресору и трпи неприхватљиву штету у привреди

Такав напад, изненада изведен по руским копненим стратешким нуклеарним снагама, по базираним подморницама и по аеродромима стратешке авијације (укључујући и могућност тајног превентивног уништења наших подморница на мору) био би способан да уништи 90 и више процената нуклеарног потенцијала Русије

То јест, од уништења би било сачувано свега 20-40 интерконтиненталних балистичких ракета (ИБР) на копну и на мору. Али, то је већ количина која може да „самеље“ систем ПРО САД

Треба створити услове у којима чак и пробој једне бојеве главе може нанети неприхватљиву штету за САД. Иако је, према садашњим проценама, таква штета гарантована тек при пробоју 50-200 бојевих ИБР

Мора се установити црвена нуклеарна линија чије угрожавање би подразумевало да Русија одмах прелази на коришћење стратешког нуклеарног оружја, што значи – и при самом покушају уништавања наших стратешких нуклеарних снага
Морамо обезбедити свеусмереност претње, а за то је потребна ИБР глобалног домета – 35-40 хиљада километара. Могу се произвести ИБР које лете около целе земљске кугле, то јест, из свих географских смерова, што елиминише могућности постојећих и потенцијалних одбијања такавог удара

Американци морају знати да им прети наношење неприхватљиве штете јединственим ударом, односно – преласком на искоришћење основних геофизичких рушилачких процеса, који могу бити иницирани средствима супервеликог калибра снаге – 100-120 и више мегатона. Деловање чак и једне такаве бојеве главе по геофизички угроженим тачкама у САД, као што су Јелоустонски вулкан или расед Сан-Андрес (као и Сан-Хосинто), може довести до ерупције, која ће у потпуности уништити САД као државу

ТЕНЗИЈЕ између Русије и САД појачавају се у свим правцима. Данас, са сигурношћу можемо констатоватида се нова трка у наоружавању одвија у пуном обиму.

Једна од најкритичнијих области је – покушај САД да мерама војно-техничког карактера наруши нуклеарни паритет.

Најважнији програм у систему мера за постизање надмоћи над нашом земљом у сфери стратешког оружја је распоређивање америчког ситема противракетне одбране.

Процењује се да овај формално одбрамбени систем – под одређеним условима – може бити у стању да неутралише потенцијални ракетно-нуклеарни напад по територији САД и њеним савезницима из Русије и других земаља, пре свега Кине.

Сходно томе, проналажење ефикасних мера за отклањање опасности од неутрализације нашег нуклеарног потенцијала за нас постаје један од кључних услова за обезбеђивање своје националне безбедности.

Генерално, америчка ПРО има три основне компоненте.

Прва. Копнени комплекс за пресретање интерконтиненталних балистичких ракета са бојевим главама на средњем делу трајекторије, познат као на Ground-Based Midcourse Defense (GBMD). Он укључује радар за рано упозоравање и праћење, праћење кретања циљева у свемиру, као и противракетне лансирне силосе Ground-Based Interceptor (GBI), чији се ефективни домет процењује на пет хиљада километара.

Обарање бојевих ИБР (интерконтинетнталних балистичких ракета) обезбеђује се кинетичким пресретањем њиховог курса. У ствари, данас је то једини систем способан да пресретне бојеве ИБР. Међутим, по оценама војних експерата, по својим техничким могућностима систем је ефикасан само против ограничено маневришућих моноблочних бојевих ИБР.

Тренутно је око 30 GBI распоређено у зони Тихог океана за неутрализацију севернокорејске ракетно-нуклеарне претње. Међутим, програмом је предвиђено распоређивање у средњем року 56 противракетних система GBMD на територији САД (укључујући и 28 – на Аљасци, 14 – у Калифорнији и 14 – на атлантској обали) са повећањем њиховог броја у дужем року до 100.

Радарски систем који води ове противракете укључује четири фиксне станице, као и мобилне, на покретним платформама.

Раније се планирало креирање ваздушног ешалона америчке ПРО, способног да се бори са ИБР помоћу моћних ласера. Али, технолошки проблеми нису дозволили реализацију тог програма, и он је затворен.

Тренутно се ефикасност GBI процењује релативно ниско. Вероватноћа пресретања циљева, чак и у контролисаним условима, не прелази 10-15 одсто. Ипак, рад на побољшању овог комплекса је врло интензиван и можемо претпоставити да ће у средњорочном периоду бити у стању да достигне 20-30 одсто вероватноће погађања циљева у нормалним условима, што ће бити веома прихватљив резултат.

Односно, борбене могућности овог система произлазе из пројектоване количине GBI који се у догледној будућности могу распоредити, а то је – 8-12 пресретача бојевих глава ИБР у зони Тихог океана и три-четири над Атлантиком. У будућности, са повећањем броја GBI, и њиховим усавршавањем ова компонента америчке ПРО може достићи 50-70 бојевих блокова, па и више, ако се број распоређених ракета буде повећавао како је планирано.

Друга компонента ПРО САД је поморска. Њену основу чине крстарице типа „Тикондерога“ и разарачи типа „Орли Берк“, опремљени „Иџисом“, адаптираним да изађе на крај са изазовима противракетне одбране уз примену противракета „Стандард“ ЅМ-3. Данас, Ратна морнарица САД има 24 таква брода. У средњорочном периоду, њихов број може бити повећан на 84, односно – до 22 крстарице „Тикондорога“ и 62 разарача „Орли Берк“.

Тренутно, РМ САД располаже са више од 400 противракета „Стандард“ ЅМ-3. Домета им је око 500 километара, а сигурно погађају – до 250 километара. Брзина лета – до 2700 метара у секунди – омогућује ефикасну бробу са балистичким ракетама оперативног радијуса.

Овај систем може представљати претњу руским ИБР испаљеним са мора на активном делу трајекторије.

Међутим, положај бродова – носача тих ракета, у том случају мора да буде на удаљености не већој од 100-150 километара од области борбеног дејства наших ракетних стратешких подморница (РПЛ СН), што би се могло десити само у случају тоталоног пораза обе наше прекоокеанске флоте, фронтовске и авијације за дејства на великим даљинама, које могу пружити веома ефикасно противдејство.

Узимајући у обзир очекивану вероватноћу обарања лансиране ИБР противракетом „Стандард“ ЅМ-3 (која као и GBI, обара циљеве кинетичком ракетом) могућности бродске противракетне одбране, која располаже са 24 такве ракете, своде се на могуће обарање од 7-8 до 10-12 ИБР, у зависности од услова борбене употребе.

„Стандард“ ЅМ-3

Трећа компонента ПРО САД је континентални систем противракетне одбране, предвиђен да одбије нападе балистичких ракета тактичкког, оперативног и средњег домета. Овај систем не представља директну претњу нашим стратешким нуклеарним снагама због удаљености од главних области размештања наших копнених ИБР.

Међутим, лансирни силоси изграђени за распоређивање овог система могу да се искористе за тајно размештање балистичких ракета средњег домета, као што су например ИБР друге генерације „Минитмен“, борбене јединице које се чувају у САД као тзв. узвратни потенцијал, чији се укупнан број бојевих глава процењује на 6000.

На први поглед, анализа могућности америчке ПРО у суштини доводи до закључка да он не представља озбиљну претњу нашим стратешким нуклеарним снагама, које у свом саставу имају више од 700 ИБР. Међутим, није тако.

Могућности овог система не могу се посматрати изоловано од других програма САД.

У том смислу, на себе скреће пажњу амерички систем Муњевитог глобалног удара (МГУ).

Као и ПРО, САД развоју овог пројекта посвећују велику пажњу, и додељују велика средства. Овај концепт подразумева, поред одговарајућих компоненти подсистема извиђања и надзора, командних пунктова и пунктова везе, стварање и средстава радиоелектронског сузбијања.

У дугорочној перспективи, основна ударна средства у овом концепту требало би да буду ненуклеарне копнене и поморске балистичке и хиперсоничне ракете дугог домета лансиране са ваздушних носача. Тренутно, његову основу чине крстареће ракете које могу бити испаљене са мора или из ваздуха (типа „Томахавк“). Оперативни капацитет свих носача крстарећих ракета је 4.200.

Објављени резултати америчких научника говоре о томе, да ако се по великој и веома развијеној земљи нанесу удари са 3500-4000 јединица конвенционалног високопрецизног оружја у року од четири-шест сати – онда се та земља лишава способности да се супротстави агресору и трпи неприхватљиву штету у привреди.

Такав напад, изненада спроведен по руским копненим стратешким нуклеарним снагама, по стационираним подморницама и по аеродромима стратешке авијације (укључујући и могућност тајног превентивног уништења наших подморница на мору) био би способан да уништи 90 и више процената нуклеарног потенцијала Русије.

То јест, од уништења би било сачувано свега 20-40 ИБР на копну и на мору. Али, то је већ количина која може да „самеље“ систем ПРО САД (или барем огромну већину), нарочито с обзиром на чињеницу да би муњевити глобални удар практично потпуно уништио командни систем стратешких нуклеарних снага, у првом реду везу са нуклеарним подморницама, и на тај начин онемогућио да до њих дође команда за испаљивање ИБР.

У том контексту, систем америчке ПРО више не изгледа тако безопасно и постаје снажан фактор дестабилизације, провоцирајући тако усијане главе у САД да експериментишу и са каснијом нуклеарном уценом. А то значи да је претња реална и да јој треба парирати. То јест, треба му пре свега пронаћи слабе тачке. А међу њима, ако говоримо о основним, спадају:

1. Висока рањивост стационараних радарски система и лансирних силоса МГУ од напада високопрецизног оружја великог домета, рањивост поморског дела МГУ – од напада морнарице Руске Федерације, као и од потенцијалних средстава радиоелектронске борбе.

2. Ускост ефективне зоне бојеве примене северних и припадајућих сектора због одсуства могућности да се у реалном времену створи довољно снажан свеобухватни систем дејствовања против ИБР.

3. Ограничене могућности за обарање маневаришућих бојевих глава ИБР на њиховој трајекторији.

4. Релативно мала вероватноћа обарања бојевих глава ИБР чак и у дугорочнијој перспективи, што оставља могућност да већи део ракета дође до циља.

5. Немогућност да се створи јединствена ПРО на целој територији САД и у околним океанским водама, што приморава на концентрацију овог система на заштиту најважнијег континенталног дела државе.

Ракете-пресретачи на Аљасци

Из ове анализе произлази да се ефикасно противдејство америчкој ПРО може обезбедити само уз примену широког спектра мера, како чисто војних и војно-техничких тако и осталих.

Стога је комплексност – први принцип на коме овај систем противдејства мора да се базира. То захтева да различите мере буду у тесној координацији са циљевима, средствима, местом и временом примене.

Другим се може назвати принцип свеусмерене опасности, што подразумева вероватноћу ракетних напада из свих геостратешких праваца.

Трећи – принцип територијалне актуелизације претње. Он се своди на то, да се зона могућности наношења неприхватљиве штете мора знатно проширити на оне област где је тешко или немогуће организовати ефикасно противдејство ИБР.

Четврто – принцип наношења неприхватљиве штете само једним ударом. Он се огледа у томе, да треба створити услове у којима чак и пробој једне бојеве главе може нанети неприхватљиву штету за САД. Иако је, према садашњим проценама, таква штета гарантована тек при пробоју 50-200 бојевих ИБР.

Пето – принцип превентивног уништавања. Овај принцип подразумева да се објекти система ПРО САД ставе на списак приоритета за уништење на почетку бојевих дејстава и да се створе средстава за уништавање, која ће омогућити пробој чак и у условима доминације непријатеља у ваздуху и на мору.

Шесто, поставити принцип црвене нуклеарне линије, према којем се одмах прелази на коришћење стратешког нуклеарног оружја, и при самом покушају уништавања наших стратешких нуклеарних снага, без обзира на стање осталих компоненти оружаних снага РФ и на преговарачки процес са агресором.

Седми – принцип активирања становништва на територији ПРО. У земљама у којима се планира размештање или су већ распоређени елементи система, неопходно је иницирати протесте локалног становништва у обиму потребном да се спречи реализација планова или отежа функционисање већ постојећих објеката.

Временски МГУ може трајати прилично дуго времена: 4-6 сати и више. Због тога се мора благовренено доктринарно, оперативно, у војној равни, у дипломатским и јавним документима ставити на знање да ће се напад на било који елемент руских стратешких нуклеарних снага третирати као основа за примену потпуног нуклеарног напада на агресора. Ову опцију треба одрађивати и на вежбама.

У том случају, потенцијални агресор ће веома бити свестан, да му ослабљивање наших стратешких нуклеарних снага до нивоа на коме ће моћи да их „самеље“ својом ПРО, неће успети: јер напад наших ИБР ће почети много пре него што њихов концепт МГУ достигне жељени ниво разарања наших стратешких нуклеарних снага. Што значи, да се губи смисао, и таквог напада, и саме ПРО.

Принцип свеусмерености претње се може реализовати стварањем ИБР глобалног домета – 35-40 хиљада километара. Постаји реалност креирања бојевих ИБР које лете около целе земљске кугле, то јест, из свих географских смерова, што елиминише могућности постојећих и потенцијалних одбијања такавог удара.

Принципи територијалне актуелизације и наношења неприхватљиве штете јединственим ударом реализује се преласком на искоришћење основних геофизичких рушилачких процеса, који могу бити иницирани средствима супервеликог калибра снаге – 100-120 и више мегатона.

Деловање чак и једне такаве бојеве главе по геофизички угроженим тачкама у САД, као што је Јелоустонски вулкан или расед Сан-Андрес (као и Сан-Хосинто), може довести до ерупције, која ће у потпуности уништити САД као државу.

Неколико таквих бојевих глава, активираних истовремено у одређеним тачкама Атлантика или Пацифика, изазваће суперцунами, способан да поплави територију САД по дубини од неколико стотина километара од обале са уништењем готово целе инфраструктуре и становништва. Ово се лако може постићи јер чак и најнапреднији систем противракетне одбране не може да обезбеди гарантовану елиминацију свих нуклеарних бојевих глава, посебно не на океанима.

Дакле, можемо констатовати да постоји прилично широк спектар метода неутрализације ПРО САД. Важно је да се користе у комбинацији, јер покушај да се апсолутизује било која од њих неће довести до жељеног резултата. У том случају могуће је по релативно ниској цени неутрализовати изузетно скуп систем какав је ПРО САД.

Али, не сме се заборавити да технологија може бити основа за квалитативно нови систем наоружања који ће, вероватно – бити релативно јефтин.

Пронаћи противотров против тог оружја биће веома тешко, ако не и немогуће.

Пише: Константин СИВКОВ, академик, доктор војних наука

Превод: Срђан Ђорђевић

Факти