ИБАР је име реке, али и стари назив за област речног слива који је био кичма немањићке Србије. Ибарским путевима по планинским вододелницама кретали су из Поморја или ка њему безбројни трговачки каравани, а с њима и занатлије, уметници, ходочаници, војници најамници, луталице и просјаци.
Сви су хрлили ка ибарским трговима, цивилним насељима и пијацама са свом робом која се могла замислити у то доба. Она се плаћала златним и сребрним прахом из рудокопа српских планина, о чијем су богатству путописци ширили фантастичне легенде.
Највеће међу трговиштима налазило се на десетак километара низводно од данашње Рашке, на месту где се сурова клисура шири у заталасану зелену долину између Копаоника и Голије. И данас на истом месту, код ушћа реке Брвенице у Ибар, где су прелаз чекали каравани, стоји мост и крај њега ресторани и мотели пуни путника који уживају у квалитетној и приступачној кухињи и погледу на монументално, стрмо брдо. Реч је остатку некадашњег вулкана који доминира околином и на чијим се обронцима и шиљастом врху налазе скромни остаци заборављене немањићке тврђаве Брвеник, која је у доба процвата средњовековне Србије била једна од најважнијих.
На Градину, како је зову Брвеничани, упркос напорном успону, радо се пењу љубитељи природе, да би уживали у величанственом погледу на Брвеничку жупу, која се простирала и на долину реке Брвенице уз коју је вијугао каравански пут с Приморја. Он се са суре Голије спуштао крај манастира Градац, беле прелепе задужбине краљице Јелене Анжујске, који су градили најбољи мајстори, грађевинари, клесари и сликари тога доба. Зато су у архитектури ове светиње, где је просвећена владарка отворила и прву женску школу у Србији, помешани рашка школа градитељства, романика и готика.
На времена када је Градац био на цивилизацијској магистрали подсећа стара манастирска капија окренута према Голији са које су се спуштали дубровачки и которски брдски коњићи натоварени луксузном робом и товарне животиње рудара Саса са Голије који су на трг носили драгоцене метале и ковине. Они су се на путу крај Брвенице, данас асфалтираном и удобном, полако мимоилазили с караванима натовареним златним и сребрним прахом српских рудокопа, али и воском, вуном, медом…
Те шарене поворке у којима су се мешали језици – српски, немачки, италијански, латински, грчки, угарски – долазиле су или одлазиле са Брвеничког трга, трговачке метрополе. Археолози кажу да је овај простор од прaисторије био место укрштања цивилизацијских рута, о чему сведоче налази, од римског новца до луксузне шпанске керамике.
На постојање великог града и пре немањићког Брвеника указује црква Стара Павлица у селу Павлица, уобичајени оријентир путницима кроз долину Ибра. Посвећена је апостолу Павлу и представља остатак манастира за који се претпоставља да је изграђен у 9. веку. Током изградње железнице највећи део храма је уништен, а преостали део као да лебди, што делује упечатљиво на посетиоце оближњег излетишта с изворима ледене воде. Тачно време настанка, име ктитора и патрон храма су непознати, а Стара Павлица је јединствена у српској средњовековној архитектури. Постоје претпоставке да је црква саграђена у време кад и Храм Светог Петра и Павла у Расу, а да је, као и он, утемељена на месту где су по предању проповедали апостоли и њихови први ученици.
Крај Старе Павлице своју задужбину су крајем 14. века подигли косовски јунаци Лазар и Стефан Мусић, синови челника Мусе и Драгане, сестре кнеза Лазара. Ова црква необичне архитектуре привлачи многе ходочаснике. Под тврђавом Брвеник, на сеоском гробљу налазе су остаци Цркве Светог Николе, заштитника путника, који је у 13. веку као задужбину подигао кнез Дабиша. Одатле пут наставља поред двадесетак метара високе црвене Девојачке стене, с које је скочила млада Брвеничанка која је радије одабрала смрт него да јој Турци укаљају част. После 12 километара стиже се до женског манастира Градац, задужбине Јелене Анжујске, чије младе образоване монахиње на најбољи начин чувају успомену на велику српску краљицу.
КАКО ДОЋИ?
Од скретања са Ибарске магистрале у Брвенику до манастира Градац љубитељи природе могу стићи за три сата лаганим ходом пратећи ток кристално бистре Брвенице. Аутомобилом се стиже много брже, али се пропушата много од лепоте природе заштићеног парка биосфере Голија, на чијем улазу вас дочекује кликтање сурих орлова. Средње решење је доћи од Брвеника возилом или аутобусом до села у долини Брвенице, у Градац или Рудно на Голији, где се домаћини баве сеоским туризмом, а затим се посветити уживању у недирнутој природи.
Б. Субашић, Новости
