Пошто влада Србије каже да смо досад трошили оно чега немамо, сада имамо само оно што не трошимо, а и то више начелно и од случаја до случаја.
Најдаље је у имању отишао један брачни пар пензионера са сином незапосленим етномузикологом.
У поређењу с нама који струју штедимо за 20 одсто, они су вештину штедње савладали у тој мери да, на пример, једно пиле штеде и преко 150 одсто! Претпостављам да ваш радознали и немирии дух, вечно гладан нових сазнања, тежи да сазна одговоре на питање: Како? Стварно? Је ли могуће? Шта измишљаш?! Немо’ се зезамо! … и несебично хитам са одговором и објашњењем.
Јер, ова примерна породица заслужује да се истакне бар колико и онај што је предложио да не почнемо да градимо електричне централе него да почнемо да производимо сијалице од пет и мање свећа.
Купе или, још боље, добију они, рецимо, пиле у неку срећну суботу. Одмах с усхићењем одвале батак и поспу га бибером, першуновим листом, намажу сенфом и испеку на подварку прави празнички ручак. Истовремено други батак ставе у саламуру да би га после могли димити и сушити. У недељу од леве ножице направе крепку супу са доста зелени, а један карабатак изделе на комаде и испохују га, те једу са кромпир пиреом и салатом од свежег купуса.
У понедељак подгреју преосталу супицу и поједу остатке похованог карабатака, хладно. Истовремено домаћица од друге ножице и од меснатих делова главе прави пилеће пихтије, врло укусно хладно јело које се може служити за вечеру или када изненада наиђу неочекивани гости, знате какав је млад свет, много се друже и само упадају. У уторак једу рестован пилећи мозак са салатом од кромпира и супу из кесице. У среду се од тртице кува пилећи паприкаш за два дана, с ноклицама. Тако стижемо до петка кад је на јеловнику пасуљ са пилећом шијом која му даје специфичан укус. У суботу одлеђују бело месо , шпиковано белим луком, печено на тихој ватри и надевено печуркама које су сами убрали у шуми, служе гостима на свечаном ручку. У недељу, иако још пресити од јучерашњег печења, опет пеку карабатак, други, али сада на пекарски начин. Десетог дана, у понедељак, једу што је преостало од недељног карабатака и рашчишћавају остатке свога пилета: батак из саламуре носе пријатељу у пушницу да се просуши, да имају шунку за пролеће, а од костију и преосталих масноћа кувају домаћи сапун. У уторак, већ пресити од толиког месишта, једу само барене коприве, али уз пут син донесе са штављења пилећу кожу коју су пажљиво одерали још првога дана. Ако се до краја зиме домогну још два пилета или макар и једног и по, младићева девојка имаће на пролеће лепу нову пилећу ташну. У среду су, огладнели од уторничких коприва, бацају на масни паприкаш од пилећих изнутрица, срца , беле и црне џигерице. Поподне отац прави украсе од пилетовог перја звезде и цветове које у четвртак син носи на пијацу да прода.
Када се врати једу пилећа цревца на врањански начин јако гурманско јело после кога човеку дође да пређе у вегетаријанце. Али, они су упорни, хоће сваког дана месо на трпези, те тако већ у петак спремају пилећи бубрег у белом вину и са киселим краставцима, у суботу кувано десно крило у парадајз сосу, а у недељу пикантну паштету од бареног левог крила … Што их, ако целу паштету смажу до довече, доводи до шеснаестог дана дружења са једним те истим пилетом и што у поређењу са нашим ирационално расипним прецима који су умели да цело пиле па и два поњупају за само један оброк, стварно представља разумну штедњу и рационално трошење, зар не?
