Кинески мотив за оживљавање „Новог пута свиле” је јасан. Њихов модел раста је заснован углавном на извозу јефтине робе у развијене земље Запада, којима међутим понестаје пара. Дугогодишња стагнација прети Западу, а кинески лидери то знају. Преусмеравање инвестиција и извоза према Евроазији нуди алтернативу
Због раста трошкова, производња се преселила из приморског региона у западне провинције Кине. Природан излаз за ову производњу је Нови пут свиле
Развој пута (у ствари неколико „појасева”, укључујући и јужни приморски пут) захтеваће огромне инвестиције у саобраћајну и урбану инфраструктуру
Русија и Кина се осећају окруженим и угроженим од стране САД и њихових савезника. Кинези су се иронично извинили влади у Вашингтону што им се земља налази између америчких војних база
Јачањем трговинских токова између Русије и Кине, као и кроз јачање политичке и безбедносне координације, владе у Пекингу и Москви ће смањити своју рањивост према спољним мешањима, а истовремено ће указати спољњем свету на појаву новог центра светске моћи
КИНЕЗИ су народ са најдужом историјом. Такође, Кинези су људи који највише поштују историју и најдугорочније планирају.
У свом освајању власти – обнови државе – Мао Цедунг користио је војну тактику изведену из древне Сун Цу доктрине, која се појавила око 500. године пре нове ере. Конфучијанизам, који отприлике датира из истог времена, остао је у срцу Кинеза, упркос Маовим немилосрдним покушајима да га сузбије.
Дакле, када је председник Си Ђинпинг лансирао свој нови пројекат „Пут Свиле”(званични је назив путног и железничког коридора који треба да повеже Кину и Западну Европу, преко Средње Азије и Русије) 2013. године, нико није (или бар не би требао да буде) изненађен историјским референцама.
Пре више од два миленијума, подстичући национални развој и реформу древне Кине, вредни и храбри људи су истражили и отворили неколико трговинских и културних праваца размене који су повезивали главне цивилизације Азије, Европе и Африке – који су касније генерације назвале Путем свиле.
Древни Пут свиле увећао је обим трговине широм тада познатог света, али је донео и много више од трговине – размену знања, учења, открића и култура.
Нова доктрина или мултиполарност је идеја да је свет састављен од неколико карактеристичних полова лидерства, што је у тоталној супротности са англоамеричким погледом на свет, који је заснован на доминацији Западне цивилизације.
Мултиполарност је политичка идеја, али то је више него однос моћи. Мултиполарност одбацује идеју да постоји један цивилизацијски идеал према коме би све земље требало да се прилагоде. Другачији свет, религије и региони имају различите историје, који су трасирале своје народе ка различитим идејама о томе како да живе, управљају и зарађују за живот. Ове историје су достојне поштовања. Стога не постоји један „прави” пут у будућност.
И како то обично бива, нови пројекат је поздрављен од свих који су уморни од доминације Сједињених Држава.
Из евроатлантске перспективе, Балкан се већ неко време перципира искључиво као периферија, притом сиромашна конвенционалним изворима енергије и технолошки заостала. Али, из кинеске перспективе то није тако. Њихово давање на значају овом делу света могу за Србију и регион у целини представљати развојну шансу, то јест могућност да се са маргине померимо ближе средишту међународних трговачких, технолошких и финансијских токова.
Наиме, да би се зауставио глобални англосаксонски пројекат, није довољно само окупљати незадовољнике него треба изградити и алтернативни међународни поредак: од друштвених вредности до безбедносних садржаја, од финансија до инфраструктуре и економије. Најважније светске цивилизације су у обавези да осмисле своје пројекте, јер глобализација оваква каква је – није прихватљива.
„Слободно тржиште” које контролишу англосаксонске финансијске институције, а штите амерички носачи авиона, свакако нису идеал савременог слободног света.
Светска дешавања настала економским и политичким кретањима после 2008. године створила су јединствену прилику за Евроазију да изађе из историјског дремежа.
У последњих неколико година, западна супрематија је доживела морално понижење као и политичку катастрофу, пре свега на Блиском Истоку. Истовремено, чини се да се интереси два потенцијална градитеља-инвеститора у Евроазију, Кине и Русије, барем на први поглед поклапају.
Кинески мотив за оживљавање „Новог пута свиле” је јасан. Њихов модел раста је заснован углавном на извозу јефтине робе у развијене земље Запада, којима међутим понестаје пара. Дугогодишња стагнација прети Западу, а кинески лидери то знају.
Преусмеравање инвестиција и извоза према Евроазији нуди алтернативу.
Како трошкови производње недвосмислено расту, производња се преселила из приморског региона у западне провинције Кине. Природан излаз за ову производњу је дуж Новог пута свиле.
Развој пута (у ствари неколико „појасева”, укључујући и јужни приморски пут) ће захтевати огромне инвестиције у саобраћајну и урбану инфраструктуру. Као и у 19. веку, кључно смањење трошкова превоза ће отворити нова тржишта за трговину.
Русија, такође, има економско оправдање (геополитичко је очигледно) за развој пројекта Евроазија. Она у претходном периоду није успела да се модернизује и диверсификује своју економију. Као резултат тога, остала је углавном извозник нафтних деривата и оружја, те велики увозник произведених добара.
Кина нуди сигурно и растуће тржиште за извоз, пре свега енергије, али и технологија које су развијане још у доба СССР-а (напредни свемирски и војни програм). Велики транспортни и грађевински пројекти потребни да се оствари економски потенцијал Евроазије свакако ће помоћи Русији да опорави индустријски инжењеринг који је изгубила са падом комунизма.
Ове године Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан и Киргистан су се удружили у Евроазијски економски савез (ЕЕС), царинску унију са компонентом одбране. Његови заговорници виде ЕЕС као корак ка поновном успостављању старе совјетске границе, у виду добровољне економске и политичке заједнице, а по узору на ЕУ.
Званична Москва и Пекинг се радују прожимању и интеграцији ЕЕС и „Пута Свиле” у економски појас, у „Велику Евроазију”, која ће обезбедити стабилан развој и сигурну заједничку будућност Русије и Кине.
Дана 8. маја 2015. године, Путин и Си потписали су споразум у Москви, који предвиђа оснивање и координацију политичких институција, инвестиционих фондова, развојне банке, валутног режима и финансијског система, а све то у служби велике и слободне трговине која повезују Кину са Европом, Блиским истоком, Азијом и Африком.
Колико је ово реално или је у питању сан?
Русија и Кина се осећају окруженим и угроженим од стране САД и њихових савезника. Кинези су се иронично извинили влади у Вашингтону што им се земља налази између америчких војних база.
Путин је у међувремену, у канџама најжешће пропаганде – пореде га са Хитлером, измишљају се афере из приватног живота, спекулише се његовим имовним и здравственим стањем.
Јачањем трговинских токова између Русије и Кине, као и кроз јачање политичке и безбедносне координације, владе у Пекингу и Москви ће смањити своју рањивост према спољним мешањима, а истовремено ће указати спољњем свету на појаву новог центра светске моћи.
Може се сматрати да је америчка политика успела оно што векови нису успели пре тога – да се приближе, можда чак и спријатеље Кина и Русија. Да ли ће њихов брак из интереса довести до трајне заједнице, или како каже Џорџ Сорош, новог изазова светском миру – остаје да се види.
Пише: др Милош ЗДРАВКОВИЋ
Факти
