Краљевина Србија, у пролеће и лето 1915. године није са Централним силама преговарала о склапању сепаратног мира, нити је била упозната са одредбама Лондонског уговора или другим документима које су њени савезници у тајности потписивали са неутралним земљама, желећи да их придобију на страну сила Антанте. Другим речима, не постоје докази да је Србија тада пропустила прилику да са својим савезницима потпише споразум, односно постигне неки договор којим би избегла будућа, велика страдања или добила територијална проширења која би за њу била боља солуција од стварања јужнословенске државе. Ово, у разговору за „Политику“ напомиње историчар Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије и аутор већег броја књига и расправа о Првом светском рату, укључујући и оне који се односе на покушаје његове ревизије.
Шта је Србији, од стране савезника конкретно нуђено у лето 1915, односно јесу ли се од ње очекивали и неки уступци зарад „опште ствари“?
Још од почетка рата савезници су на Србију вршили притисак да Бугарској уступи источни део вардарске Македоније, односно територију лево од реке Вардара. Ти захтеви су током 1915. године интензивирани. На томе је од почетка инсистирала Русија, што је донекле и разумљиво будући да је улазак Бугарске у рат на страни Централних сила могао витално угрозити њене интересе, односно довести руску војску у неповољан положај. Она нам је реално и пружала највећу помоћ, још од почетка рата. Али су од Србије, због својих интереса то исто тражили и остали савезници, посебно Француска и Велика Британија.
Како је Србија реаговала на све те захтеве?
Српска влада је такве захтеве одбијала. Она је истицала да није примерено од савезнице тражити територијалне уступке истичући да би пристала на мање корекције граница и то само уколико Бугарска пружи чврсте гаранције да ће приступити силама Антанте. Пашић је правилно процењивао да постоје мале шансе да се тако нешто догоди, јер је Бугарска тада војно, финансијски и династички била везана за Централне силе. Догађаји који су ускоро уследили дали су за право таквом ставу српске владе.
По чему је та, 1915. година, још била специфична?
Почетком 1915. интензивирани су преговори са Италијом, како би се и она придобила да у рат уђе на страни сила Антанте. Ти преговори су вођени мимо Србије и она са њиховим појединостима, укључујући и детаље које је односе на „Лондонски уговор“, није била упозната. За одредбе тог уговора Србија је сазнала тек после Октобарске револуције, тако да не стоје тврдње да смо тада пропустили прилику да заокружимо границе неке, будуће државе. Наша дипломатија није била упозната ни са детаљима преговора вођеним са Румунијом око њеног уласка у рат. Такође нема ни доказа да су Централне силе, пре своје офанзиве из октобра 1915. преговарале са Србијом о склапању некаквог сепаратног мира, нити је било реално од Србије очекивати да тако нешто тада прихвати.
Уместо тога Србија је још на почетку рата иступила са тезом о стварању заједничке јужнословенске државе?
Србија је још на почетку рата то истакла као један од својих главних, ратних циљева, а Нишка декларација из 1914. била је само формална, парламентарна потврда тог циља. Теза о заједничкој држави била је реакција Србије на све те притиске, али и начин да се на њену страну придобију Јужни Словени који су живели унутар Аустроугарске. Наша влада је финансирала „Југословенски одбор“ и подстицала окупљање политичара и јавних радника сличне оријентације. Али идеја о стварању јужнословенске државе наилазила је на противљење савезника, па се на преговоре о оквирима њеног будућег уређења сачекало до 1917. године, тј. до потписивања Крфске декларације.
На какву је реакцију та иницијатива наишла код политичара из Аустроугарске којима је ова идеја, генерално била прихватљива?
Све зависи од тога са којих су позиција наступали и којој су опцији припадали. Међу члановима Југословенског одбора било је људи различитог убеђења, а сам Анте Трумбић био је праваш, па му је била блиска идеја да унутар будуће, заједничке државе, Хрватска временом добије висок степен самосталности. Било је и другачијих ставова. Мање је позната чињеница да је баш међу Хрватима настала теза о „троименом народу“. То је за неке њихове политичаре био начин да постану део веће (у овом случају јужнословенске) целине како би лакше заступали своје интересе, одбранили се од претензија већих држава, али и како би се, на крају рата нашли на страни која је била победничка.
Какве су тада биле економске и друштвене прилике у Србији и да ли је она могла све те притиске да издржи?
Осим што је имала огромне људске жртве рат је Србију и економски веома исцрпео. То не чуди када се зна да је рат Србију месечно коштао 30 милиона франака, да је оно мало индустрије било готово замрло, да је било много рањених, око 200 хиљада избеглица углавном из Босне и Херцеговине, много ратних заробљеника.. Србија је, осим тога финансирала и црногорску војску и храном помагала становништво ове државе, а издвајан је и новац за дипломатске иницијативе, Југословенски одбор… Али за све време рата српска валута била је стабилна и није било инфлације, а динар је према франку био у односу један према један. Ту финансијску стабилност динара признавале су све светске банке тога времена, а током окупације уважавале су је и аустроугарске власти.
Због чега сте значајан део свог научног рада посветили откривању узрока покушаја ревизије Првог светског рата, посебног оног дела који се односи на улогу Србије?
Плаши ме покушај утврђивања методологије чији је крајњи циљ релативизација узрока који су довели до почетка Другог светског рата. Мислим да се због тога кренуло од 1914. и да је то крајња намера тезе да је Први светски рат био „велика људска трагедија“. Он то свакако јесте, али ко је ту трагедију и са каквим намерама започео, односно шта би се десило да се у тој трагедији нису бранили и борили за слободу они који су први нападнути. Бојим се да је то крајњи циљ, а ми смо, као мали народ само мали сегмент читаве те приче.
