Ове шокантне тврдње се наводе у књизи „Тајна наука“, која описује ужасавајуће приче попут симулираних биолошких напада који су се одиграли 26. јула 1963. године, а у којима су на стотине мушкараца, жена и деце били изложени спорама бактерије Бациллус глобигии у Лондонском метроу.
Бациллус глобигии је људски патоген који изазива тровање храном, очне инфекције и сепсу. Давне 1963. године се веровало да је ова бактерија безопасна. Неколико дана након напада, обучени научници су почели да прикупљају прашину у Лондонском метроу како би испитали узорке. Споре су се нашле чак 16 и више километара даље од места где су испуштене.
Око 25 година круже гласине о тајној војној лабораторији у којој су мушкарци и жене били изложени неким од најсмртоноснијих агенаса на свету. Једна од њих се налазила у Портон Дауну у Вилтширу, Велика Британија.
У књизи „Тајна наука“ се наводи шта се тачно дешавало у овим лабораторијама.
Аутор књиге Улф Шмит је професор модерне историје и директор Центра за историју медицине, етике и медицинске хуманистике на Универзитету у Кенту, Велика Британија. Он је такође био међу главним истраживачима пројекта Портон Даун, десетогодишње студије о историји и етици британских програма биолошких и хемијских оружја из времена Хладног рата.
Шмит бележи читаву етичку путању и културу војне науке 20. века, од прве употребе хлора од стране Немачке у Првом светском рату, па све до тестирања нервних и биолошких агенаса попут ЦС гаса и дрога попут ЛСД-а.
Књига почиње са смрћу водећег авијатичара Роналда Медисона, који је отрован нервним отровом сарином у Портон Дауну 1953. године. Шмит је био један од главних стручних сведока у истрази о Медисоновој смрти.
Он у књизи описује разне експерименте на људима и наводи статистику коју су тадашњи научници водили, третирајући људе као заморце.
Међутим, нису сви ти људи били беспомоћне жртве. Многи од њих нису били свесни у шта се упуштају, али неки су формирали побуњеничке групе, одбијајући да учествују у даљим тестирањима. Организована су чак и такмичења приликом тестирања, а они који би били највише погођени би добили награду.
Велики број оних који су радили у Портон Дауну и другим војним лабораторијама су веровали да нема ничег лошег у томе што раде.
Изненађујућа је чињеница да нису само обични војници били заморци, већ су војни научници експериментисали и међу собом, пошто нису имали довољно добровољаца. На пример, Џозеф Баркрофт, главни физиолог у Портон Дауну се сам закључао са псом у гасну комору са цијанидом. Он је на тај начин хтео да докаже да животиње нису погодна замена за људе приликом тестирања токсичних агенаса. Пас се онесвестио након 90 секунди, а касније се опоравио, док је Баркрофт изашао из коморе неповређен.
Они су себе излагали опасности јер су веровали да то чине за веће добро, исто као што су веровали војници који су давали своје животе на бојном пољу.
Иако је књига прилично тешка за читање и захтева “јак желудац”, она приказује историју о стравичним експериментима који су се спроводили за “веће добро”.
Вебтрибуне.рс
Na celu sa Luciferom.