Лажни патриотизам и „словенска одбрана“ Александра Вучића

Садашњег председника Владе први пут сам ближе упознао 18. марта 2004. године, када су после чувених мартовских догађаја Срби у северном делу Косовске Митровице држали страже да би спречили продор сепаратиста у северни део града. Он је тада као генерални секретар Српске радикалне странке дошао да посети Србе, да им да подршку и, претпостављам, охрабри останак на њиховом вековном огњишту. Оно што је мени лично пало у очи да је у његовој шетњи кроз град било више од сто чланова и симпатизера Српске радикалне странке. На улици жене су му прилазиле, љубиле му руку гледајући га као Месију, као спасиоца њихових живота, имовине, слободе…

Следећи долазак данашњег премијера у Косовску Митровицу био је 2013. године непосредно после потписивања Бриселског споразума, али је дочек грађана, Срба, био сасвим другачији. Оне исте жене које су га пре непуних десет година дочекивале са љубављу и захвалношћу сада су га пљувале као најгору фукару и најцрњег издајника. Такав непријатан дочек Александар Вучић је приписивао нама из Демократске странке Србије, пре свега мени, али апсолутно није био у праву. Нисмо то организовали пре свега из политичких разлога, а не зато што тадашњи потпредседник Владе није то заслуживао. Наши мотиви су били да је он високи функционер државе Србије и да бисмо ми једним ружним дочеком обрукали и себе и сопствену државу.

Наши противници са Запада и Шиптари би се тиме само наслађивали. Са друге стране, да је то било у нашој режији, број људи у то време које смо могли да скупимо сигурно не би био мањи од 5000 хиљада, а не шачица жена и случајних пролазника који су се ту затекли приликом доласка првог потпредседника Владе.

Оно што је још падало у очи приликом те његове друге посете, а што се јасно видело на састанку на којем су били одборници све четири општине са севера Косова, то је неоправдано велики страх Александра Вучића. Тада се видело да сва његова прича о томе да се он никога не боји, да је храбар, пада у воду. Разлога за преплашеност и забринутост није било јер никоме ни у сну није пало на памет да физички насрне на високог државног функционера.

У његовом обезбеђењу са униформама била је присутна и жандармерија државе Србије са командантом Братиславом Дикићем, као и припадници јединица „Кобра“ и других специјалних јединица државе Србије. Било је то после четрнаест година прво појављивање српских специјалаца у униформама на територији Косова и Метохије, додуше у обезбеђењу само једног човека.

Да није тако храбар како се представља, имао сам прилике да видим и у Скупштини Србије као посланик, када је била расправа о Бриселском споразуму. У самој скупштини, у ходницима, галерији било је присутно више од педесетак телохранитеља у обезбеђењу првог потпредседника Владе, што је падало у очи. Тим пре јер сам био посланик у Скупштини Србије када је функцију председника Владе обављао Зоран Ђинђић, који у својој пратњи није никда имао више од једног до два телохранитеља.

Поред личног истицања мушкости јер се наводно не боји никога, и лично поштење је особина са којом се председник Владе представља грађанима Србије. Из тог разлога он себи гради имиџ великог борца против корупције и криминала. У Србији се истакао хапшењем више тајкуна да би себи прибавио ореол српског Елиота Неса.

У предизборној кампањи 2012. године обећавао је грађанима Србије да ће само кроз тендерске процедуре да уштеди држави више од 600 милиона евра. Али да ли је баш тако? Многи његови послови, пре свега са Арапима, обавијени су велом тајне и буде сумњу управо на велике финансијске малверзације и махинације.

И самом лаику је јасно да пројекат „Београд на води“ главном протагонисти овог посла омогућује неслућену добит. Због апсолутне затворености медија тек понегде стидљиво процури информација о нерегуларним пословима премијера и његових људи управо преко намештених тендера.

Пре месец дана је председник комисије за тендерске процедуре поднео оставку јер је само током јуна било више од 280 жалби на незаконито скројене тендере у режији садашње власти. Чак и поклањање више од 2200 хектара грађевинског земљишта на Златибору приватној фирми од стране министарке Зоране Михајловић није могло да прође без благослова првог човека Владе јер, у противном, због овако тешког кривичног дела он би је сменио.

Не би било никакво изненађење ако за неколико година, када се медији у Србији буду “отворили”, сазнамо да је садашњи председник Владе најбогатији човек Србије.

У обрачуну са политичким противницима и неистомишљеницима Александар Вучић показује суровост и бруталност. У тој борби он обилато користи медије као и информације свих обавештајних служби чији је шеф. Ништа не препушта случају јер у доброј мери компромитује и оне са којима је у власти као што је случај са Ивицом Дачићем, некадашњим председником Владе, а садашњим министром спољних послова, због његове блискости са нарко-босом Дарком Шарићем.

Показује и ретко виђену незахвалност, као што је медијско линчовање његовог политичког оца, а председника Србије Томислава Николића, које се сигурно не одвија без његове прећутне сагласности. Ако своје политичке противнике не може другачије да амортизује, он их медијски маргинализује. Лично сам имао прилике да се у то уверим када бих у холу Скупштине Србије као народни посланик држао конференције за штампу. Чим бих приступио микрофону, наступио би бег новинара и њихових камера са јединим циљем – да се медијски стопирам јер о чему медији не извештавају као да се није десило, нити казало.

Оно што човек мора да призна Александру Вучићу јесте његова способност манипулације грађанима Србије. Опет су медији ти који му у томе помажу. Играјући на карту кратког памћења сопственог народа, он драстично смањивање плата и пензија, иако је у предизборној кампањи другачије говорио, “пегла” тако што најављује грађанима да ће им подићи плате и пензије, и то симболично у односу на оно што им је отео. Грађанима се намеће као неко ко брине о њиховом стандарду.

Бриселским споразумом, чији је главни креатор, он се фактички одрекао Косова и Метохије, али то му ништа не смета да данас – онако радикалски – изговори „Не дам Газиводе“, или себе приказује као борца који не дозвољава да Косово буде члан УНЕСКО, а у споразуму из Брисела стоји да Србија неће ометати улазак Косова у међународне инситуције и организације. Срби на Косову и Метохији кажу: „Заводи нас за Голеш планину“.

Његов однос према политичарима из западних земаља показује сервилност и снисходљивост. Сам признаје да му увек клецају колена кад се састаје са Ангелом Меркел. То му не смета да према својим потчињенима, чак и министрима, показује осорност и надобудност. Народна пословица за такве каже: „Добар слуга, ал` зао госпдар“.

Често председник Владе истиче “Ако им нисам добар, нека ме смене”, мислећи управо на своје „пријатеље“ из Европске уније и САД. Из тога произилази да њега није бирао народ Србије него су га на власт довели западњаци, због чега се и понаша као марионета. 

Показује способност да своје критичаре привуче на своју страну пре свега новцем, а у доброј мери и функцијама на које их поставља. Читава плејада српских националиста је на тај начин ућуткана и од њихових листова и сајтова остало је једино русофилство. Русофилством покушавају да компензују промену идеологије, односно издају националних и државних интереса Србије.

Александар Вучић свој однос према Истоку и Западу своди на позицију седења на две столице. Можда је то некада било могуће, данас није. Настоји да себе грађанима Србије представи мудрим тако што се не одриче Русије, а присваја вредности Запада. Лично мислим да ће му то на крају доћи главе. Они који су га довели на власт, а то је пре свега Запад, и према којима има обавезе, неће му допустити дуго да балансира.

Догађаји у Сребреници управо то потврђују. Ветом на резолуцију о Сребреници, коју су ставили Руси, он се замерио и Лондону и Вашингтону, на чији је наговор морао да оде у Сребреницу, где је налетео на мину.

Сигурно је, и у томе се сви слажу, да руља која га је напала то не би смела да уради без својих покровитеља са Запада. Како год се то тумачило, он је од својих западних „пријатеља“ добио жути картон. Тамо није смео да иде јер су све чињенице говориле да ће бити нападнут. Може Александар Вучић да оправдано хистерично бежи пред гневном масом, али председник Владе Србије себи не сме да дозволи да се нађе у таквој позицији.

И колико год мислио да може да игра на две карте, Александар Вучић ће на крају морати да се одлучи. Засад га још држе јер без имало снебивања заједно са Западом устројава још једну албанску државу на Балкану. Када то заврши потписивањем билатералног уговора Београда и Приштине, онда ће морати Русима да уведе санкције. Ако не уведе, стићи ће му политички свилен гајтан са Запада. Механизме за то и Брисел и Вашингтон имају. Почев од контроле медија у Србији до бројних махинација и малверзација садашње власти, о чему су апсолутно обавештене, Србијом прошаране, стране обавештајне службе.

У сваком случају „Словенска одбрана“ играњем шаха са Бакиром Изетбеговићем у Београду тешко може да му помогне. Једноставно речено: „Ко са ђаволом тикве сади о главу му се разбијају“.

Чак и ако уведе санкције Русији, он је за Запад потрошена политичка личност. Они већ траже његову замену у Србији, а Миодраг Костић је само један од кандидата. Све је већ виђено.

Марко Јакшић, НСПМ

Аутор је члан Представништва ДСС