У претходним текстовима углавном смо се бавили унутрашњеполитичким аспектима Вучићеве владавине, док су они спољни били тек узгредно помињани. Зато ћемо се овај пут мало више фокусирати управо на њих, иако ни то, разуме се, неће моћи да прође без осврта на целокупан политички контекст његовог „лика и дела“.
Спољнополитички аспект је у Вучићевој причи додатно важан, с обзиром да је по многим оценама то „најуспешнији“ – или, у нешто уздржанијој формулацији – “најмање лош“ сегмент његове владавине. Можда је, каже ова распрострањена школа мишљења, на унутрашњем плану лош, бахат, ауторитаран и аутократа, али му се, наводно, „мора признати да је доста тога направио на спољном плану“.
То кажу многи опозиционари, већина страног дипломатског особља, па чак и неки од Вучићу иначе ненаклоњених аналитичара – попут Јове Бакића, на пример. А да и не говоримо о оним наклоњеним као што су Јоксимовићка, Радун, Анђелковић, Свилановић, Јањић, Станковић … заправо, практично сви који се појављују на медијима и оглашавају тим поводом.
Коначно, то каже и јавно мњење. На питање да оценама од један до пет оцене различите сегменте политике Вучићеве владе спољна политика је убедљиво најбоље оцењена (далеко испред, на пример, економске политике, или способности владајућих кадрова).
Ма колико овај актуелни „вокс попули“ био генерално закривљен медијским спиновањем и бескрупулозном кампањом идеализације и идолатрије, ипак остаје утисак, да не кажем чињеница, да је спољна политика Вучићев лични и политички бисер и вероватно главни разлог што се његова власт перципира чвршћом и стабилнијом него што заправо јесте.
И зато се тим „бисером“ – за који речи хвале имају и Петар Луковић и Милорад Вучелић и Жељко Цвијановић и Наташа Кандић и Соња Лихт, односно, и Пинк и Печат и Информер и Е-новине – треба мало озбиљније позабавити.
Један од најважнијих разлога тренутне успешности и добре оцењености овог сегмента Вучићеве владавине, поред поменутог бескрупулозног спиновања, јесте то што, заправо, мало ко са сигурношћу зна шта је Вучићева спољна политика – па зато готово свако у њу учитава сопствене интересе, жеље, наде и снове.
Па тако једни мисле да је „јасно проевропска“ и евроатлантска, и да му само треба још мало шлифа, још мало помоћи, још мало времена и добрих сарадника да би могла засјати у пуном реформском сјају.
С друге стране, фаланга „патри(Ј)отских“ портала, медија и аналитичара СНС провенијенције својој публици свакодневно испира мозак све фантастичнијим теоријама по којима је Вучић, са или без Николића, „све договорио са Русима“ (на сличан начин смо пре пар година слушали теорије о томе како је и раскол међу радикалима само фингиран и да су се „кумови све договорили“ да би обманули странце) и сад се само чека погодан тренутак да се то и јавно покаже, а у међувремену се мало замајавају западњаци, да се зликовци не досете и да му, не дај Боже, не организују неки „мајдан“ или „нови 5. октобар“ и тако помрсе рачун.
Тако се режимски „русофили“ режимски „натољуби“, као за руку принцезе, међусобно огорчено боре и отимају за вођину наклоност и душу. Уз једну, не баш ситну разлику да он своју приврженост овим другима готово свакодневно и врло конкретно демонстрира речју и делом, док се тзв. „патриоте“ намирују тек мрвицама „вруће“ таблоидне реторике и понеком синекуром. При чему он вероватно и једнима и другима емитује поруку да су „они други“ ту само „маска“, „нужно зло“ и привремено решење, док се не ослободи тог баласта – Томе, Вулина и „оног Вучићевића“ у једној, а Зоране, Соње Лихт и разноразних „британских агентура“ у другој интерпретацији – личног и политичког пртљага који му смета да се размахне и коначно покаже своје право лице.
Али лица нема – као што смо, надам се, показали у једној од претходних анализа. Има само тренутних личних интереса и процена у којој варијанти се има, то јест, добија више „слободе“, односно маневарског простора за властите политичке и економске комбинације.
А кад нема лица, постоје различите маске, које се мењају према ситуацији и потреби. Једна, тренутно најактуелнија и најпробитачнија јесте она „регионалног миротворца“, односно, „фактора мира и стабилности“.
Звучи вам однекуд познато? Асоцира вас на 1995? Наравно. А сећамо се и како је та прича завршила пар година касније. При том, уопште не тврдим да ће последице бити тако драстичне (сви знамо ону Марксову сентенцу о историји, трагедији и фарси). Али верујем да је, на неки парадоксалан начин, Милошевић, заправо, те 1995. био озбиљнији и искренији у свом миротворству него што је то Вучић данас.
Али друго је сада време и други актери. Сада је, још више него тада, важније како нешто „делује“ и како се слика, него како јесте. (Било је то, наравно, важно и онда, али су улог у игри ипак биле главе и животи, а сада, срећом, само имиџ и власт – ма колико се они некима чинили важни колико и сам живот.) Елем, у том „сликању“ и „деловању“ Вучић је прави мајстор. Или барем ентузијаста, као неки пасионирани аматерски глумац, који се толико труди, да му просто немате срца пребацити кад „преглуми“ или очигледно шмира.
А све мање има и ко да му пребаци. Не само зато што нико неће или не сме (мада има и тога), већ и зато што су скоро сви у Србији већ огуглали на то шмирање и оно више скоро да и није вест, тема, нити догађај. Још се томе помало веселе поједини сатиричари и карикатуристи, а и они као да полако дижу руке.
Неком са иоле осетљивијим стомаком или нервима заиста је тешко пратити Вучићев спољнополитички „ријалити“, његове мене, обрте и заплете. Има ту дословно свега, од отвореног флерта са титоизмом и несврстаношћу („неће мени наређивати нико ни у Москви, ни у Вашингтону“), па до стојадиновићевске фасцинације „немачком дисциплином“ и Трећим Рајхом. Према потреби и ситуацији, мало је Милошевић, а мало Ђинђић.
Према унутра, за домаћу јавност и, нарочито, за сопствено бирачко тело, он је Милошевић, тврд, одлучан, онај који се сагињати неће и који је спреман да свакоме, од Путина до Американаца, скреше све у лице, па куд пукло да пукло. („Знају они мене, знају да сам ја незгодан саговорник“, небројено пута се у том духу премијер, тобоже, „самокритички“, хвалио пред камерама.)
Истовремено, према споља, он је мек као памук, кооперативнији од најкооперативнијег лидера ДОС-а, снисходљив до мазохизма. А у Немачку и немачку канцеларку, поврх тога, још и готово дечачки заљубљен.
Али то није све. Као што рекосмо, Вучић жели да буде препознат и као регионални шампион регионалног помирења, барем колико је то био Борис Тадић, а по могућству и много више.
Дакле, поштован као Тито, опасан као Милошевић, регионално омиљен као Тадић, храбар као Ципрас и трагичан као Ђинђић. Али од свега тога, заправо, ништа – поготово не ово последње – баш сасвим, до краја и одистински. То је сажета слика коју Александар Вучић продукује о себи. А то све, поштено говорећи, није могуће и није дугорочно одрживо чак и да су и он и Србија другачији, већи и бољи него што јесу.
При свему томе и паралелно са тим, док он са комбинованим ставом и позом Махатме Гандија, Нелсона Манделе, патријарха Павла и Исуса Христа окреће и други образ, пружајући са висине руку помирења својим мрзитељима, иде брутална медијска кампања из премијеровог најближег медијског и личног окружења у којој се бошњачки члан председништва БиХ Бакир Изетбеговић означава као организатор „атентата“ на Вучића, председница Хрватске назива „усташицом“, а Ципрас вероломником који нам „забија нож у леђа“, признаје независно Косово, повећава нам спољни дуг у еврима и квари наше иначе скоро савршене економске билансе.
Али све је то готово ништа, у односу на топлог зеца кроз којег месецима пролазе британски амбасадор и британска политика, који су из тог истог медијско-политичког круга директно оптужени за покушај убиства (још једног!) српског премијера.
Е, сад, без обзира што се могло очекивати незадовољство јавности због британског предлога резолуције о Сребреници (и без обзира што лично нисам никакав англофил), тешко да може бити нормално то да Велика Британија данас у Србији има медијски третман упоредив са оним из времена Недићевске Србије, односно, са чувених окупаторских плаката на којима се задригли англосаксонско-јеврејски банкар и кривоноги азијат са петокраком отимају о збуњеног српског сељака који спас тражи испод моћне силуете супериорног немачког војника. Звучи шашаво? Можда. Али шашаво је и да се данас, усред премијерове миротворачке офанзиве и ЕУ-форије, на више него строго контролисаној српској медијској сцени повампирује реторика из 1943. или 1993. године. Него и то, као и много шта друго, услед опште апатије и растуће социјалне ентропије више скоро нико не стиже чак ни да региструје, а камоли да се над тим скандализује.
Узгред речено, занимљиво је да се овај (не)контролисани гнев усмерава првенствено према Британцима – док се преокоокеански Велики Брат из Вашингтона ипак мање-више пажљиво заобилази и чува од критике и претешких речи. Слично је и са ставом према Москви, мада се – не рачунајући повремене емотивне наступе председника Николића – стиче утисак да ни ту баш не тече мед и млеко (напротив), али је обема странама тренутно у интересу да односе представљају бољим него што јесу.
Да закључимо.
Уколико Вучић уопште има (наглашавам ово „уколико“) било какво спољнополитичко уверење, онда је оно, по свој прилици, про-немачко. Толика фасцинација, снисходљивост и удвориштво какво је демонстрирао у односу према дословно сваком немачком саговорнику, од последњег дипломатског чиновника и најситнијег привредника, па до „пријатеља Хојзгена“, Гвида Вестервелеа и саме Ангеле Меркел (о Веберу да и не говоримо), тешко да се могу у потпуности симулирати и одглумити.
И ма шта да мислимо о њима, њему или њој, та игра на Немце и Немачку, у принципу, не делује као потпуно лоше решење. Али то и јесте генерални проблем и невоља са овом напредњачком влашћу. Много тога би „у принципу“ могло бити прихватљиво – од борбе против корупције до регионалног помирења – али се у пракси, тј. реализацији, по правилу своди на нешто између катастрофе и карикатуре. Најчешће са елементима и једног и другог.
Тако и у овом случају. Рачуница је отприлике следећа. Немачка је највећа и намоћнија чланица ЕУ. За разлику од злих и превејаних англосаксонаца – а и браћа Руси често нису били бољи – Немачка не заборавља и не оставља на цедилу своје савезнике. Ми смо им се у прошлом веку два пута (или три, зависи како рачунамо оно што се дешавало 90-их) нашли на путу, па им не можемо превише замерити што су нас згазили. Ето, шта фали Хрватима? Боље би било да смо и ми мало певали „Данке Дојчланд“. И на крају, као шлаг на торти и врхунац ове („сељачке“) геополитичке мудрости – Ако идемо са Немцима, Руси нам неће превише замерити, па и они се труде да са њима негују специјалне и привилеговане односе. А неће много ни Амери, јер им је најважније да не одемо са Русима. Плус, историјски гледано, Немци нису превише осетљиви на та људска права, слободу штампе и остале демократске трице и кучине – а поготово док је у току, на пример, преузимање „Телекома“, или неке сличне од преосталих златних кока у Србији и на Балкану.
Све у свему, милина. Играш на Немце и не можеш да омашиш. Али то јесте принципијелни Вучићев и напредњачки проблем. Таман они, после тричавих 5-10-15 година схвате шта и како треба и како ствари глобално стоје – те ствари се драстично промене. Док се они „еуропски“ освестише, ЕУ већ поодавно није оно што је била у време док је Александар Вучић рецензирао томове Шешељевих сабраних дела. Исто тако, данас није толико „ин“ бити најбољи немачки ђак, а ни Ангелина политичка звезда више не сија онако као пре само годину-две. Па чак и да сија, није реално очекивати да ће се на том сунцу Срби моћи бог зна колико огрејати.
Али све је супер уколико помаже да се премости мука и отклони могућа недоумица у властитом – срећом, не много рефлексивном – бирачком телу, које је за кратко требало превести од Жириновског до Тонија Блера, и од Велике Србије („до Токија“) па до „поштовања територијалног интегритета БиХ“ . Зато је Изетбеговић час „муџахедин“ и „терориста“, а час „драги гост“ и „регионални партнер“ новопеченог „регионалног лидера“. И зато је Мајкл Девенпорт час уважени представник организације чијем чланству безостатно тежимо, а час архи-душманин и коловођа глобалне завере и атентата на нашег храброг премијера. А да се скоро нико јавно не запита ко ту кога завитлава и ко кога прави блесавим.
Али можда ми и грешимо? Можда заиста иде све као подмазано? Можда смо заиста „регионални лидер“? Можда постоји неки лукави план? Можда нас, као што каже премијер, заиста сви цене и поштују и на истоку и западу, као никада пре (о региону да и не говоримо). Зато хајде за крај да поредамо и погледамо само неке чињенице из последњих месец-два дана, које се тичу нашег спољнополитичког статуса, односно међународног угледа Србије и њене власти.
– Након великог притиска Загреба, 2. јуна 2015. Вељко Марић, пуноважно осуђен на 12 година због ратних злочина над Србима, изручен је Хрватској. Без реципроцитета. Хрватска политика и хрватска јавност су том питању придале највећу могућу важност и месецима инсистирале на томе као услову у својим контактима са Београдом. У Србији на ту тему нико није обратио пажњу, нити се због Марићевог изручења било ко узбудио.
– Ратни командант Сребренице Насер Орић, осумњичен за најтеже злочине над Србима у Подрињу, ухапшен је 10. јуна на аеродрому у Берну. Ово хапшење изазвало је праву буру протеста у Сарајеву, усталасала се јавност, огорчено реаговао Бакир Изетбеговић. А градоначелник Сребренице је поставио ултиматум и запретио отказивањем комаморације у Поточарима ако „бранилац Сребренице“ не буде хитно ослобођен. За то време, у Београду је главна брига и главна тема власти и медија била како ће се ово хапшење одразити на наше евро-интеграције и да ли можда то хапшење представља својеврсни „напад на Вучића“. Епилог је био више него очекиван – на крају, Орић није изручен Србији, него је испоручен БиХ, где је убрзо пуштен на слободу.
– 17. јуна вођа ОВК Рамуш Харадинај задржан је на аеродрому у Љубљани по потерници коју је за њим расписала Србија 2006. године. Већ сутрадан, Харадинај је пуштен и наставио пут за Приштину. Премијер Вучић се није огласио поводом пуштања, али – за веровати или не – јесте изразио незадовољство због његовог хапшења, јер је у томе видео „провокацију“ да Србија поквари све боље односе са суседима и западним партнерима. А на тој линији су били и извештаји практично свих српских медија.
– 9. јула, после вишегодишње правне битке, Драган Васиљковић („Капетан Драган“) изручен је Хрватској која је на томе, годинама, упорно и перманентно инсистирала. Званична Србија се није огласила овим поводом, нити је, например, тражила његово изручење, односно преузимање случаја, аналогно случају горепоменутог Марића, или по неком другом моделу.
– 11. јула Вучић је отишао у Сребреницу на манифестацију чији су организатори, позивајући се на пресуде Хашког трибунала, и игноришући све неселективне и језиве злочине над Србима у том крају претходних година, догађај из 1995. прогласили „јединственим“, „геноцидом“ и „највећим злочином после Другог светског рата“. Упркос усијаној атмосфери због случаја Орић, и упркос негативној препоруци безбедносних служби, Вучић је на притисак Запада отишао у Сребреницу и тамо био ружно нападнут, извиждан и понижен. Што је после претворено у „покушај атентата“ и у српским медијима представљено као „храброст“, „победа“ и велики спољнополитички успех.
– 25. јула Суд у Стразбуру дефинитивно је одбацио жалбу Србина Драгана Новаковића, коме су хрватске власти одузеле стан јер је 1991. године напустио Сисак (град у коме је те 1991. убијено око 500 српских цивила), а у стан се вратио након рата 1996. Овим је на највишем европском судском нивоу легализована скандалозна пракса Хрватске да одузима станове српским избеглицама које су побегле од злочина и рата, уз образоложење да „нису били у стану више година“. С друге стране, хрватске избеглице које су напустиле 1991. подручја под контролом РСК, а вратиле су се у станове 1995. наравно не потпадају под овај закон који је тако скројен да фактички важи само за Србе.
Можемо се само питати шта би тек било да нам не иде тако добро, да нисмо регионални лидери и да нам премијер није толико цењен и поштован свуда у свету. Али таква се питања не постављају у „напредној“ Србији, где се све мери и самерава само према томе да ли доприноси или одмаже ЊЕГОВОМ угледу и рејтингу. Све остало је мање важно.
У ствари, то је структурни проблем сваког ауторитаризма, сваке деспотије и – сваке апсолутне и апсолутистичке власти. Пре или касније, поверује у слику коју види у сопственом, удворички искривљеном медијском огледалу, почне да се самообмањује, упада у параноју, убрзано губи осећај за меру и контакт са реалношћу.
И онда се силно изненаде (и увреде) кад их та реалност, у неком тренутку, лупи у главу.
Ђорђе Вукадиновић, НСПМ
