Срби су избеглицама звали друге Србе који су протерани из Хрватске, Босне или Космета.
То је било погрешно, јер ти наши Срби нису били избегли, негу су их окрутно ПРОТЕРАЛИ.
Спалили им куће и протерали их са вековних огњишта.
То је велика разлика.
Тадашнај деспотска власт, којој су припадали ови данашњи актери наше несреће, намерно су употребљавали назив избеглице како се не би замерили онима који су протерали Србе.
Срби су протерани са вековних огњишта само зато што су Срби.
Другог разлога није било.
Сметали су и нервирали друге јер су писали ћирилицом, чували сећање о својој древној цивилизацији и нису хтели да погазе веру прађедовску.
Преко 800.000 Срба је од 1991. протерано из Хрватске, Босне и Космета.
И?
Ништа!
Као да се ништа није догодило.
Нико од те усране власти није пустио сузу за тим страдалницима.
Данас видимо да се званично слави протеривање Срба.
Боље, кажу, да су Србе протерали, него да су их повешали на врбе.
У време када су се ти прогони дешавали, државна РТС је пуштала певаљке да арлаучу, покушавајући да сакрију каква се трагедија одиграва.
Естрадни Срби су погнули главе пред променом политике свога Вође.
Заборавили су прогнане Србе и прихватили политику да мир нема алтернативу.
Срби су морали, како то увек и бива, да плате цену тог успостављеног мира.
Ратнохушкачка и шовинистичко агресивна политика је утихнула, јер је Вођа гледао како по сваку цену да спаси своју бирократску гузицу од освете Великог Брата.
Мислио је само на себе и његову Розу Луксембург са Уклетог брда.
Историјска трагедија библијских размера није била интересантна ни западним силама.
Крсташи су увек Србе остављали на цедилу и чекали су да добију извештаје да Срба више нема и да су сви, напокон, побијени.
Трагедија протераних Срба није била више интереснатна ни режиму у Београду, који је Србе издао и пустио низ воду, јер се морала бранити власт по сваку цену.
Аца Драмосер, Неверни Тома и Мали Слоба су били окосница те однарођене власти.
Трагедија протераних Срба није интересовала ни невладине малограђанске организације, које су финансиране од стране Великог Брата, које су непрестално закукавале над правима угрожених хомосексуалаца и лезбејки, јадиковали над тужном судбином напуштених мачака и остављених паса по градовима, јер нису имали где да спавају и нису могли да се прехране на улици.
Прогнане Србе су те невладине малограђанске испоставе Великог Брата третирале горе него олињале авлијанере на градским улицама.
Више су имали самилости према тим несретним животињама, него према прогнаним старцима, женама и деци, који припадају њиховој нацији.
То проклето лицемерје издајничког режима према своме унесрећеном народу остало је до данас.
Ништа се није променило.
Исти актери су на власти.
Променила се само њихова идеологија, која је од естрадно шовинситичке постала естрадно еурофундаменталистичка.
Мржња према своме народу је константна.
Аца Драмосер се појави пред азилантима у Београду и пожелео им добродошлицу.
Као да смо их ми позвали да дођу код нас и сада им приређујемо дочек.
Као да све то није део плана Великог Брата, који се свети Европи, јер желе потпуно да униште Европу.
Да ли ће пожелети добродошлицу и свим осталима који су на путу према Европи?
Шта ако тих несретних људи буде неколико милиона?
Да ли су сви они добродошли у Србију?
Зашто се Аца Драмосер тако није понашао према протераним Србима?
Зашто су тада полицијске снаге стајале на излазима са ауто-пута и протеране Србе гурали према Космету?
Чија је то лудачка идеја била да протеране људе доведу у позицију да поново буду протерани?
Зашто је свих ових година ћутао о судбини протераних Срба, док је он, за време зликовачког НАТО бомбардовања, решавао свој стамбени проблем?
Зашто српски политичари толико мрзе Србе?
Тих трагичних година српски политичари су успели да пробуде код малограђана Срба гнев према протераним Србима.
Истина је била поражавајућа.
Појавила се међу малограђанима Србима, који су били опијени пропагандом режима, отворена мржња према прогнаним Србима.
„Ја не волим избеглице!“
„Моје дете неће моћи да се запосли због избеглица!“
„Нећу да ми се дете игра са избеглицама!“
„Избеглице краду!“
„У аутобусима смрди од избеглица!“
„Само се чује ијекавски у граду од избеглица!“
Истовремено, драстично су на тржишту порасле цене некретнина, како би се узело што више новца од прогнаних људи.
Тадашња власт ништа није урадила да спречи те злоупотребе и шпекулације на тржишту.
Издаване су шупе и рупе за 200 марака, када је плата у хиперинфлаторној години достизала само 10 марака.
Понашање власти је било катастрофално према прогнаним Србима.
О томе могу сами прогнани људи да говоре.
Захваљујући само родбини и добрим људима, прогнани Срби су почели да се сналазе у новој средини, која их је дочекала као да су они криви за несрећу која им се догодила.
Као да су прогнани Срби , ето, баш намерно дошли у Србију да угрозе егзистенцију Србима из Србије.
Као да то није био наш народ који је страдао и који је тражио људско поштовање и достојанство.
Нека се стиде сви они који су зарађивали на невољи протераних Срба.
Нека се сраме сви они који су их понижавали и вређали.
О томе се није тада смело да говори.
Данас се издајнички режим додворава сатрапима из Брисела.
Какво лицемерје!
Данас малограђанске невладине организације Великог Брата наричу над трагедијом азиланата.
Какви покварени полтрони!
Не занимају њих азиланти и њихове несретне судбине.
Њих занима само да добију још новца од својих газда, јер показују да су ревносни у својој мржни и уништавању свега што је српско.
Данас професионални мрзитељи Срба позивају Ацу Драмосера да збрине све азиланте.
Пљују плаћене битанге на сваку идеју да се подигну зидови и ограде на границама Србије, док се све државе око нас ограђују и бране.
Србији је то забрањено да ради, јер је на путу ка европским интеграцијама.
Аустралија ратном морнарицом лиферује несретне азиланте ван своје терирорије.
О томе у јавности никло ништа не сме да говори.
Данас се спинује маркетиншка добродошлица азилантима како би се показало европско лице банкротиране и опустошене Србије.
Јадно!
Јадно и бедно!
Зашто су азиланти кренули према Европи?
Зашто нису кренули према муслиманским земљама у свом региону?
Зашто нису кренули према богатим земљама у својој близини, које нису довољно насељене?
Зашто Саудијска Арабија, Кувајт, Емирати и друге државе богате нафтом не пожеле добродошлицу несретним азилантима?
Ово су питања која траже одговоре.
Нема одговора.
Стравична је несрећа задесила те људе.
Али, ти људи су изманипулисани и плански су усмерени да иду на Европу.
Србија није кривац за њихову несрећу.
Србија им није разрушила куће.
Србија је прошла исту ту голготу. Има разумевања за трагедију азиланата, али им не може да помогне.
Прошли смо сами кроз тај пакао.
Нико нам није помогао. Нико није бринуо о протераним Србима.
То је сурова истина!
Исцрпљени смо и не можемо да помогнемо несретним азилантима.
Морамо да се бринемо о себи, јер ће ускоро пола Србије да тражи негде азил.
Не можемо више да издржимо неолибералне опите над нашим народом.
Догорело нам је до ноката!
Морамо сами да пронађемо спас из ове трагедије.
Гади ми се када видим лицемере који кукају над туђом несрећом, док их несрећа њиховог народа не дотиче.
Шта сте ви урадили да помогнете прогнаним Србима?
Презирали сте их онда, презирете их и данас.
Презирете све нас који се поносимо што смо Срби.
Нама је остала само борба.
Нећемо се предати.
Србија је наша држава.
Ми резервне државе немамо.
.
Бранко Драгаш
Извор: сајт аутора
