Мигранти између саможиве Европске уније и широкогрудог српског премијера

Eвропскa унијa збуњена је и преплашена најездом стотина и стотина хиљада (према неким наговештајима, биће их у милионима) миграната из ратом и бедом захваћених земаља Азије и Африке. Земље чланице Уније немају много симпатија за незване невољнике, који у “ројевима” – како каже енглески премијер Камерон – надиру на европски континент, већ се међусобно препиру настојећи да свака од њих прими што мањи број миграната, а бригу о њима што је више могуће превали на плећа других.

У том циљу, Мађарска, која сматра да је најугроженија, већ неколико месеци прави ограду на граници са Србијом. Осталих 27 чланица ЕУ нема ништа против тога, важно је само да ограда постигне свој циљ: да смањи број миграната који улазе у еврозону, а Србији шта бог да. Уосталом, она је и тако само један од кандидата за придруживање Бриселу, а прва поглавља за тај сложени и дуготрајни поступак нису још ни “отворена”, те се може само нагађати да ли ће се то икада и догодити.

На свом путу ка Немачкој и Енглеској, Норвешкој, Шведској и Финској, мигранти, пошто прођу кроз Мађарску, стижу у Словачку, која – бар засад – не најављује да ће подизати ограду на граници са Мађарском. Словачка има пуно разумевање за невоље избеглица и спремна је да прихвати контингент од 800 (осам стотина!) муслимана, али, како лепо и саосећајно изјављује представник за штампу министарства унутрашњих послова те земље, “ми немамо џамије у Словачкој, и како ће се онда муслимани интегрисати у наше друштво ако им се овде не буде свиђало? Ми можемо да примимо хришћане али не и муслимане”, закључује он своје образложење, додајући да став његове земље није дискриминаторски, већ јој је главна брига опстанак заједнице.

Има ли на овакве ставове неког реаговања у Европској унији? Разуме се да има. Представница за штампу Европске комисије Аника Брајтхард каже да не може непосредно да коментарише став словачких власти, али у исто време поручује да је у државама Европске уније забрањен сваки облик дискриминације.

Изјава “округло па на ћоше” сасвим је у стилу европских портпарола, те је тешко поверовати да ће се после ове примедбе нешто променити у понашању словачких власти према мигрантима и да ће оне похитати да им (иако немају џамије) широм отворе границе своје земље.

Границе Европске уније су за ове невољнике уско грло, а све декларације о хуманости и правима на азил бегунаца из ратом угрожених подручја остају само у говорима политичара и њихових представника за штампу.

С друге стране, Србија, земља са веома богатим искуством у прихватању избеглица (најчешће својих сународника), у чему се нарочито извежбала у прошлом веку, труди се да, колико је у стању, помогне и најновијим избеглицама из Азије. Чине то и државне и градске власти и обични грађани.

Само по себи разуме се да у тој акцији учествује и њен неуморни премијер. Он је пре неки дан, искористивши паузу између два састанка, посетио мигранте у некадашњем парку, а сада ледини крај београдске аутобуске станице.

Изненађени азиланти, пошто не читају српске новине, а још је мање вероватно да гледају телевизију, нису ни могли да знају колика их је срећа задесила и какву им је почаст премијер указао. У ствари, нису имали појма ко је тај човек који је дошао међу њих, а када су им новинари објаснили, они су рекли да је то “океј”. Што све заједно премијера није нимало обесхрабрило – навикао је он на многобројне неправде које му се непрекидно чине, и то не само од опозиције, али га оне не обесхрабрују ,,јер све што ради – ради у корист Србије”. Најприсебнији су били и остали Арапчићи којима је премијер као летњи Деда Мраз делио поклон-пакетиће, и у срдачном разговору са њима питао их да ли навијају за Месија или за Роналда.

А то није било све. Премијер је затим, у свом познатом стилу врућих парола и брзоплетих изјава, обећао да ће Србија азилантима помоћи колико може. И додао да ће се видети и хоће ли ће Европа помоћи Србији. “Ако помогне, додао је – хвала, а ако не помогне – опет хвала.” Затим је рекао да ће неки од азиланата “можда и остати у Србији, и да су они добродошли, Србија неће имати ништа против”. Тиме их надахнути премијер позива да постану грађани Србије, која је – бар према словачким стандардима – погодна за њихово насељавање пошто има џамије.

Премијер, истина, не зна (уосталом, као ни други становници Европе) ни ко су ти људи, ни какве су им квалификације, ни шта би могли да раде у Србији. Ко ће им овде дати и какав посао? О свему томе премијер ће, можда, ако стигне, размишљати касније, а између два иступања у јавности.

У међувремену Европска унија наставља да брине о мигрантима. Зна да иду хладнији дани, стиже зима, не могу они да спавају по парковима и лединама, чекаоницама или испод аутомобилских паркиралишта. Стога ће Србији послати 3.200.000 евра како би у Београду изградила привремени центар за њихов смештај. А даће и много више, само да се они што дуже задрже у Србији и да што мање узнемиравају стару добру Европу.

Није извесно, али се може претпоставити како је премијер дошао у парк да дели пакетиће охрабрен изјавом свог великог пријатеља и саветника у многим приликама, г. Мајкла Кирбија. Амерички амбасадор у Београду похвалио је недавно начин на који се српска влада односи према мигрантима и нагласио да су САД спремне да Србији пруже помоћ у суочавању са овим проблемом. Врло “племенито и несебично” од Беле куће, с обзиром на то да га је она и произвела својом политиком изазивања ратова широм света, па тако и у Африци и на Блиском истоку.

Војислав М. Станојчић, НСПМ