Оно чега би се и највећа будалетина постидела, наши ЕУ паметњаковићи ударају на сва звона. Последња у низу гадарија беше фудбалска утакмица између тзв. Балканаца и тзв. Европејаца, на славном Пратеру, где је фалио само цар Фрања Јосиф, уместо оправдано и неповратно одсутног Фердинанда.
Бејаше то дружење и надметање за дивљење и памћење. На голу први српски енергетичар Антић, у шпицу шћиптаре тандем Тачи-Чолаку, који се изванредно допуњавао дриблајући Европљане. У жару борбе избрисане су националне границе, те је СПС-вратар исправљао грешке понекад смушене одбране и несебично упошљавао нападачки двојац.
Покушавао је фаворизовани домаћин да пробије преко Курца, али се Балкан није дао, те се Себастијан сит напромашивао, терајући до свог презимена и тежак терен и округлу лопту која уз то нема ни дршку.
Све су то лепо описали усхићени извештачи с лица места. Бејаше, као што рекосмо, то меч за дивљење, прави тријумф витештва над курварлуком, Ивицу је мало-мало па сврбео црвени картон, више због партијске боје, него због грубости. Вођа сваколиког Српства био је достојанствено неутралан и традиционално напућен, изговарајући се да не игра, јер му много боље иде шах.
Стварно је тај заборав српски чудо невиђено. То је особина која заслужује читаве томове књига из области самодеструкције, где би заборав косовског страдалништва и српских мученика био посебно проучаван.
Јер, замислите Србе (или “Србе”) који трчкарају по ливади заједно са човеком осумњиченим за најмонструозније злочине над њиховим народом. Са човеком коме су руке крваве до лаката и против кога постоје стотине и стотине страшних сведочења.
Која је то цена која покрива такву гадарију? Каква, бре, поглавља, каква срања? Мислите ли, заиста, да имате посла с ретардираним народом, да сте га довољно смлатили фармама и паровима и да сте му мозгове попаковали у тегле на којима пише “увезено из ЕУ”?
Мада, ко зна, можда сте у праву, јер ми се коса диже на глави када погледам у очи људи којима као да је урађена лоботомија. И који не виде да су на дну.
Сад је на делу свеопште помирење жртава са крвницима, тако и треба посматрати тај дуел вредан поштовања. Овог пута није било дрона, ни Раминог бате, боје велике Албаније бранио је Хашим лично, срчано, не бојећи се ни Курца, ни Церара.
Све је то из свечане ложе пратио лидер региона и родоначелник горепоменуте идеје. Поносан што бар на травнатом правоугаонику (што реко Ковињало) оживљавају његове визије, у једном тренутку као да је у Тачијевим ногама уместо лопте видео одсечену главу.
Али је ту богохулну слику брзо избрисао из главе, приписујући халуцинацију прејаким рефлекторима на Пратеру и остацима сећања на речи дојучерашњег политичког оца и мајке.
Све је то, у крајњој линији, присетио се Црњанског, само омама људских очију: и распето Српство, и косовско згариште и раскомадана тела нејаких и голоруких. Стваран је само тај европски сјај, оличен у царствујушчој Вијени која је њега, лидера региона, тако топло пригрлила, као некад краља Милана.
Извештачи су закључили да је Хашим за Вођину идеју општег балканског помирења оставио срце на терену.
Истражује се – чије је.
Пише: Милан ЈОВАНОВИЋ, Вести
фото: Цеца
