“И рече им у онај дан увече: Пређимо на ону страну. И они, оставивши народ, узеше га као што бјеше у лађи; а и друге лађе бијаху с њим. И настаде велика бура од вјетра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне.
А он бијаше на крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? И уставши запријети вјетру, и рече мору: Ћути, престани! И утоли вјетар, и постаде тишина велика. И рече им: ЗАШТО СТЕ ТАКО СТРАШЉИВИ? КАКО НЕМАТЕ ВЈЕРЕ?
И СТРАХОМ СЕ ВЕЛИКИМ ИСПУНИШЕ, и говораху један другоме: АМА КО ЈЕ ОВАЈ ДА ГА И ВЈЕТАР И МОРЕ СЛУШАЈУ?”
(Мк. 4:35-41)
Слава Богу !