Режимски медији ових дана угушише са небулозном причом о полиграфу који испаде само чудо модерне технике иако је стар преко 90 година. У Србији Александра Вучића тестирање полиграфом једнако је признавању или одлобађању од кривице што је ноторна глупост. Прво зато што тестирање полиграфом или одбијање лица да се тестира полиграфом не повлачи апослутно никакве законске последице нити се резултати тестирања полиграфом могу користити на суду.
Тестирање полиграфом се користи приликом истражних радњи и то углавном када уопште не постоје докази за изнете оптужбе и када је лицима која воде истрагу потребна помоћ да би се дошло барем до некакве врсте индикативног понашања лица које се налази под истрагом како би се истрази омогућио напредак. Тестирање полиграфом се углавном користи када одређене истраге због недостатка доказа и сведока западну у ћорсокак.
Зато чуде истражне радње српског МУП-а који на јавно изречене оптужбе о корупцији и организованом криминалу блиских сарадника премијера Вучића као прво истражно средство користи полиграфско тестирање. Уместо да се прво истраже наводи о ректирању путем класичне полицијске истраге која би имала и одређену финасијску компоненту због природе оптужби што би нпр. подразумевало испитивање порекла имовине оптужених као прву ствар коју полиција мора да обави.
Међутим из само њима знаних разлога полиција је одмах посегла за полиграфским испитивањем?!
Ваљда полиција прво треба да утврди колика су месечна и годишња примања оптужених за узимање рекете и изношење прљавог новца из земље, да утврди тачно чињенично стање о власничкој структуру предузећа, фондова, агенција како домаћих тако и страних која су у власништву оптужених лица па да затим утврди колика се количина новца налази на свим рачунима оптужених било да се они налазе у земљи или иностарнству.
Па се онда лепо упореде све вредности до којих се дође у истрази како би се пре свега утврдило порекло новца и имовине којом оптужени располажу. Било да се имовина води на њихово или име трећих лица. Полиција за сада колико знамо није водила такву истрагу јер је очигледно из само њима знаних разлога не занима порекло новца и имовине, покретне и непокретне којом располажу оптужени за тешка кривична дела рекетирања, организованог криминала и прања новца.
Полиција и они који командују њом посежу за полиграфским испитивањем јер јој је уместо истражног резултата потребан онај маркетиншки како би се заташкала права истина о изнетим оптужбама које су више него озбиљне. Тако полиицја учествује у режимској маркетиншкој кампањи уместо да ради посао за који је плаћена. И не само да полиција води маркетиншку кампању већ у читавој тој гунгули крши важеће законе јер покушава да заташка праву истину.
Полиграф је могуће преварити на више начина. Први захтева дуг процес тренинга, вежбе дисања, самоконтроле, етц. Други је много лакши и може га применити било ко. Једно сат пре полиграфског испитивања довољно је узети седатив од рецимо 10мг и полиграф ће бити комплетно слеп. Седатив решава полиграфско испитивање у 99.9% случајева. И то у корист онога ко се полиграфски испитује.
Српском тужилаштву и истражним органима много би паметније било да се баве пословима за које су плаћени уместо што се играју маркетинких акција за потребе режима јер ће се у супротном тужлаштво и полиција поред оптужених наћи на удару закона које би требало да штите и спроводе.
Милинко Милинчић, Србија данас
