Шта је пројекат „Дунавска стратегија“: Европска унија нам ради о глави у Војводини

Помоћник министра са кадровске листе ДС и некадашњи ректор Универзитета у Новом Саду Мирослав Весковић своју каријеру ће заврши у Бриселу, јер је „Дунавском стратегијом“ задужио Европску унију, а Србију унапред сахранио. Неразумно много кредитних пара, као и „европских“, а уствари наших пара, уложено је у Војводини са доста провидним циљем: да се утврди, охрабри и ојача корпус аутономашко-војвођанске, у суштини својој завидљиво-провинцијалне, интелигенције.

Није прошло ни година дана откад је Влада Србије, потписом Александра Вучића, прихватила Извештај са упутствима за деловање државне секретарке у Министарству просвете Вере Дондур без икакве измене, а 18. јуна ове године београдске „Вечерње Новости“, на једанаестој страни, у поднаслову „Нема ни наноцентра“, пренесоше речи директно са ноше у министарску фотељу заселог петничара Вербића: „…Прво морамо да питамо научну заједницу како види улогу и важност наноцентра, као и начин на који ће га користити, па да одлучимо о плановима за градњу.“

Вербић би сада да „пита и види“ важност и улогу наноцентра. И то је добро, наравно, ако има уши да чује и очи да види. Он сигурно овако резонује: па нећемо ваљда нешто и за науку изградити од онога огромног иностраног кредита који се тако успешно троши за „научну инфраструктуру“ у виду хотелско-туристичког комплекса ИС Петница, зграде Ректората у Новом Саду, или природњачког музеја у Свилајнцу за башкарење политичара и других диносауруса? Како је ‘петничарска братија’ организовала трошење кредита за наш, а њихов хотелски комплекс, знаће се ускоро.

Шта је лаж а шта истина о месту српске науке у свету

Носећи стубови за оцену међународног положаја српске науке су две слике, које ништа упоредно не дају, јер се односе само на број штампаних радова српских истраживача који стално и незадрживо расте, и Табела 1. узета из индексне базе ГЦИ – Глобал Цомпетитивенесс Индеx у којој се дају подаци за 148 земаља које овај индекс прати.

Вера Дондур, одушевљена неспорном чињеницом „да се по параметру број научних радова на 1.000 становника Србија налази на 34. месту“ (намерно се не користи параметар броја радова по истраживачу), упиње све своје интелектуалне и манипулаторске квалитете да трагичне вредности неких од најважнијих индикатора из ове Табеле претвори у следећи закључак: „…Као што се види из датог прегледа наша наука бележи одличан рејтинг у свету упркос чињеници да су издвајања за науку веома ниска, што сведочи о изузетном ангажовању научне заједнице.“

Научни саветник Института Винча – Филип Вукајловић, не држи до разних шангајских и других база компетитивности и није као Вера Дондур, подстицао студенте деведесетих година на борбу против „Милошевићевог режима“, ипак би се пред цитираном Табелом 1 индексне базе конкурентности још мало зауставио. Ова табела има тринаест колона различитих индекса конкурентности. У осам од тих колона, и то оних најважнијих, Србија је за 2013/2014 годину испод стотог места (од 148 земаља колико база узима у обзир).

Ова табела је крунски доказ и главни референца на коју се ‘председница’ Дондур позива кад пише: „…Наша наука бележи одличан рејтинг у свету“!? Ако је и од Вере Дондур, много је. Да ли овакво тумачење Табеле 1 Извештаја дели и свеприсутни академик – физичар Зоран Петровић? Интересантан је то резултат јер одлазе нам најбољи (147. место), по ефикасности у коришћењу талената смо одмах до предзадњег (заузесмо 146. место), по квалитету образовног система смо веома лоши (111. по реду), али зато ‘убијамо’ по штампаним радовима на милион становника – 34. место (ту само што нисмо стигли Хрватску и Словенију).

Чуди да Дондур и Петровић нису истакли чињеницу да је по броју пријављених патената на милион становника Србија од 2012/13 до 2013/14 са 119 места ‘скочила’ 53 место ове листе. Читавих 66 места. Еј, мој брајко!

Зар то није требало обележити, истаћи, наградити? Или су, можда, и сами писци овог Извештаја свесни да су уз преовлађујуће ‘купус радове’ (34. место) добили и поплаву купус патената (53. место)?

После овако „бриљантних закључака“ од Вере Дондур и њених добро плаћених колега саветника, требало би затражити да кажу колико су секунди потрошили да размотре смисленост тог углавном ‘купуса’ од радова, њихову везу са циљевима и тематиком пројеката које правдају?

Таквим тривијалностима се ови саветници уопште нису бавили. Наиме, они су за процену свих пројеката из физике у периоду од 2011.-2013. године, коју зову евалуација, на скупу одржаном 12.03.2014. године на Машинском факултету у Београду, потрошили негде између петнаест минута и пола сата!

Ако већ саветници, на челу са веома уморном Вером Дондур, нису хтели и смели да проверавају делатност Фонда за иновације, могли су и морали по дужности бар да провере: „…Програме из области иновационе делатности које финансира Министарство просвете науке и технолошког развоја“. Ови програми теку од почетка 2012. године. Тада је за финансирање изабрано 95 иновационих пројеката и 4 инфраструктурна пројекта при чему је укупни буџет финансираних пројеката 196 милиона динара (око 1.6 милиона евра) а рок завршетка је био јун 2012/2013. године, у зависности од рока трајања пројеката. Кажу да је: „у пројектима учествовало 703 иноватора, 41 регистрована иновациона организација и 34 организације реализатори учесници (јавна предузећа, привредна друштва – МСП, факултети, институти и др.)“.

А ево шта Извештај Вере Дондур и другова каже о резултатима ових пројеката:

„…Резултати Завршних извештаја у 2013. години по реализацији иновационих пројеката показују да је 99 иновативних пројеката резултирало са: 41 пројектом су резултирали са финалним производом спремним за тржишну валоризацију, 21 пројектом који су резултирали са софтвером спремним за тржиште, 13 пројеката који су резултирали са новом или побољшаном технологијом, 6 пројеката који су резултирали са услугом спремном да се понуди на тржишту, 8 пројеката који су инвестирали у иновативне инфраструктуре и унапређење производње, 18 пројеката који су резултирали ка функционалном прототипу, 2 техничка решења, 4 индустријска решења, 31. објављеним радом, 9 патентних пријава.“ (истицање је моје-Ф.Р.В.)

Као што се види, преовлађује магла и слабо притајена превара у виду штампаних радова, производа и услуга спремних да истрче на тржиште, побољшаних технологија које нико неће примењивати, инвестиција у иновативне инфраструктуре (ма шта то значило), унапређења производње које можда и нема и техничких решења са купусом непроверених патентних пријава.

Крунски доказ укупног бесмисла инвестирања у грађевине и пословни простор који, у ствари никоме и не треба, можемо наћи у закључку петог поглавља посвећеног иновацијама (стр. 34 Извештаја). Ту пише: „…Објекти Научно-технолошког парка Звездара и Научно-технолошки парка у Новом Саду су завршени, још увек нису стављени у функцију. Покретање(у) рада ових технолошких паркова је потребно посветити пуну пажњу јер кашњење у реализацији рада доноси само трошкове…“.

Какво кашњење у „реализацији рада“? Никакав рад се није нигде претходно испланирао. То је грешка „у главама“ од почетка. Гради се нешто, што изгледа велелепно, што скупо кошта да се изгради а још више да се одржава. Трошкови одржавања НТП Звездара, износе преко милион евра годишње, а Вера Дондур нас овако, успут, о томе обавештава. Ко је имао користи од градње НТП лако се може утврдити, као и то да нико, из научног корпуса Србије, неће видети никада никакве вајде чак и кад се неко у тај парк културе и одмора усели и нешто успе да уради и прода.

Међународна и НАТО сарадња

Човек се може запитати, да ли има уопште нешто у Извештају због чега би га требало похвалити? За не веровати, али има!

У седмој глави Извештаја, која посвећена међународној научној сарадњи, први пут је неко званично државно тело дало податке, веома штуре и непотпуне, везане за финансијске ефекте за одређен број тзв. европских пројеката (пре свега за ФП7-Седми оквирни програм). До сада су ти подаци углавном били скривани. Стално су нас обавештавали да из Европе више добијамо него што дајемо. То у Извештају папагајски понавља и Вера Дондур (стр. 37):

„…Укупан износ уговореног новца за пројекте који су добили подршку превазишао висину износа који је Република Србија уплатила заједничком буџету ФП7 за свих седам година трајања програма (2007-2013). У Табели 12. је дат преглед по годинама броја одобрених пројеката, броја пројеката у којима су истраживачки тимови из Србије били координатори пројеката (36) и финансијска средства која су остварена кроз пројекте. У Прилогу-Табела 3 је дата листа пројеката и институција из Србије које су били координатори пројеката. Поред научних институција и министарства, знатан број пројеката припада и пројектима које су оствариле привредне и друге организације. Укупни остварени приход од ових пројеката је 66.122.546 еура, од чега је 20.067.627 евра остварено кроз 36 пројеката у којима је Србија била координатор. Најуспешнији у броју пројеката које су координирали су били: Факултет техничких наука- УННС који је остварио 9 координација, затим Институт за молекуларну генетику и генетска истраживања – УНБГ-са 4, Технолошки факултет-УННС са 3 и Институт за физику-УНБГ са 3 координације…“

Анализа Извештаја Вере Дондур је посебна прича…Као прво, свако ко мало поштује себе и оне којима нуди свој Извештај, ако каже да је пројектима наплаћено више новца него што је Србија „уплатила заједничком буџету ФП7″ за године трајања програма, треба да каже колику је суму Србија стварно уплатила у заједнички буџет ФП7 и колико су истраживачи из Србије повратили тог новца назад. На жалост, то нам се не казује јер нигде нема податка колико је Србија уплатила новца.

Као друго, од писаца Извештаја се са сигурношћу очекује да не лажу бар у првој апроксимацији. То се овог пута није догодило. Јер, каже Вера Дондур и са њом сви чланови Националног савета, Србија је преко 36 пројеката на којима је била координатор „остварила 20.067.627 евра“ . Речи „Остварила би“ треба да значе да је Србија зарадила толико преко пројеката који су додељени српским истраживачима. Међутим, ако саберемо све оно што су српски истраживачи добили, према Табели 3 из главе 10. Извештаја у којој су дати налазе Прилози истом, добићемо цифру од свега 15.893.369,00 евра.

Како онда да верујемо Вери и друговима на укупном, наводно „оствареном приходу“ од свих пројеката, од енормних 66.122.546,00 евра? За веровати је да Вера Дондур, заједно са свим осталим из Националног савета, бескрупулозно обмањује научну јавност!

Податке о томе колико су стварно српски истраживачи добили, од тзв. европских пројеката, нико у Србији нити прикупља нити се о њима много брине. Једине званичне податке о уплатама МПНТ за ФП7 пројекте је дао је 2013. године тадашњи државни секретар Радивоје Митровић. У свом обраћању Синдикату науке Србије бр. 07-00-00033/2013-01, од 28.01.2013. године, он је изнео следеће податке о плаћеним контрибуцијама Србије ради добијања права на учешће у ФП7 пројектима: 2010. године 4.166.000 евра, 2011. године 5.472.000 евра и 2012. године 6.896.000 евра, што у збиру чини 16.534.000 евра. Увидом у закон о буџету Републике Србије за 2013. годину може се видети да је обавеза за ФП7 за ту годину била 10.400.000 евра тако да је, са претходним обавезама, то све заједно износило око 27 милиона евра (Седми оквирни програм – ФП7 је трајао од 2007. до 2013. године).

Као треће, било би логично да размотримо које смо то ми пројекте добили да координирамо. Ако ништа друго, да се макар површно информишемо о томе шта то Европа препознаје код нас као квалитет? Вера Дондур нас славодобитно обавештава да су:

„…Најуспешнији у броју пројеката које су координирали су били: Факултет техничких наука- УННС који је остварио 9 координација, затим Институт за молекуларну генетику и генетска истраживања – УНБГса 4, Технолошки факултет-УННС са 3 и Институт за физику-УНБГ са 3 координације.“ Три од ових девет координација Факултета техничких наука у Новом Саду су: Алл Wе Аре Ресеарцхерс 3 АWАРЕ ИИИ; Алл wе аре ресеарцхерс АWАРЕ; Сиx Сенсес оф Сциенце СОС…Остатак чине углавном пројекти појачања (реинфорцемент), или јачања (стренгтхенинг), условно речено капацитета истраживања на разним факултетима Универзитета у Новом Саду. Ови пројекти су очигледно додељени циљано и на унапред договорену адресу. Зашто да не: „сви смо ми истраживачи“?!

Свако данас може да види шта се студира на Факултету техничких наука у Новом Саду. Од укупне суме новца од 15.893.369,00 евра, који су према Вери Дондур, српски истраживачи добили да координирају у оквиру ФП7 програма, у Нови Сад је отишло скоро тачно половина: 7.562.368,00 евра. Да ли то изгледа логично? Европа препознаје „квалитет“ у српској провинцији, у српској Војводини у Новоме Саду. Од укупно 36 пројеката, које координирају српски истраживачи, њих 13 додељено за „реинфорцемент- стренгтхенинг“.

На основу чињенице да је 1.363.000,00 евра добио Хемијски факултет УБ за пројекат: „Реинфорцемент оф тхе Фацултy оф Цхемистрy, Университy оф Белграде, тоwардс бецоминг а Центер оф Еxцелленце ин тхе регион оф WБ фор Молецулар Биотецхнологy анд Фоод ресеарцх“, и чињенице да су скоро деценију и по у МПНТ главну реч водили кадрови овог факултета, са скоро стопроцентном сигурношћу се може рећи да су сви пројекти појачања и учвршћивања ишли на сигурне и унапред познате адресе. Они који су их подносили знали су шта раде.

Неразумно много кредитних пара, као и „европских“ а уствари наших пара, уложено у Војводини са доста провидним циљем: да се утврди, охрабри и ојача корпус аутономашко-војвођанске, у суштини својој завидљиво-провинцијалне, интелигенције. Пре неколико година, обзнањени су планови да се Срби у данашњој АП Војводини разбуцају и намаме у три европска региона направљена тако да у сва три Срби буду мањина (у западном у односу на Хрвате, источном у односу на Румуне и у северном у односу на Мађаре).

Кад погледамо данас на оно што Извештају Вере Дондур и Националног савета пише на стр. 39 под насловом „Дунавска стратегија“, пре би се могло рећи да је на делу разигравање и разрада тих планова. Сви ти ЕУ пројекти за Дунавски регион, са претварањем малог комбинатора- некадашњег помоћника министра Мирослава Весковића- у „великог човека“ и награђиваног координатора, Србији ништа добро донети неће. Некадашњи учесник на највећем српском пропалом научном пројекту циклотрона у Винчи, исподпросечни експериментални нуклеарни физичар, непримећени помоћник министра са кадровске листе ДС и некадашњи ректор Универзитета у Новом Саду своју каријеру сигурно машта да заврши у Бриселу. Ако му се машта и оствари значи да је Европу задужио. Србију сигурно није. Бар не нечим добрим.

Као још један доказ да ствари са тзв. европским пројектима нису нимало чисте навешћу чињеницу да је Универзитет у Београду „добио“ да координира само пет пројекта у вредности од 6.001.948,00 евра (четири факултета: Хемијски, Геолошки, Технолошки и Пољопривредни су у ствари добила не пунокрвне пројекте него „појачавајуће“- реинфорцемент „пројекте“). И то баш у време кад незадрживо јури и успева да се угура на Шангајску листу (истина уз доста крађе на оловку-преко потписивања на радове института које је формално кооптирао у свој састав, а с којима нема никакве суштинске везе).

У исто време је Институт за физику у Земуну, са скоро најбољим научним резултатима у Србији, имао само три координације вредне укупно шесто хиљада евра. Пропао би ИФ сасвим да није имао свог помоћника министра за међународну сарадњу у МПНТ, који се с муком изборио да координира баш највреднији институтски пројекат (тачно 420.600,00 евра).

Невероватно, али могуће

Пре неколико година, обзнањени су планови да се Срби у данашњој АП Војводини разбуцају и намаме у три европска региона направљена тако да у сва три Срби буду мањина (у западном у односу на Хрвате, источном у односу на Румуне и у северном у односу на Мађаре).

Кад погледамо данас на оно што Извештају Вере Дондур и Националног савета пише на страни 39 под насловом „Дунавска стратегија“, пре би се могло рећи да је на делу разигравање и разрада тих планова.

Национални савет на челу са државном секретарком Вером Дондур, бескрупулозно обмањује научну јавност о томе колико су српски истраживачи добили, од такозваних европских пројеката.

Нађа Келери Андрејевић, Таблоид

фото: еу.нет