Ријад – Генерал Џонатан Шо, бивши командант британских снага у Басри, у Ираку је за британски Телеграф рекао да су за пораст салафизма, екстермистичке секте која инспирише ДАИШ , првенствено одговорни Катар и Саудијска Арабија
Генерал Шо каже да су те две државе потрошиле милијарде долара на ширење њихове милитантне „верзије ислама“, изведене из учења самозваног теолога Абдул Вехаба из осамнаестог века.
„То је темпирана бомба. Под маском образовања, вехабијски салафизам пали свет, и то се финансира саудијским и катарским новцем.То мора престати“, рекао је генерал Шо и додао да би много више волио да види ‘идеолошку борбу’ бачену на ДАИШ, јер сматра да се ДАИШ може поразити политичким и идеолошким средствима.
Вехабизам-званична религија у Катару и Саудијској Арабији
Западни ваздушни напади у Ираку и Сирији ће, по његовом мишљењу, постићи само привремени тактички успех.
„Коријен проблема лежи у томе што су те две земље једине на свијету у којима је вехабијски салафизам државна религија, а ДАИШ је насилан израз те вехабијског салафизма“, каже Шо.
И Катар и Саудијска Арабија у малој мјери учествују у ваздушној кампањи против ДАИШ-а, са два односно четири борбена авиона, али генерал Шо сматра да би оне „требале бити у првом борбеном реду“ и, да би морале, пре свега, повести идеолошку контра-револуцију против ДАИШ-а.
Британска и америчка ваздушна кампања неће по њему зауставити подршку људи у Катару и Саудијској Арабији овој групи.
„То је поента. Можда ће напади решити тренутни тактички проблем, али они неће решити основни проблем вехабијског салафизма као културе и вероисповести, која је измакла контроли, и која је још увек идеолошка основа ДАИШ-а, која ће наставити да постоји чак и ако зауставимо њихово напредовање у Ираку“, каже Шо.
Британски генерал сматра да је приступ Владе према проблему ДАИШ-а фундаментално погрешан. „Људи и даље третирају ово као војни проблем, што је, по мом мишљењу, погрешно. Моја главна брига је да не понављамо грешке које смо направили у Афганистану и Ираку: сувишна употреба војске без обраћања пажње на основна политичка питања и узроке проблема.“
Генерал Шо је рекао да је главни фокус ДАИШ-а свргавање режима на Блиском Истоку, а не удари на западне циљеве. Он сматра да су припадници ДАИШ-а раније убили таоце са Запада у циљу изазивања војног одговора Америке и Британије, који би тада могао бити приказан као наводни хришћански напад на ислам.
„Који је циљ њиховог настојања да нас уведу у рат? Уједињење муслиманског света против хришћанског. Одиграли смо према њиховим картама. Урадили смо оно што су они хтели да урадимо. Против сам напада без јасног политичког плана. Имам ужасан осјећај да погоршавамо проблем. Улазимо у нешто што једноставно не разумемо“, рекао је на крају генерал Џонатан Шо.
Британски генерал само још није споменуо ко је одговоран за стварање овог покрета у Саудијскеј Арабији и његово ширење диљем муслимаског света.
Када се НАТО бомбе сруче на неки део тог народа, на пример онај који живи у Ираку, или Либији, или Пакистану и побију огроман број недужних цивила, не штетедећи ни децу, „светска исламска заједница“ реагује искључиво вербалним саопштењима и осудама. Ништа више од тога. Не покреће се исламска оружана акција тзв. „Џихад“ против „НАТО звери“, не горе ни Лондон, ни Париз, ни Пентагон. Што је још занимљивије у посљедњем нападу НАТО-а на Либију, на страни НАТО војске су се нашли и припадници милитантне мреже – Ал Каида, чије је главно финансијско упориште у богатој Саудијској Арабији. А, ова држава је главни пословни партнер САД-а и Лондона.
Очито је, дакле, да је муслимански народ и те како подељен и то тако да се и међу њима лако могу оркестрирати разни сукоби. Исламска заједница од милијарду људи практично не функционише као складна целина.
Арапска лига је организација само за саопштења и вербалне осуде. Али, ова лига је иницирала код УН изгласавање забране летова изнад Либије (Но Флy зоне) и тако омогућила НАТО – у да несметано бомбардује и убија широм Либије. Главни иницијатор је била вехабијска Саудијска Арабија, док су се неке друге арапске земље противиле. Практично ова лига служи као кукавичије јаје у међународној исламској заједници.
Мало људи зна да су у стварању ове разједињености међународне обавјештајне струкуре, задужене за фалсификовање хисторије и психолошку манипулацију, неколико стотина година радиле на преобликовању исламског учења, и то су чиниле за потребе трговачког картела са главним седиштем у Лондону. Овај најмоћнији трговачки картел себе назива Круном. Да подсетимо да њихова моћ почива на контроли најмоћније НАТО алијансе (контролишу Пентагон) , многих државних и верских лидера, али првенствено на контроли две најмоћније светске монете- америчком долару и еуру.
С обзиром да ислам као вера не дозвољава продају новца са каматом, лондонски картел пажљиво води рачуна да се исламски трговци који имају велике количине злата не уједине у сличан картел и не почну да емитују неку своју исламску монету – на пример исламски златни динар. А то је управо оно што је Гадафи предлагао богатим афричким земљама, и зато је Либија морала да се економски уништи.
Језуити и британски обавештајци стварају „вехабизам“
О томе како су британске обавештајне службе још пре две стотине година почеле радити на разједињавању исламских народа и подривању праве исламске вере најбоље говори извештај једног британског шпијуна на Средњем Истоку из 1970-тих написан као „Мемоари г. Хемфера“ (Мемоирс Оф Мр. Хемпхер) .
Званично се тврди да се вехабијама сматрају сљедбеници „конзервативног исламизма“ и то су сљедбеници учења које је још у 18. вијеку проповедао самозвани теолог Мухамед ибн Абд ал Вахаб (Вехаб). Он је, наводно, „имао потребу“ да „мало прочисти неке нејасноће у овом религијском учењу“, а које су настале као последица „многих иновација“ у дугом временском периоду.
Вахабизам (или салафизам) је у суштини оспоравао неопходност преношење исламског учења са човека на човека, како је практиковано вековима у исламском свету. По Вахабу то није било право преношење учења, јер је тиме претрпело много лоших интепретација. Тако је он себи дао за право да то мало врати на „адекватно тумачење“ тиме што би управо он био прихваћени тумач куранских ајета
И успио је не само да се наметне као тумач, већ да то своје тумачење веома прошири и наметне га многим вјерницима. За тај посао „ширења правог тумачења Курана“ добијао је од Британаца огроман новац.
Једна од најважнијих ставки из Вахабовог тумачења је да ислам мора имати своју „религиозну војску“ , баш као што католици имају своју војску – језуите. Јер, вехабизам у таквом свом тумачењу Курана управо одобрава да се исламска вјера намеће и силом, па је тако ислам (иначе мирољубива вјера) почела све више добивати милитантне обрисе. У том циљу вехабизам подржава сва могућа субверзивна деловања (наводно у име Аллаха), оружане преврате, сукобе, насиље и обрачуне са неистомишљеницима и критичарима (тј. са херетицима и сл).
И то је баш било оно што је одговарало ватиканским идеолозима и њиховој доктрини – ДИВИТЕ ЕТ ИМПЕРА. А главна империја Ватикана је Велика Британија са свим својим формалним и неформалним колонијама у које спадају Аустралија, Канада, САД, Мексико, Индија, Пакистан и централно афричке колоније које су тобоже стекле своју „независност“.
Да су вехабизам и језуитизам, као и ционизам, али и њемачки нацизам дошли из исте ватиканске кухиње и да на веома чудан начин у дужем хисторијском периоду перфектно раде у интересу јачања британске империје тј. Круне почело је да се уочава тек посљедњих деценија.
Како је јачао Израел, јачале су и вехабије!
Вехабизам се од Вехаба тако ширио 140 година по арапским племенима, све док Турци Османлије својим походом на сјеверну Африку то нису привремено зауставили. Али, падом Отоманског халифата, Британија и Италија поново успијевају да ову територију ставе под своју контролу и, гле чуда, вехабизам након Другог свјетског рата, и поред стварања тзв. јудејског Израела у комшилуку, постаје изузетно моћна школа. Како је јачао Израел, јачала је и Сауди Арабија, јачале су и вехабије.
Оснивањем Сауди Арабије, вехабизам постаје доминантна религија у овој земљи. Како су Саудијци продајом нафте имали веома јаке пословне везе са западом, посебно са САД (које су везале вриједност долара за саудијску нафту и саудијски утицај у Опец-у) огроман новац који се сливао у Сауди Арабију омогућио је ширење овог милитантног учења не само по околним арапским земљама већ и у Пакистан и по читавом свијету. Гдје год је британским империјалистима то било потребно.
Да би служили интересима британске Круне, млади у Саудијској Арабији систематски добијају фалш знање не само из вјере и хисторије већ и из свих осталих области. Циљ је да ова друштвена заједница никада не развије сопствену технологију већ да све мора увозити из САД. Знање је моћ.
Они хисторичари који су бранили вехабизам као легитимну реформу исламског учења покушали су да прикрију поменуте „Мемораре“ и прикажу их као подметнути фалсификат. То укључује и Бернарда Хајкела, професора блискоисточних студија на Принстон Универзитету, који без икаквих приложених доказа претпоставља да је „Мемаоре“ написо Ајуб Сабри Паша.
Иако су се „Мемоари“ појавили 1970, Паша је писао своју верзију приче о вехабијама још 1888. Сабри Паша је познати отомански писац и турски поморски адмирал, који је служио у отоманској војсци на арапском полуострву и писао о њиховој религији и хисторији. То укључује и књигу “Почеци и ширење Вехабизма” где он препричава Вехабова дружење и завјеру са Хемфером.
Поред тога што је откривено у Хемферовим мемоарима, постоје и друге тврдње, на рапском језику о поријеклу Саудијске арабије и њиховог учења. Тако се тврди да су и Абдул Вехаб и његов спонзор Ибн Сауд, који је оснивач данашње саудијске династије били јеврејског порекла. (Када кажемо јеврејски не мислимо на библијски народ, већ на велику мрежи трговаца новцем које су почетком другог миленијума у Европу довели нормански краљеви ради пљачке и лихварења. Ови трговци су имали задатак да разносе новац као инвестиције и мито племенима и владарима по Африци и арапским земљама. За узврат су узимали злато и слали га у Ватикан, као и црне робове које су транспортовали у Нови Свијет тамошњим робовласницима). И то ће се потврдити и из ове мале приче о вехабијама.
Да је саудијска краљевска породица пореклом јеврејска објавио је Мухамед Сахер, због чега је породица наложила да се он убије. Постоје и тврдње из других извора, а које су веома сличне. На примјер, текст : “Вахаби покрет- истина и коријени” од Абдуле Вахаба Ибрахима ал Шамарија, каже да је ибн Сауд (оснивач династије) потомак Мордехаи бин Ибрахим бин Мушија (или Моше) , јеврејског трговца из Басре (у Ираку). Када су му у једном послу са житом пришли чланови арапског премена Аниза, он је тврдио да је један од њих, и путовао је са њима у Неџд у Сауди Арабији и трговао и тада је узео име Маркхан бин Ибрахим бин Муса.
Тако је, по истом извору, Абдул Вехаб, творац вехабизма, потомак Вахиб ал Тамимија, како се тврди и у хисторији саудијске породице. Саудијски амбасадор у Каиру, Абдула бин Ибрахим ал Муфадал, платио је наводно Мухамеду ал Тамимију 35 хиљада јинија 1943. године како би фалсификовао породична стабла породице Сауди и Абдуле Вехаба, и спојио их у једно стабло, показујући да је њихов предак сам Посланик Мухамед а.с.
Насир Ес-Саид, познати саудијски аутор је у својој књизи „Хисторија Але Сауда“, која је објављења 70-их година, написао: „Име јеврејског прадеда Але Сауда, који је прешао на ислам, било је Мурдохај Ибн Абрахам Ибн Мојсије, а био је јевреј пореклом из Басре.“
Он такођер пише: „Дед Мухамеда Ибн Абду-л-Вехаба је био јевреј по имену Шулман Каркузи, који се из Турске преселио у Хиџаз (Саудијску Арабију). Иљас Ибн Мукарен Иљаху, јеврејски рабин из Неџрана је са саудијским краљем свог времена, Абду-л-Азизом Бин Абду-р-Рахманом био род, а обојица припадају лози Мукарена, сина Мурдохаја.“ То што је један број Мурдохајеве деце имао јеврејску веру, показује да је његов прелазак на ислам био само површан.
Ес-Саид кроз анализу породичног стабла Але Сауда доказује да се порекло те породице веже за јевреје из Хиџаза и града Медине. У наставку књиге, аутор говори о томе како су јевреји подржавали покрет Мухамеда Бин Абду-л-Вехаба. Затим објашњава етапе преузимања верског водства од стране Мухамеда Бин Абду-л-Вехаба, а поред тога, давања политичког предводништва Саудијске Арабије у руке породице Але Сауд, које су креирали и извршавали јевреји.
Краљ Фејсал, саудијски пријестолонасљедник, у књизи својих сећања пише: „Ми и јевреји смо амиџићи, зато нисмо пристали да их, онако како су то неки жељели, да их утопимо у мору, него желимо да с њима живимо у миру и сигурности.“
Насир Ес-Саид у својој књизи пише и тајним и блиским везама Але Сауда и Бена Гордона, оснивача израелског режима. Он каже: „Абду-л-Азиз Бин Абду-р-Рахман, оснивач нове династије Але Сауд, се 1915. год, уз подршку Кокса, енглеског представника на Блиском Истоку, писмено обавезао да ће дати јеврејима палестинску земљу.“
Ваља подсетити и на то да је краљ Фахд Бин Абду-л-Азиз у октобру 1981, у једном програму од осам чланова затражио службено признавање Израела у исламском свијету. Службено признавање Израела је поново, у још једном програму, изложено 1999. године, од стране других саудијских званичника.
Вајзмен, још један од оснивача Израела, преноси Черчилове ријечи:
„Први британски план је оснивање Саудијске Арабије, а други план је оснивање ционистичког режима, посредством Велике Британије.“
Винстон Черчил се 1945. год, након конференције Јалта, састао с Абду-л-Азизом и рекао му: „За мене представља велику част и неописиву радост то што сам се састао с човјеком који је за мене учинио веома много. Он је наш искрени пријатељ у невољама и тешкоћама. Да нема њега, јевреји не би постигли ни своје најмање право.“ Важно је напоменути и то да је Ес-Саид, који је живио ван Саудијске Арабије, након објављивања споменуте књиге, нападнут и убијен.
Дакле, вехабизам је очито продукт вањских утицаја, и представља искривљену верзију ислама, која је до данас највише зла донела управо муслиманима, док се различите милитантне скупине индоктриниране овом идеологијом, користе како би се оправдале империјалистиче и колонијалне агресије НАТО-а на земље богате природним ресурсима. Дакле, да нема вехабизма као идеолошке подлоге, тешко да би било и тероризма као незаобилазног друштвеног феномена данашњице, а који се вешто користи за поробљавање муслиманских народа. Поставља се питање дас ли они којима вехабизам доноси профит имају интерес да га униште? Наравно да немају, као што немају интерес да униште и терористичке организације које су произашле из овог учења.
Ермин Кадић / http://globalcir.com/
