Хрватска предсједница је схватила како идеја о регији Балтик – Јадран – Црно море, као новој вањскополитичкој оријентацији, не може и неће дугорочно опстати без савезништва с моћном Русијом.

Чини се како дио руских медија који су подржали избор Колинде Грабар Китаровић на мјесто четврте предсједнице Републике Хрватске, није погријешио у својим процјенама. Но, онај други дио тамошњих креатора јавног мнијења који је био склон критици оваквог одабира, чини се, потпуно је погрешно процијенио смјер политичког дјеловања Грабар Китаровић, па и унаточ чињеници што је ријеч о бившој велепосланици Хрватске у САД-у и на концу, бившој замјеници главног тајника НАТО-а.

Тако се позната руска новинарка Дарја Асламова управо том пригодом сврстала међу предсједничине присташе, па је искористила прилику похвалити њезин вањски изглед, те коментирати како су ”сви уморни од пријашњег неолибералног предсједника Иве Јосиповића”. Истодобно, немали број тамошњих новинара једва је дочекао новој хрватској предсједници приписати епитет “НАТО дјетета”, те ју сврстати раме уз раме с литванском предсједницом Далијом Грyбаускаитė. Наиме, обје предсједнице образовале су се у САД-у, а управо је Грyбаускаитė немало пута прогласила Русију – непријатељем број један. Аутор споменутог чланка гдје се повлачи паралела између Грyбаускаитė и Грабар Китаровић, руски новинар Евгениј Крутиков, у својој је забринутности казао како ће хрватска предсједница ”подржавати ступањ напетости на граници са Србијом, јер је Хрватској потребан непријатељ како би могла привлачити на себе позорност Бруxеллеса”.

Предсједница о расту руског утјецаја

Међутим, његове и сличне претпоставке падају у воду. Предсједница Републике Хрватске, судећи према досад виђеном, сврстала се међу државнике који ће своју политичку моћ и дјеловање усмјерити према зближавању с Русијом, а тому у прилог иде и њезина изјава за медије крајем коловоза 2015. године, на тему рјешавања кризе у Сирији.

“Данас се с Русијом не слажемо по питању кризе у Украјини. Но, морамо радити с Русијом на рјешавању кризе у Сирији и других криза”, ријечи су Колинде Грабар-Китаровић којима је објаснила како је тренутна ситуација у Еуропи, с неколико десетака тисућа избјеглица с Блиског истока и из Африке – само почетак. “Очекујемо их пуно више – можда милијуне људи који чекају да остваре своје законско право у тежњи за бољим и сигурнијим животом”, рекла је Грабар-Китаровић. Према њезиним ријечима, Еуропа треба “гледати не само на оне избјеглице који су већ стигли, већ и на будуће”.

Више него очитим и јасним позивом Еуропској унији на сурадњу с Русијом, изненадила је Запад, узмемо ли у обзир како је само неколико мјесеци прије, у интервјуу за аустријски лист “Дие Прессе” упозоравала на раст руског утјецаја.

“Сматрам да руски утјецај расте у господарском, сигурносно-политичком и геополитичком смислу. Русија одбацује чланство неких држава у НАТО-у. Морамо пазити на то да свака поједина земља има право сама одлучити хоће ли постати чланица ЕУ-а или НАТО-а. Морамо се држати тога начела. У случају Украјине оно је повријеђено”, рекла је Грабар-Китаровић, уз тврдњу да Хрватска и њезино сусједство могу постићи трајни мир, стабилност и напредак само у оквиру ЕУ-а и НАТО-а. То је осим тога, како је рекла, “прави оквир за рјешавање отворених питања”.

По питању односа Русије и ЕУ-а, чини се, промијенила је мишљење. Међутим, још је занимљивије како се од краја коловоза или прецизније од средине деветог мјесеца, када је избјегличка криза у Хрватској, али и на подручју цијеле Еуропе, досегла свој врхунац, Грабар Китаровић све рјеђе појављује у медијима. Предсједници су многи замјерали и чињеницу што се с даном доласка миграната на хрватске границе, као заповједница Оружаних снага РХ, налазила у Истри, а не на мјесту одакле би адекватно могла реагирати и управљати Хрватском војском.

Од тада, па све до данас, иначе миљеница медија и јавности, чини се, дјелује у тишини далеко од њихових очију. Управо зато не чуди што многи постављају питање, припрема ли Грабар Китаровић већ мјесецима у тишини Републику Хрватску на рат који је, према свему судећи, неизбјежан, а резултиран је све чешћим терористичким нападима на еуропском тлу који су, између осталог, пробудили вјечне трзавице између САД-а и Русије.

Журно доношење приједлога Плана обране РХ

Примопредаја предсједничких овласти на релацији Јосиповић-Китаровић било је вријеме великих промјена и искорака у питању организације и регулације државне сигурности. Тако је средином ожујка ове године на сједници Вијећа за националну сигурност (што је у исто вријеме био први заједнички састанак Грабар Китаровић и премијера Зорана Милановића), донесена одлика о изради нове Стратегије националне сигурности с циљем побољшања рада сигурносно-обавјештајних агенција. Међутим, тада још никога није сметало што Република Хрватска од 1994. године није донијела и усвојила План обране, стратешки документ државе који предвиђа и процјењује могуће угрозе државне сигурности, те разрађује реакције надлежних служби.

Другим ријечима, План обране темељ је националне обране без чијег јасног дефинирања, Хрватска није спремна и способна за усавршавање сустава обране и одржавање војно-цивилног сустава и што је у контексту актуалних догађања најопасније – непостојање оваквог документа повећава могућност појаве још негативнијих посљедица могућих организираних терористичких напада или пак, ратних догађања.

Наиме, Хрватска као чланица НАТО-а (Република Хрватска чланица је Организације Сјеверноатлантског уговора од 1. травња 2009. године) морала је доказати своју спремност судјеловања у колективној обрани, те на крају крајева, спремност за допринос миру и сигурности у еуроатлантској заједници. Међутим, поставља се питање, како смо све то доказати без постојања темељног документа који би наведено напосљетку и доказао?

Пролазиле су године, а интерес за заштитом сигурности грађана очито није постојао. Све до данас. Околности и вријеме у којем се коначно покренула иницијатива за доношењем приједлога Плана, више су него занимљиви, те дају наслутити како се свијет, а самим тиме и Хрватска, налази на почетку једног новог рата. Документ је кренуо у процедуру доношења баш у тренутку када Еуропом дрма избјегличка криза и када је више него јасно како су тензије између Русије и САД-а сваким даном све веће.

С друге пак стране, иако је ријеч о врло важном, па чак и повијесном документу (уколико гледамо из перспективе да га РХ није посједовала од осамостаљења до данас), млака реакција Грабар Китаровић још једном изненађује. Наиме, на службеним интернетским страницама Уреда Предсједнице Републике кратко је објављено како је “данас на Пантовчаку одржана сједница Вијећа за обрану на којој се расправљало о Плану обране”. И точка.

У војној причуви 20 тисућа Хрвата

Осим чињенице да Хрватска до данас није посједовала документ који представља темељ обране и националне сигурности, такођер није тајна како су војни професионалци већ више пута упозоравали на све слабе точке нашег сигурносног сустава. Њихова упозорења су уродила плодом, па је тако у српњу ове године, баш када је у тијеку била и израда приједлога за План обране, најављен почетак прве фазе обнове војне причуве – за почетак ће се формирати двије пјешачке пуковније с укупно двије до три тисуће војних обвезника. Колико је из Министарства обране засад изашло у јавност, причувници ће се дијелити на уговорне и тзв. неразврстане, точније оне који ће по потреби бити мобилизирани – свеукупно њих око 20 тисућа!
О војној причуви, непосредно прије доласка на власт СДП-ове коалиције, говорио је и још увијек актуални министар обране Анте Котромановић, истичући као узор управо сустав америчке Националне гарде која даје и велики број војника за америчке мисије по свијету. Враћање причуве многи су оцијенили као изразито позитивну ствар, је је њихова задаћа ништа друго него дјеловање у мирнодопским увјетима: од санирања посљедица поплава, протупожарне заштите, па до реагирања у другим изванредним ситуацијама. Занимљиво је како ће у уговорни дио причуве улазити и лијечници, техничари и инжењери различитих специјалности, пилоти и остали стручњаци који могу бити ангажирани и као ментори.
С обзиром да се о формирању причуве говорило још и у МОРХ-ову ”Дугорочном плану развоја ОСРХ 2006.-2015.”, у којем је најављен ангажман 6000 причувника под уговором, те чак око 40 тисућа неразврстаних војних обвезника, многи су у тренутку спомињању те најаве видјели неизбјежну димензију политичког маркетинга, јер је, упозоравали су, прилично тешко за очекивати да ће до краја ове године пројект успоставе војне причуве заживјети у цијелости…

НАТО-ова демонстрација моћи

Међутим, почетком листопада НАТО је започео највеће војне вјежбе након 2002. године. У војним вјежбама под називом ””Тридент Јунцтуре 2015″ судјеловало је чак 36.000 војника из чак 30 земаља, укључујући и земље које нису НАТО чланице. Вјежбе су се проводиле на мору, копну и у зраку на простору трију еуропских држава – Италије, Шпањолске и Португала. Уз НАТО чланице судјеловале су и земље које нису чланице, али се сматрају НАТО-партнерима: Аустралија, Аустрија, Босна и Херцеговина, Финска, Македонија, Шведска и Украјина.

Војне вјежбе нису биле случајне, а резултат су биле плана Сјеверноатлантског савеза за појачаном војном присутности у источној Еуропи, откако је дошло до нарушавања односа с Русијом. Управо зато, долазак америчког потпредсједника Јоеа Бидена на састанак регионалне иницијативе Брдо-Бријуни, која окупља земље настале распадом бивше Југославије и Албанију, није ништа друго него састанак на којем ће се САД још једном показати мишиће Русима, те показати тко заправо држи конце на регионалној сцени.

”САД се враћа за стол. Проблеми у регији предуго трају и не желимо нестабилно сусједство”, рекао је извор близак хрватској предсједници. “Свјестан изазова пред југоисточном Еуропом, Wасхингтон жели придонијети да се неки од тих гордијских чворова ријеши”, додао је извор с Пантовчака за медије, додавши како је избјегличка криза која погађа Еуропу засјенила друге проблеме у хрватском сусједству, попут унутарњих сукоба у Црној Гори око приступања НАТО-у, неријешених односа Србије и Косова, те исламизације традиционално секуларних Албанаца на Косову, у Македонији и Албанији. Управо се зато Биденов долазак на Пантовчаку тумачи и као потврда да је Загреб главни партнер Wасхингтона на југоистоку, али и на сјеверозападу Еуропе, односно регији Балтик-Јадран-Црно море.

“Наш стратешки интерес је осовина Балтик-Јадран, али нећемо заборавити југоисточну Еуропе гдје ћемо играти важну улогу. Ако нисте јаки у ЕУ-у, не можете помоћи ни регији”, истакнуо је извор близак предсједници.

“Мислим да Хрватска није мала земља”, рекла је своједобно предсједница Колинда Грабар Китаровић. Мала или велика, с обзиром на свој геостратешки положај, свакако би могла постати једна од главних база НАТО-а у сукобима различитих нарави који су сваким даном све извјеснији.

Било како било, Грабар Китаровић је схватила како идеја о регији Балтик-Јадран-Црно море, као нова вањскополитичка оријентација, не може и неће дугорочно опстати без савезништва или боље речено мира с моћном Русијом. Ако је своје мишљење изрекла наглас, очито је како је још једном изненадила Запад па јој је савјетовано да, барем за сада, неке ствари настави одрађивати у ”тишини”.

Међутим, нека питања се све гласније постављају: зашто предсједница у јеку терористичких напада и колапса који је захватио Еуропу, својим суграђанима не пружи ријеч утјехе и наде да могу мирно спавати и чекати боље сутра?

Проф. Јелена Јуришић: Рат је већ почео

Данас више ни једна држава на свијету не може рећи да је сигурна од терористичких напада, а борба против тероризма, точније ИСИЛ-а, отворила је и дугогодишњи проблем нарушених односна између САД-а и Русије. О томе смо разговарали с професорицом Јеленом Ловриновић с Хрватских студија, која је и прокоментирала јесу ли сва та догађања и доказ почетка Трећег свјетског рата.

Зашто данас тероризам има предзнак једне религије?
– Вођење похода или ратова у име ове или оне религије, није нам непознато. Дапаче, они су обиљежили одређена раздобља у повијести човјечанства. Али стварање и ширење тзв. Исламске државе, не може се успоредити с, на примјер, Крижарским ратовима. Јер док се вехабије из ИСИЛ-а воде Кураном, том се истом Светом књигом у борби против њих воде, на примјер Курди, на њу се позива и предсједник Чеченије Рамазан Кадиров, позивајући свијет да се уједини против зла којег проводе и шире исламски терористи. Јер, како је пред Главном скупштином УН-а рекао Владимир Путин – исламски терористи највећи су непријатељи ислама. Тада је позвао муслиманске државе да се уједине и постану предводници међународне антитерористичке коалиције.
Је ли ово заиста Трећи свјетски рат, као што говоре многи, па чак и Свети Отац?
– У бити је самом објавом калифата Ирака и Леванта, те пријетњом његовим ширењем не само на ту регију, већ даље на Русију и Еуропу, као и пријетњама осталима, првенствено Израелу и САД-у, наступио свјетски рат. Тада је објављен рат постојећим, не само државама, већ и поретцима, али и цивилизацијама, не само западној. А након терористичких напада у Паризу, као и резултата њихових истрага, поготово оних о начину припреме и организације, кристално је јасно да се нови напади могу догодити било гдје у Еуропи, као и да терор може врло брзо преплавити Стари континент и проширити се даље. С тако великим пријетњама може се борити само великим протумјерама. А то не може нити једна свјетска држава сама. Америчка антитерористичка интервенција у Сирији то јасно показује, као и резултативност француских снага сигурности које, унаточ пријетњама, али и информацијама низа земаља, нападе нису успјеле спријечити. Вријеме је да међународна заједница коначно чује Путинов говор у УН-а, у којем је њене лидере позвао на стварање велике коалиције, по узору на антихитлеровску.

Др. Павле Калинић: Хрватска треба увести војни рок за жене и мушкарце

Др. Павле Калинић је политичар и књижевник, те актуални прочелник Градског уреда за управљање у хитним ситуацијама Града Загреба. Како су терористички напади у Паризу и Малију показатељи све веће пријетње нових напада, Калинић је коментирао налази ли се Хрватска међу потенцијалним метама, те располажемо ли с војним и полицијским капацитетима који би осигурали што успјешнију борбу против тероризма.

Је ли Загреб сигуран од терористичких напада?
– Врло кратко и јасно: нити један град више није сигуран од терористичких напада.

Јесу ли подузете превентивне мјере у нашој метрополи након терористичког напада у Паризу?
– За сигурност у граду Загребу надлежан је МУП, односно Полицијска управа загребачка. Они су направили одређене превентивне мјере након терористичких напада у Паризу, али надамо се да за њих неће бити потребе. Но, због неколико разлога можемо рећи да смо и ми на мети терориста: чланица смо Еуропске уније и НАТО-а, наши се војници налазе у мировним мисијама у Афганистану и Малију, а како се то тамо назива, то је друго питање. Ту је судјеловање у рату у Босни и Херцеговини, без обзира како тај рат и наше судјеловање у њему нетко тумачио.

Располажемо ли с довољно капацитета за борбу против тероризма?
– Сигурно је како нити једна држава не располаже с довољно капацитета за такву борбу. Погледајте само примјер Француске: обучене полицијске антитерористичке постројбе, врхунска професионална војска и обавјештајни сустав који се налази на самом еуропском врху, а опет нису успјели спријечити немиле догађаје у Паризу.

Је ли дошло вријеме за промјену начина борбе против тероризма?
– Проблем с тероризмом је што га не можете предвидјети. С друге стране, видјели смо на примјеру Француске како су терости увијек пола корака испред нас. Спремни су починити размјерно велике штете и не питати за посљедице. Но, Хрватска је угрожена тиме што је туристичка земља и на гласу као сигурна земља. У нашу земљу као туристи долазе многи из тзв. антитерористичке коалиције. Само једна неподопштина да се догоди, Хрватска ће бити девастирана и туристички, јер ће туристи нестати као што су нестали из Париза и Француске.

Јесу ли хрватска полиција и војска спремне за борбу против тероризма?
– Сигуран сам како би припадници АТП Лучко могли адекватно одговорити терористичким нападима. С друге стране, каквим и коликом капацитетом Хрватска војска располаже, тешко ми је коментирати, јер није у мојој надлежности, али сигуран сам да располаже с људским потенцијалом који би могао одговорити на настале пријетње. Међутим, сигурно је да Република Хрватска у блиској будућности мора увести обавезан војни рок за мушкарце и жене. Чињеница је, да суочени с оваквим догађањима, у надлежним службама – војсци и полицији – морамо имати задани број посебно обучених полицајаца и војника за борбу против тероризма. Сигурно је и то да би обавјештајне службе требале запослити људе који говоре арапски или фарси језик, један од језика земаља из којих долази највише пријетњи. Но, чињеница је и како би Еуропска унија требала имати заједничке еуропске војне постројбе, што би на крају био и коначан знак њезине пунољетности.

Налазимо ли се већ у Трећем свјетском рату?
– Иако ме многи питају, тешко ми је дати одговор на то питање, јер се са сигурношћу не може рећи је ли и Други свјетски рат заиста завршио.

Јелена Јакшић, дневно.хр

фото: Marko Prpic/PIXSELL