Москва — Светска економија је доспела у “циклус судњег дана” – када јој никакав раст неће помоћи да се разрачуна с дуговима и почне нови живот, упозорили су економисти.
До новог таласа кризе није далеко, а политичари се и даље претварају да виде светлост на крају тунела и да знају како ће да нас спасу, указали су Питер Бун из Лондонске економске школе и Сакмон Џонсон из Слоан школе за менаџмент Технолошког института Масачусетс (МИТ).
Неодговорно понашање регулатора финансијског тржишта и највећих банака умногоме је било покретач садашње кризе, а уместо да их казне, владе и централне банке су реаговале све новим и новим уливањем новца и “развезивањем руку” финансијских регулатора, објављено је на Интернет страни Финмаркет.ру.
Резултат такве политике је погубан – Грчка, Португалија и Ирска опстају на рачун новца Европске уније (ЕУ) и Медјународног монетарног фонда (ММФ).
Уз то је и сутуација у Италији и Шпанији и даље тешка.
Када је криза 2007-2008. тек почињала, многи економисти су указивали да је уливање новог новца безумно, али се њихови гласови нису чули у хору оних који су тражили од влада и централних банака све нове и нове програме помоћи.
Сада је, медјутим, ситуација обрнута: обиље финансијских инструмената регулатора оцењује се као глупост, а повећање количине слободног новца на тржиштима сматра се безумљем.
По Буну и Џонсону, “циклус судњег дана” поново добија на снази – заоштравају се проблеми у Јапану и Сједињеним Америчким Државама, а при том политичати у обема земљама не показују већу забринутост, што, такодје, изазива страховање.
Поновни “циклус судњег дана” ће највероватније опет најжешће ударити по већ настрадалој Европи и при том још јаче него раније, упозорили су поменути аутори. Финансијски систем земаља еврозоне изазива све већу забринутост, с обзиром да нема економског раста, а програми за смањење буџетских расхода остају неиспуњени.
Класичан пример погубности политике попустљивости према финансијском систему је Јапан који у последниих 30 година убрзано повећава свој државни дуг који је сада, са 235,8 одсто бруто домаћег производа (БДП), највећи на свету. За сада је 95 одсто јапанског дуга у рукама домаћих инвеститора који су, како се чини, задовољни ниским каматним стопама. У САД је сутуација сасвим другачија, али и она у суштини представља “циклус судњег дана”.
Удео кредита у националном дохотку расте, велики играчи на тржиштима су постали превише крупни да би банкротирали и влади, као резултат, не остаје ништа друго, до да их субвенционише.
Влада, медјутим, у једном моменту једноставно неће моћи да дозволи себи да даље спасава банке јер ће бити недовољно оних који су спремни да купују америчке обвезнице и тада ће доћи до колапса, упозорила су двојица економиста.
Половина федералног дуга САД је сада у власништву странаца и они ће га држати све гок буду веровали у долар као у сигурну активу, а ова земља на том плану нема конкуренте у свету. Распламсавање кризе у еврозони би, уз то, подстакло људе на прибављање доларске активе.
Кад је реч о еврозони, за сада нема ниједног знака да је тај монетарни регион способан да се одупре предстојећој кризи и у том светлу проблеми САД и Јапана падају у други план. Ситуација када су 17 националних регулатора и 17 националних влада обједињени у јединствени систем где је увек могуће свалити одговорност на неког другог и затражити помоћ, представља прави финансијски и регулаторски кошмар и није могуће да такав систем не буде подложан кризама.
По Бун и Џонсону, еврозона сада представља главну претњу светском финансијском систему.
Еврозона се суочава са мноштвом проблема, укључујући недовољан капитал банака, огроман приватни и државни дуг и хроничну неспособност многих земаља да економски јачају. Распад еврозоне био би ударац за цео светски банкарски систем који далеко више зависи од тог монетарног региона него што указују регулатори.
Трагедија еврозоне већ се чини неизбежном, али је најгоре што се она може пренети на САД и Јапан, као и на друге развијене економије, закључили су Бун и Џонсон.
Танјуг
