Ако желимо да сачувамо РС и одбранимо националне интересе, онда морамо да уђемо и у сукобе око виталних интереса. Сукоби не значе рат. Али морамо да будемо спремни и за то, ако неко крене насилно да решава ово питање.
— У Америци је на тему 20 година Дејтонског споразума организовано више скупова, а закључак свих је да за америчку спољну политику регија Балкана није у центру пажње.
Кажете да Балкан није тема Америке, а утисак је да су они овде и те како присутни…
— Америчке амбасаде су на овим просторима више ангажоване него што то тражи званична спољна политика Америке. Из Вашингтона се шаље порука — на вама је да решавате проблеме са Европском унијом, јер они су балканску регију пребацили на ЕУ.
Хоћете да кажете да је ЕУ на Балкану продужена рука Америке или..?
— Американци своју улогу виде тако што подржавају ЕУ и када треба да координишу неке акције, како би извршиле притисак на одређене стране. За Америку тренутно постоје три кључна питања што се тиче Балкана. На првом месту је тероризам, поготову они људи који иду са ових простора да ратују у Сирију. Друга битна ствар за њих је Косово и Метохија.
Зар за Америку Косово и Метохију није завршена прича?
— Независност Косова и Метохије је амерички пројекат од самог почетка и ту је у питању кредибилитет САД. То јесте сада пројекат и ЕУ, што значи да је ту у питању и њен кредибилитет. Али нису успели да заокруже ту причу и да ставе независно Косово на ноге. Ми и данас имамо знак питања око Косова. Тако да ту постоји фрустрација и незадовољство, мада су уверени да ствари иду у жељеном правцу. Бриселски споразум води не само према јачању државе Косово, него и према успостављању нормализације односа Приштине и Београда и то тако да су у питању две суверене државе. Циљ им је да примене модел две Немачке, али не у смислу уједињења него у смислу међусобног признавања.
Какву Босну жели Америка?
— Они хоће јединствену БиХ. Јаку државу, централизовану, али да се то тако не зове и да у великој мери то буде завршено успешно, јер ће то урадити сами —Срби.
Како то мислите — Срби?
— Међународна заједница очекују да се у БиХ, то јест, у Републици Српској деси оно што се десило у Србији. Оне странке које су била највише националистичке, постају мундијалистичке. Испоставило се да су те странке за већу сарадњу од оних које су раније биле умерене.
Хоћете да кажете да је по РС тренутно најопаснији део Срба који је у власти у Сарајеву?
— Најоштрије националистичко крило које је некада било везано за СДС сада користи исте аргументе против РС као званично Сарајево. Нема више сукоба где Бошњаци нападају на политику РС, већ то раде Срби користећи њихову терминологију и реторику. Они заговарају јаку централизовану државу на штету ентитета. Тврде и да државне институције БиХ имају право да преузму ингеренције над институцијама ентитета ако је у питању криминал, корупција и борба против тероризма. То су тезе које су раније постављали Бошњаци и међународна заједница. Данас то говоре Срби.
Који је мотив тог дела Срба за, да кажемо, „рушење” РС?
— Политичари везују своје парохијалне интересе за велику политику. У РС тренутно имамо борбу за власт и мишљење да циљ оправдава средство. Па чак и да се уништава и доводи у питање легитимитет РС да би се дошло до власти. Рекао бих да је ово до сада најопаснији момент за РС јер напади не долазе од Бошњака, па чак ни од канцеларије високог представника — на то смо већ навикли, већ од Срба који су легитимно изабрани и који имају функције у заједничким државним институцијама.
Да ли је могуће да због одлуке Владе РС о прекиду сарадње са правним институцијама у Сарајеву, посредством бонских овлашћења, буде срушена власт у РС?
— Волео бих да високи представник у Босни и Херцеговини „потегне” бонска овлашћења, па да видимо да ли их има или нема. Ја тврдим да их нема! Високи представник може да покуша да некога смени са функције, али власт у РС то неће прихватити. Питање је ко би на силу то могао да уради? Могуће је да то буду, нажалост, Срби који кроз институције БиХ виде да имају овлашћење да имплементирају одлуке високог представника. Мислим да је то једина озбиљна претња РС, јер те политичке странке верују да тако могу да дођу на власт. То је сукоб идеја и зато се плашим за будућност Републике Српске.
Кажете сукоб идеја. Којих и чијих?
— Један део Срба, опозиција у РС, сматра да смо мали и небитни и да смо због тога изгубили, и да сада нисмо у позицији да се изборимо за наше националне интересе. Та идеја каже да чекамо боље време и зато сад морамо да будемо пасивни и прихватамо све што се тражи од нас. Попуштање је, по њима, најпаметнија политика, јер ако то не урадимо потрошићемо сву снагу на узалудну борбу. То је превладало рецимо у Србији. Друга идеја, коју заступа Милорад Додик, каже да ако желимо да сачувамо РС и одбранимо националне интересе, онда морамо да уђемо и у сукобе око виталних интереса. Сукоби не значе рат. Али морамо да будемо спремни и за то, ако неко крене насилно да решава ово питање. Онда мора бити реакције и са српске стране, јер не одлучујемо само ми да ли ће бити рата или не. Ова друга идеја каже да ми морамо да будемо спремни, и политички и правно и економски, да се сукобимо око државних интереса
Да ли ЕУ има јединствен став кад је БИХ у питању? Да ли је РС изолована од ЕУ?
— Не. То је илузија и ми то видимо свакодневно. Намеће се слика да је ЕУ за једну опцију, а она је подељена око сваког питања. Симболично имају јединствене ставове, али и у њима постоји простор за договор. РС није изолована у ЕУ, она тамо има пријатеље у разним европским институцијама и чланицама држава ЕУ. И све више међу европским странкама које су критичне према ЕУ и БиХ. Ти гласови постају све гласнији и активнији.
Да ли напади на председника РС Милорада Додика потичу и делом због сарадње РС са Русијом, пре свега економске?
— Мислим да није све тако црно што се тиче међународне ситуације, везано за Републику Српску. Није тачно да смо ми као Срби, било у Србији, било у РС, изоловани. Срби се у перцепцији налазе у предвођењу једног новог таласа, који говори да смо блиски са Русијом и да имао јаке односе са Москвом. За Србе то је добро. Зато што је перцепција таква да смо њихови пријатељи. Резултат се видео у СБ УН на гласању о резолуцији о Сребреници. Ту акцију је покрену председник Додик који је тражио од Сергеја Лаврова, министра спољних послова Русије, да се Русија укључи и блокира ту резолуцију. Тек касније смо чули и гласове из Србије са високих нивоа у том захтеву. То је показало да Србија и РС имају моћне пријатеље.
Како данас виде Русију на Западу?
— Има доста земаља које желе да поправе односе са Москвом. Има оних земаља које трче да се нађу у сфери руског интереса зато што виде ту промену у свету и виде да се успоставља нови баланс снага, где ће Русија имати ако не водећу улогу, онда исту као што има Америка. А то је већ неки баланс. Руси зато што су били слаби или незаинтересовани нису заступали ни међународно право, нити сопствене интересе. Сад се Русија због политике Владимира Путина поставља као равноправни играч и на терену одлучивања не само у регији бившег СССР-а него и даље. То видимо на Блиском истоку, Азији, у односима Русије и Кине. Руси су сада, први пут после Хладног рата позиционирани као равноправни партнери Европској унији, НАТО-у и Америци. То није зато што они војно прихватају Русију, већ зато што је то реалност. Ми са запада стално чујемо — морате прихватити реалност. Сада је дошло време да и Запад мора да прихвати реалност да ова Русија није она коју су прижељкивали и на којој су радили, већ да је ово самоуверена Русија која спроводи врло добро дефинисану политику и која жели да нађе своје место међу онима који одлучују о међународним односима и питањима.
Бранкица Ристић, Спутник
