Звиждук у осам

Био би то само још један топли зец за председника Николића, сличан оном каквог је за Видовдан доживео на Газиместану, а пре тога на Опленцу, и какве мање-више редовно доживљава на страницама „слободних“ српских медија, који већ три године свој кукавичлук и удвориштво према „годсподару Вучићу“ компензују вишком „храбрости“ према номиналном  шефу државе.

Била би то само једна једва забележена фуснота у новинским извештајима, пропраћена председниковом сликом како са тужним изразом на лицу збуњено погледује према трибинама са којих су се орили звиждуци.

Била би. Али није.   

С друге стране, да је, рецимо, првенство отварао Вучић, оваквог инцидента не би било. Не зато што је премијер много вољен – напротив, звиждук на помен његовог имена био је још јачи од оног упућеног Николићу – већ зато што би Арена у том случају била напуњена страначким активистима, контролисаним навијачким групама, редарима, агентима и полицајцима у цивилу који би звиждуке сасекли у корену, а њихове иницијаторе промптно привели и процесуирали као непријатеље поретка и државе.

Али премијера није било. Као што се – обратите пажњу – Николић и Вучић практично никада не појављују на истом месту, па чак ни онда када би то било нормално и логично, као што је Дан државности Србије, или суботња прослава Дана Републике Српске у Бањалуци. Дакле, пошто појава премијера није била предвиђена, машинерија се опустила и армија страначких активиста и  ботова остала је код куће. 

Е, сад, није сасвим јасно и у овом тренутку не можемо са сигурношћу тврдити да ли је у питању просто немар и опуштање, или је можда  неко из премијеровог окружења намерно зажмурио, рачунајући да не шкоди да се последњих недеља поново нешто кочопернији Тома – још једном и још мало – провуче по политичкој прашини.

У сваком случају, ако је таква рачуница негде и овај пут постојала, била је погрешна. Јер Вања Удовичић се није снашао и нехотице је допринео томе да мали инцидент постане, такорећи, политичка драма и до сада највећи шамар Вучићевој и напредњачкој осионости. Уместо да елегантно искулира, он је сматрао за пожељно и неопходно да поименице захвали премијеру на доприносу. Е, тек тада је настала драма. Јер може се звиждати председнику Николићу, химни, патријарху… Али звиждук Вучићу – е, то је већ недопустиво, то је „напад на Државу“, такорећи, „државни удар“.

„Па где су ти звиждачи у твојим анкетама?“, пита ме синоћ у шали један пријатељ. Ма, ту су, у центру Београда, и још мало, у центру Новог Сада, Ниша, Зрењанина… Плус што не гласају, јер мало „немају за кога“, мало „неће да се смарају“, а мало мисле да су „избори бљак“. У сваком случају, мање их је него „баба из Бабушнице“, гледача „Пинка“ и љубитеља „Фарме“. Само што „бабе из Бабушнице“ (извињавам се дотичним грађанкама, овде је, наравно, „Бабушница“ узета само метафорички) не иду по београдским фенси догађајима (сем када их на те догађаје аутобусима организовано доведу). Али зато гласају, гласају, гласају… колико треба и за кога треба, то јест, за кога им, у паузама омиљеног ријалитија, телевизор који непрекидно „гори“ у дневној соби каже да гласати треба.

Знам да су после синоћњег инцидента многи поскочили од среће и ускликнули „готов је“. Није. Далеко је то од готовог. Чак и не толико временски, колико у смислу пута који треба прећи и посла који треба обавити. Али јесте, то јест, може бити потенцијално важна симболичка и психолошка прекретница. Као што је, својевремено, такође својеврсна прекретница било звиждање тадашњој досовској врхушки на Ташмајдану.   

Јер можда ништа тако јасно не показује праву и дубоко ауторитарну природу режима у Србији колико овај, наизглед, ситни инцидент. Уосталом, да је стање у земљи и у медијима у оквирима какве-такве нормале нити би се ово у Арени догодило, нити би имало такав значај и тежину. Али када се у нечему толико претера као што се карикатурално претерује са стварањем Вучићевог култа личности и када нешто тако репресирате као што је у српским медијима репресирана свака критичка реч на рачун премијера – логично је да то потиснуто негде избије, као што је избило сада на отварању првенства, или ономад на утакмици са Албанијом.

А та дубоко скривена и репресирана мрачна тајна актуелне српске власти нема никакве везе са политиком, идеологијом, истоком, западом, Европском унијом, Русијом и Америком, него са чињеницом да Србијом у овом тренутку влада једна организована група која је попут хоботнице прекрила и узурпирала све институције, медије и економске ресурсе. Та група је тек засела, и на памет јој не пада да оде због звиждука групице „жутих лопова“ и „тајкунских плаћеника“. И зато се не треба заваравати. За тај одлазак ће ипак требати много више од звиждука са трибина.     

Ђорђе Вукадиновић, НСПМ