Постајемо резервни делови за Глобалистан

Још увек важећи закон о трансплантацији, чланом 50 дозвољава узимање органа са умрлог лица због пресађивања у тело другог лица ради лечења, само уколико је давалац пре смрти лично потписао писмени пристанак за донирање изражавајући своју слободну вољу а при том, чак и након давања писменог пристанка чланови породице могу спречити узимање органа уз навођење јасних и неоспорних чињеница да је донор у међувремену променио став о донирању.
Предлог промене Закона, дакле, поништава слободну вољу грађана Србије а тиме потире и саму идеју донирања на коме се једино може и сме заснивати трансплантациона медицина.

Промена је далекосежна и спроводи се под диригентском палицом Глобалистана који свим срганизацијама и институцијама безочно претвара човека у сировину за бесомучну експлоатацију, рециклажу и извор профита. На сајту РФЗО је међутим, ТРАНСПАРЕНТНО демонстрирана суштина ове драматичне промене садржане у предлогу Закона о трансплантацији. Наиме већ у уводном пасусу којим се отвара страница Фонда посвећена трансплантацији стоји: Србија је добила подршку за што скорије учлањење у међународну фондацију „Еуротрансплант“, што ће значити лакше долажење до потребних органа и скраћивање листа чекања за трансплантацију“ (реченица би била истинита уколико би дописали име субјекта који ће лакше долазити до потребних органа: Еуротланспант!). У наставку су посетиоцима дата транспарентна појашњења о овој Фондацији:„Међународна фондација „Еуротрансплант“ је непрофитна организација која подстиче и координира трансплантацијом органа у државама које су њене чланице – Аустрији, Белгији, Хрватској, Немачкој, Луксембургу, Холандији, Словенији и Шпанији“. Транспарентно, без сумње: фондација подстиче и координира трансплантацијом органа у ЗЕМЉАМА КОЈЕ СУ ЧЛАНИЦЕ ЕУ. Србија није чланица ЕУ а неће ни бити, ма колико давала срце Србије, Косово и Метохију, за „датум“. Но сада је јасно о каквом се подстицају ради и због чега је дошло до поништавања слободне воље грађана Србије и укидања права на одлучивање о судбини својих органа. И, док пропагандно демонизована Србија није добродошла у ЕУ, органи њених житеља јесу. Но, пропагандна кампања којом се јавност кондиционира на статус обесправљених у животу и након смрти, уместо медијске презентације сјајних перспектива које ће наши органи и ткива добити у „жељеној“ ЕУ, захваљујући Еуротранспланту, она (кампања) се заснива на невероватно дирљивој бризи културних посленика (пропагандно устоличених брендова попут Сергеја Трифуновића, (јунака– „Српског филма“ једног од најопскурнијих филмова прављених са тенденцијом симболичког уписивања мнструозног усташког злочина у српси етнички корпус) кога је глобалистанска пропагандна машинерија претворила у идола залуђене и препариране младежи), новинара и службеника корпоративне Империје, за дечије животе и то не угрожене дејством осиромашеног уранијума, климатског оружја, био-технологијама и генетичким инжењерингом, већ искључиво оне који зависе од трансплантације органа.

Нови директор Републичког фонда за здравствено осигурање, проф. др. Момчило Бабић (који је на чело ове установе дошао уместо Др Александра Вуксановића који је поднео оставку након што га је нико други до Млађан Динкић, министар финансија и економије, у Скупштини Србије оптужио да је допустио да се нагомилају дугови болница) сасвим се слободно и немајући никакву обавезу да поштује ауторска права служи слоганом Светске здравствене организације којим ова глобалитасристичка организација и један од стожера Глобалистана промовише трансплантацију органа (http://www.who.int/transplantation/organ/en/). Та реченица у оригиналу гласи: If we are prepared to receive a transplant should we need one, then we should be ready to give. Професор Бабић је пласира као своју дубоку мисао: „Ако смо сви потенцијално примаоци органа и ако бисмо у таквој ситуацији желели да добијемо орган који је неопходан за трансплантацију, онда ваљда морамо дати место претпостављеној сагласности да смо сви потенцијални даваоци…“ (Политика, Aprил 27, 2013.). Непрекидна медијска пажња усмерена на кондиционирање популације за статус резервноих делова Глобалистана је, након неуспелог, иако бесомучног рекламирања донирања на медијима са националном фреквенцијом, ставило веома видан и нашироко пласиран акценат на спашавање дечијих живота са циљем да ником не падне на памет да проблематизује предлог закона који се налази на сајту Републичког фонда за здравствено осигурање, иако директор фонда, професор Бабић на то упућује: „Што се закона тиче РФЗО је направио прву радну верзију измена и допуна закона о трансплантацијама, која подразумева претпостављену сагласност. Предлог је на сајту фонда и сви могу да дају предлоге и примедбе.“

Аргументација којом се брани један овакав нецивилизацијски, некрофилски, у нацистичкој традицији написан предлог промене закона је некохерентна и није у стању да издржи проверу ни на нивоу елементарне логике.

По аргументацији коју излаже менаџер, др. Бабић, у циљу „спашавања живота деце у Србији“:„најважније је обезбедити органе, признајући, међутим, да „смо деведесетих година радили више трансплантација него данас“.. и да он, као директор РФЗО ТЕК намерава да направи систем „који подразумева кадрове, простор, знање, могућност усавршавања, да бисмо трансплантације могли да радимо овде, што је наш главни циљ“ . Дакле, по речима директора РФЗО, најважније је да ми обезбедимо органе а они ће сачекати на кадрове, простор, знање, могућност усавршавања…“ Занимљиво и супротно свим природним законима, упркос напретку медицинске технологије и унапређеним техникама презервације, јер како то лепо пише на сајту: www.donatelifeillinois.org/donatelife/faq.htm‎: срце и плућа могу да буду презервирани 4-6 сати; панкреас 12-24 сата; јетра до 24 сата, бубрези 48 – 72; рожњача 5-7 дана: Срчане валвуле, кожа, кости, крвни судови могу додуше бити презервирани током 3-10 година (уколико имате услове за њихову презервацију, али, како сам Бабић каже: „Ради се на томе да се обезбеди адекватни објекат у којем ће бити овакав трансплантациони центар“. Који објекат? И шта ћемо са органима док се не обезбеди?

Да би из овог гордијевог чвора лажи изашли, довољно је да директор (новинар или било ко ко учествује у овом игроказу сенки из Платонове пећине) открије перспективе које отвара дописно чланство органа грађана Србије у Еуротланспанту, но, никако да се оне у медијима и наслуте. На сајту РФЗО, рађеном под будним оком Великог брата који захтева транспарентност, веома педантно пише: Организација „Еуротрансплант“ је активно ангажована у развоју препорука најбоље праксе и смерница за даље унапређење расподеле органа…”. Али, ко још од медијима слуђеног становништва Србије чита предлоге закона на сајтовима „државних“ фондова и министарстава? И тако… Строго прикривајући праве разлоге невероватне намере да нас претворе у резервне делове за Глобалистан, директор и медији уживају у Бабићевим употребама кондиционала са емоционалним набојем: „Волео бих да у наредну годину уђемо са новим трансплантационим центром где ћемо урадити већину трансплантација“.

Текст којим лист Политика спроводи кондиционирање популације насловљен је са: “Оснивање Фонда за лечење деце у иностранству“, но, наслов није ништа друго до још једна од подвала, будући да директор РФЗО на питање новинара: „Да ли треба основати фондове или да држава системски организује фонд за помоћ?“ одговара: „То не би било успешно ако би радила држава, јер би свако рекао „ми плаћамо доприносе, зашто да дајемо паре”. Фондове за лечење деце у иностранству, дакле, држава неће оснивати. Зашто би, уосталом, када то и није идеја Новог светског поретка а ни директора Бабића по чијим је речима најважнија новина закона усмерена на „обезбеђивање довољног броја органа за пресађивање“. Коме ће се и где они пресађивати док се не направе „два-три добра трансплантациона центра у земљи“? „Ако успоставимо систем трансплантације која ће се обављати у Србији, фонд ће моћи да плати 30.000 до 35.000 евра за пресађивање срца, панкреаса, јетре…“ каже Бабић. А, до тада???? Да ли и како ће онда нови закон обезбедити „спашавање живота наше деце“? Да ли је најважније променити постојећи закон зато што, како стоји на сајту једне друге „непрофитне“ НВО, америчке сестринске организације „нашег“ Еуротранспланта: „органи могу бити транспортовани на хиљаде и хиљаде миља далеко како би стигли до прималаца захваљујући напретку медицинске технологије и унапређеним техникама презервације“.

Али, ко још од овцоизираних, медијатизованих буљитеља у екранску пустињу захтева поштовање елементарне логике која упућује да би ваљда требало најпре изградити те неопходне трансплантационе центре, обезбедити инфраструктуру, кадрове и знање, могућност усавршавања… па тек онда приступити пропагирању донаторског статуса у Србији (и то подразумевајући под том категоријом искључиво добровољни пристанак)?

Директор Бабић рачуна на сервилну улогу новинара чији је једини задатак у Новом светском поретку да дају смер логистици перцепције и реализују задатак кондиционирања популације, прикривајући релевантне чињенице; на ћутање лекара, професора Медицинских факултета, стручњака са ВМА и лекарске коморе; на неподношљиву лакоћу пристанка медијски препариране популације на ма какву нову операцију којом се претвара у робље и резервне делове, на површност и немар као идеалне сапутнике бешчашћа моћи, те се тако изоставља постављање веома важних питања: Због чега се у медијима не говори о организацији „Eurotransplant“ те далекој перспективи да органи „преминулих“ грађана Србије сачекају остварење поменутих предуслова за њихову трансплантацију у Србији? У наведеном интервјуу Политици, Бабић (менаџерски екпсерт са завидном праксом у САД, стипендиста Светске здравствене организације, „Најевропљанин за 2011. за пројект „Здравствена политика у Србији до 2020 године“; Председник Интернационалног удружења „Доктори за људска права“…) говори о специјалној врсти партнерста са америчким клиникама „Мејо” и „Хјустон”, „са којима планирамо да склопимо споразум о слању пацијената и њиховом лечењу, а да као партнери добијамо специјалне цене за то“.

О каквом се партнерству ради? Шта ће ове реномиране клинике добити за узврат? И, какве препоруке и смернице за даље унапређење расподеле органа можемо очекивати од „Еуротрансплант“-а, након што је једино Србија (поред Хрватске) свој целокупни мртвачки бруто производ спремна да поклони (попут свих других ресурса) неутаживој глобалистанској потреби за профитом?

• У члану 60 предлога о измени Закона, долазимо до најопскурније (ако се изузме сам предлог да постанемо резервни делови) формулације:
  Јединствен републички регистар

Члан 60.

Начин и поступак, вођење и упис лица у Јединствени републички регистар, подаци који се воде, чување и заштиту података, поступак приступа подацима који се воде у Јединственом републичком регистру начин и поступак давања и чувања шифре за добијање одобрења за позивање на податке који се воде, брисање података, начин и поступак меморисања свих позивања на податке који се воде, као и друга питања од значаја за вођење Јединственог републичког регистра давалаца, прописује министар (подвукла Б.Ђ.).“

Ох, Како је диван овај Врли нови свет у коме има тако дивних бића као што је министар по избору Великог брата. Трансперентно: веома, веома транспарентно! Заправо и нема бољег примера „транспарентности зла“ о чему је пророчански писао Жан Бодријар.

Никакве сличности са законским решењем о обавезном узимању органа, какво постоји у Србији (и Хрватској) са законима који важе у осталим земљама у Европи нема. Dr Med Sci Зорица Митић за Печат објашњава да у свим земљама у ЕУ закон подразумева само добровољни пристанак и да уколико изузеци и постоје они се не примењују захваљујући серијама допунских веома строгих закона и законских одредби које практично спречавају примену закона о претпостављеном статусу „донора“.„У Немачкој је на снази закон о писменом пристанку на донацију органа. Дакле, нема претпостављене добровољности. Немачка је најразвијенија земља Европе и јако води рачуна о демократским принципима добровољности својих грађана на давање органа после смрти. Норвешка на другој страни са мање од 5 милиона становника изврши половину трансплантација од оног броја који се ишврши у 80 милионској Немачкој. У Норвешкој закон дозвољава узимање органа без пристанка донора још од 1972/73 године, али допунски закон о заштити и информисању пацијента тражи добровољни пристанак донора као и његове фамилије. Овај закон о заштити пацијента, који је ублажио закон о донацији, уведен је као контрола здравствених радника и државе који су у периоду од 1941 – 1974 лоботомисали преко 2500 особа, а у периоду од 1934-1954 стерилисали око 3700 жена и 420 мушкараца. Тако је закон у Норвешкој различит од праксе која је знатно строжија од закона.

Др. Митић за наш лист показује и да су приче о економским бенефитима трансплантације неодрживе, те да фармаколошке куће на трансплантацији енормно зарађују: „Сама трансплантација је поступак замене болесног органа живог пацијента, здравим органом од живе особе (само бубрег) или здравим орагном умрлога. Једна студија у Норвешкој каже да 50% особа са пресађеним срцем (прво пресађивање изведено је 1983.) живи 12 година након трансплантације. Пацијенти који добију туђи орган морају доживотно да узимају имуносупресивну терапију. Нове студије показују да ови пацијенти имају 65 пута већи ризик да добију неку форму рака. Чак 80 % трансплантираних добије рак коже.

Често се наводе економски разлози као разлози за спровођење трансплантације. Каже се да се једном трансплантацијом бубрега штеди око 600 000 круна за годину дана дијализе у Норвешкој. Но, нико није израчунао колико кошта доживотна имусупресивна и остале пратеће терапије код трансплантираних, а посебно не колико кошта лечење рака код тих пацијената. Вероватно би се ова прича о економској рачуници брзо изгубила када би се израчунала цена операција и сви други трошкови који је прате. Мислим да је врло нетачно говорити о економији као разлогу трансплантације осим ако под економском рачуницом немамо у виду да фармацеутске корпорације зарађују на лековима милијарде еура на годишњем нивоу само на основу трансплантације.”

У ЕУ, се, сматра Др. Митић, у ствари изведе веома мало трансплантација на годишњем нивоу: „Норвешка има највећи центар за транспланатције органа у Европи и прва је у Скандинавији по броју донора на милион становника. 2011 године је извршено 469 трансплантација од чега 302 бубрега. Само 127 особа су били донори. Упркос томе што 79 % Норвежана каже да ја за донацију, 188 пацијента чека у реду за трансплантацију бубрега.“

Зорица Митић говори и о огромној потреби за органима у „Еуропранспланту“: „У Европи поред Скандинавског удружења постоји и Еуротрансплант који обухвата само 8 европских земаља са укупно 135 милиона становника. У овој зони 15 027 пацијента чека на трансплантацију, док је 2012 године трансплантирано 7357 органа. Само у Немачкој на трансплантацију чека 12 000 људи а Немачка има 14,4 донора на миллион становника. Статистика каже да је у 2012 години било само 915 трансплантација са мртвог донора.“

Профит изнад свега

Бројке показују да се ради о веома профитабилном бизнису а само ценовници у САД недвосмислено потврђују да донор не поклања своје органе животно угроженим пацијентима, већ онима који на томе зарађују. Цене набавке органа које на свом сајту наводи УНОС (United Network for Organ Sharing (UNOS), су: срце-$80,400; једно плућно крило – $73,100; оба плућна крила -$90,300; јетра – $71,000; бубрег – $67,200; панкреас – $65,000; црево – $78,500. Укупна цена трошкова трансплантација које наводи УНОС, према табели приказаној на њиховом сајту су: срце – $997,700; једно плућно крило – $561,200; оба плућна крила – $797,300; јетра – $577,100; бубрег – $262,900;: панкреас – $289,400; црево – $1,206,800.

Питања која се намећу у вези са предлогом измене Закона о трансплантацији: како функционише и коме је у свету доступна централизована база података (Јединствени регистар у Србији), због чега нису организоване јавне дебате о предлогу Закона, због чега стручна јавност нема увид у софтверску подршку променама које се најављују, представљају разлог за велико неспокојство и забринутост грађана Србије. Колико смо са становишта безбедности личних података и личне безбедности, угрожени предлогом закона о Трансплантацији, за Печат говори Александар Арсенин, председник Покрета за електронску приватност Србије и директор института БиоДАТА за информатичка истраживања у области бионике:

„Закон о трансплатацији наговештава креирање базе података – електронског регистра потенцијалних донора, који, сагледан из аспекта техничке (информационе) безбедности и приступа података, отвара многа озбиљна питања о заштити приватности, приступа и саме физичке безбедности власника података.

Основно полазно питање је усмерено ка власништву и контроли података као и повезаности евиденције (базе) донора са остатком рачунарских система (електронких здравствених картона, матичном базом грађана…).

• Укратко, можемо извући неколико чинилаца који ову базу чине високоризочном и крјње непожељном у концепту у којем је представљена:

1. База података донора без дилеме мора бити одвојена од целине државних евиденција из разлога заштите приватности, приступа подацима, спречавању злоупотреба и других ризика који могу довести до злоупотреба, а у овом случају доводе и физичку безбедност грађана у питање.

2. Члан 50. наглашава „Дозвољено је узимање органа са умрлог даваоца уколико се умрли давалац за живота НИЈЕ ИЗРИЧИТО ПРОТИВИО УЗИМАЊУ ОРГАНА“. Ово се тумачи да су сви грађани у основи даваоци осим појединаца који се нису „одјавили“ са листе давалаца. Одјава се врши код изабраног лекара, а претпоставља се да велики број здравствених осигураника неће бити упознат са правилима о одјави те ће се сматрати даваоцима! Приликом креирања било каквих евиденција, подразумевају се вредности које су у основи у складу са животним околностима. У овом случају, грађани у здравственој евиденцији НИКАКО и НИ ПОД КОЈИМ УСЛОВИМА не могу бити подразумевани даваоци већ би упис требало вршити приликом добровољног изјашњавања грађана. Случај евиденције о даваоцима крши неколико моралних начела, и у многоме се коси са основним људским правима.

3. Низ питања се поставља у вези протокола употребе базе па и самог њеног креирања. Ко може приступати евиденцији (предлог закона наводи широг круг овлашћених лица), која правила важе у вези одлива података из евиденције, какве су гаранције које ће обезбедити сигурност података, приватност, крађу, продају података….

4. Ко и на који начин контролише Управу за биомедицину када је у питању овако ризична евиденција података?

5. Која су овлашћења власти и Владе републике Србије?

6. Да ли је база о донорима (а схватамо да јесте) повезана са електронским здравственим картонима и на који начин је у даљој вези са евиденцијама о грађанима?

7. У предлогу измене Закона наглашава се да Управа за биомедицину води посебан регистар лица која су дала изјаву о противљењу! Ова ставка изнова отвара сва питања безбедности, приступа, злоупотребе…. ради се о једној новој целини и евиденцији података о грађанима.

• Уколико би детаљно искоментарисали предлог закона довели би у питање целокупан здравствени систем Србије и безбедност грађана.

Овај документ, гледајући из позиције манипулације електронским подацима говори да се креира листа за „одстрел“ грађана који не желе бити донори (креира се посебна високоризична база података), док се грађани „по рођењу“ посматрају као добровољни даваоци органа.

Предлог је у потпуности противречан свим моралним, етичким и људским норама, а комплетан регистар представља две црне листе и у сваком случају, сваки грађанин је на губитку!“

Софтверски рулет чека да заврти први одговарајући хаплотип.

Аутор: Биљана Ђоровић, 21.05.2013. Извор: ПЕЧАТ и ФБРепортер, ИнфоАнонимни