АЛЕКСАНДАР Дорин, швајцарски публициста са српским коренима, аутор три књиге о догађањима око Сребренице 1995, који је од 16. јуна 2015. до почетка новембра држан у затвору у Базелу, најзад је у Београду!
Публициста је пуштен пошто је Тужилаштву у Базелу стигло на хиљаде писама српске дијаспоре и пошто се и Организација за заштиту људских права из ове земље, на челу са Хелгом Шоп, заинтересовала за његов случај. Највећи посао ипак је обавио адвокат Едмунд Шоненбергер, који је алармирао адвокатску јавност Европе, и адвокат Стефан Сутер, из Базела, који га и даље заступа.
Дорина су под окриљем ноћи ухапсили припадници Швајцарске антитерористичке јединице. Буквално је однет из стана, по “Гвантанамо обрасцу”, везаних руку, ногу и очију. Прво је два месеца држан у самици, а потом је два месеца провео у групној ћелији. Онда је пуштен, као да ништа није било. Оптужнице нема.
Тужилац Томас Хомбергер на првом саслушању му је објаснио да је иза решетака јер је “тајна” камера снимила да се код њега у дому окупљају људи који уживају марихуану те се сумњичи да је нарко-трафикант. Међутим, током четворомесечног саслушања заменике тужиоца једино је интересовала Сребреница, односно одакле и како он зна Југослава Петрушића (у Србији познатог по афери “Паук” и блискости са француским обавештајцима) и какве му је овај податке доставио везано за улогу Француза у стрељању муслимана у околини Сребренице које су извршили припадници 10. диверзантског одреда ВРС.
По изласку из притвора забрањено му је напуштање Швајцарске. Он је, међутим, ипак дошао у Београд. На почетку разговара за “Новости” објашњава да није “побегао”, и да је и у јануару био у Србији, те да му нико не прави проблем да путује. Проблем је, међутим, што је његова кућа у Базелу и даље запечаћена, радни компјутер му је у тужилаштву, а новац који има на рачунима је заплењен. Живи у дому у Швајцарској који су му обезбедили издавачи његових књига.
До последњег рата на просторима бивше СФРЈ Александар Дорин био је “обични” џез музичар у Базелу, од родитеља пореклом из БиХ који су у земљу испод Алпа дошли 1966. За догађања у отаџбини заинтересовао се после суза мајке која је била очајна како медији у Швајцарској извештавају о рату у Босни. Прву књигу, “Небесима крстари туђи Бог”, написао је 1997. после сусрета са официрима из Немачке и САД који су службовали у снагама Унпрофора у Босни и који су му објаснили да тамо није било онако како пишу новине у Швајцарској.
СЛУЧАЈ БИО ХИТ НА ИНТЕРНЕТУ
– Дорин је био заточеник швајцарске државе и не би био пуштен да се није дигла велика гужва у тамошњим и европским адвокатским круговима и да његово утамничење није постало хит на интернету. Изашао је тек када је баш свима постало апсурдно како и зашто је ухапшен и како се државни органи моје земље понашају – каже за “Новости” адвокат Едмунд Шоненбергер (на слици). Шоненебергер наводи да је за случај утамниченог српског публицисте чуо од наше земљакиње и да је, када је отишао у Базел, затражио од тужиоца Хомбергера да га посети. Oвај је то глатко одбио правдајући се да Дорин не жели посете, а потом је уследила преписка која се завршила тек пошто се Шоненбергер позвао на став 11 Повеље о људским правима ЕУ.
Потом је написао књиге “Сребреница, историја салонског расизма” 2007. године и 2010. “Сребреница, како се заиста збило”, које су преведене на пет језика.
Затвор 2015. је “заглавио” радећи на филмском пројекту о Сребреници. Претходно, ступио је у контакт са Југославом Петрушићем, који му је обећао документа и лично учествовање у разрешењу сребреничких мистерија.
– Југослав ми је донео доста докумената за овај пројекат и неко време смо се дружили договарајући се да и он узме учешћа у филму – прича Дорин. – У исто време запазио сам да ме прате непознати људи, а онда је уследило хапшење. Око 15 специјалаца је провалило у кућу те ноћи и из три моја стана извело је четворо станара. Узели су и мој радни компјутер са свим документима о сребреничким догађајима које сам прикупљао годинама и скицу догађаја како је инсценирана муслиманска диверзија на Тузланској капији 1995. када је погинуло око 150 Бошњака, наводно од српске мине.
Дорин прича даље да га је јавни тужилац на првом саслушању обавестио да је ухапшен због сумње да је нарко-бос који продаје марихуну. Од тога се брзо одустало, па су га заменици тужиоца, који су преузели случај, пропитивали само за догађаје око Сребренице. Интересовало их је све о Петрушићу – шта је причао о Француској обавештајној служби, о улози ове агентуре у рату у БиХ…
Два месеца провео је у самици два са два. Тврди да се осећао као Јозеф К. из Кафкиног “Процеса” не знајући шта уопште траже од њега. И данас се тако осећа. У Швајцарској се, по закону, затвореник највише 15 дана може држати у оваквим условима, али за Дорина то није важило.
Пуштен је после велике “галаме” на европским интернет-форумима, без оптужнице, заказаног суђења, само са мером да не сме да напусти земљу. Пошто Швајцарци не подижу оптужницу против њега, каже, спрема се тужба против ове земље у Женеви због кршења елементарних људских права.
– Наставио сам да радим на својим истраживањима и не плашим се за своју судбину – уверава Дорин.
Наставиће да се бори за истину о Сребреници.
СМРТ ПРИЈАТЕЉА
Дорин вели да је имао низ непријатности од када се бави испитивањем ратних догађаја у БиХ.
Најтиражнији дневник у Швајцарској објавио је 2003. његову слику и огроман текст као о српском националисти који негира геноцид почињен у БиХ. Текст је написан као потерница. Године 2005. ухапшен је у Базелу и током хапшења полиција га је тако претукла да је осам месеци лежао у болници.
Највећа трагедија десила се 2010. године, када му је “изненада” преминуо пријатељ Зоран Јовановић, коаутор књиге “Сребреница, како је заиста било”. Дорин каже да му је Јовановић дан раније јавио да је управо набавио документа о наводним стрељањима 1995. у источној Босни.
Драган Вујичић, Новости
