Банкарска пљачка Србије: Зеленашко драње коже са леђа грађана Србије уз помоћ Народне банке и владајућег режима

И даље се из земље износи велика количина новца. Америчка агенција „Глобал Финанциал Интегритy” процењује да се сваке године из Србије у просеку износи четири милијарде долара илегално стечених пара. Део те суме се одлива преко банака и то путем фингираних послова. Наизглед све делује легално, али када се загребе по површини…Само преко четири недавно банкротиране банке („Агробанка”, „Развојна банка Војводине”, „Пословна банка Београд” и „Универзал банка”) из Србије је легално изнето преко милијарду евра. Да би се сакрили трагови ко је, колико и коме слао пара, држава је одлучила да комплетну документацију тих банака, заједно са њиховом имовином, преда „Поштанској штедионици” у којој владарски клан има своје верне слуге

Када су пре скоро 15. година државним декретом угашене четири, тада највеће домаће банке, никога, а понајмање идејног творца овог злочина, тадашњег министра Млађана Динкића, није интересовало како ће домаћа привреда да функционише без банкарске подршке. Динкић и његови саучесници су само стално понављали да ће се на овдашњем тржишту појавити нове, светске банке које су, наводно, здравије и пословније од оних угашених.

Од ондашњих директора се захтевало да се вештачки направе биланси који показују губитке. Да упишу минусе којих није било! Без посла је, остало 10.000 службеника, и то врсних службеника, који су касније стране банкаре учили банкарству. Добили су по 300 марака отпремнине и отишли без последње плате. Осим људи, банкарски сектор је изгубио одличан ИТ систем, а имовина је распродата, развучена, уништена. А где је новац нестао, то нико не зна.

Банке које су дошле нису ништа добро донеле Србији. Тврдње да ће те стране банке овде донети капитал показале су се као обична фарса. Банке, истини за вољу, јесу донеле неки капитал, али се он третира као позајмица оснивача и у сваком тренутку може да се изнесе изван земље. Неке банке су не само већ вратиле ту позајмицу, него су на разне начине извукле још пара из Србије.

Очекује се да ће најдаље за четири године, добар део банака напустити српско тржиште. Кад покупе шта још могу, јер је конкуренција међу њима постала превелика и време за отимачину им је ограничено.

Истовремено када је објављена ова процена, стигле су вести како је турска „Халк банка”, које до тада није било у Србији, купила „Чачанску банку” у којој је Република Србија била већински власник, као и да је кренула са проширењем присуства отварањем нових пословница. Такође је Народна банка Србије дозволу за рад издала новооснованој „Мирабанци” иза које стоји капитал из Уједињених Арапских Емирата. Зашто долазе нове банке, ако старе желе да оду, јер нема посла?

У одговору на ово питање налази се и објашњење којим све методама су паре преко страних банака сасвим легално извлачене из Србије.

Поменуте две банке долазе у Србију „да прате партнере и своје компаније и инвеститоре, који планирају пословне подухвате и пројекте у Србији и региону, који су већ најављени и из Турске и из Уједињених Арапских Емирата”.

„Чачанска банка” јесте лоше пословала и правила губитке, али је имала своје коминтенте. „Халк Банка” је, значи, са њом купила и известан удео у тржишту. „Мирабанка” долази на релативно ново тржиште, али се зна да ће она привући не само инвеститоре из УАЕ, већ и домаће фирме које би сарађивали са компанијама из те земље. Коминтенти банкама доносе новац, то је нормално. Поменуте две банке ће из тог новца, као што раде и све остале пословне банке, одобравати кредите својим партнерима из Турске, односно Уједињеним Арапским Емиратима.

Од тих пара, прикупљених на овдашњем тржишту, коминтенти ће у земљама порекла од фирми оснивача куповати робу и услуге потребне да би пословали у Србији. Овакво извлачење капитала из наше земље је сасвим легално по садашњим наопаким прописима! Са друге стране, Србија скоро да уопште више нема домаће банке способне да у иностранству прате своје овдашње коминтенте.

Наплаћују све, чак и кад кажу “добар дан”

Од банака које су још у већинском домаћем власништву, остале су још само две. Једна је „Комерцијална банка” која до краја ове године мора да буде продата странцима (по ранијем уговору са „Европском банком за обнову и развој”). Друга је „АИК банка” из Ниша, тренутно једна од најстабилнијих банака у земљи. Проблем са овом банком, због кога она није у могућности да прати велики број домаћих компанија у пословању са иностранством, јесте тај да је она у рукама Миодрага Костића, домаћег тајкуна и „краља шећера”, тако да је већ преоптерећена обављањем послова за њега.

Да је таква ситуација са „АИК банком” види се из оштрог пада вредности њених акција на Београдској берзи чим је најављена могућност да Костићеве компаније откупе све преостале акције, и то упркос чињеници да је „АИК” управо тада купио једну словеначку банку без дугова и са пристојном позицијом на тамошњем тржишту. Акционари су, наиме, схватили да ће се после најављеног повећања власничког удела Костићевих компанија, она у потпуности посветити реализацији послова за свог власника и да ће јој, самим тим, опасти рејтинг на домаћем тржишту.

Преостале банке које су још увек у домаћем власништву нису уопште у стању да било шта учине. „Јубмес банка” се сматра следећом на реду за ликвидацију, док је „Српска банка” преживела захваљујући финансијској ињекцији од 80 милиона евра коју је добила од државе по уговору који је проглашен државном тајном.

„Поштанска штедионица” би могла нешто ту да промени, када не би била оптерећена решавањем проблема које је добила нежељеним припајањем пропалих банака, као што су „Агробанка” или „Развојна банка Војводине”. Како су стручњаци својевремено упозоравали, ПШ је оптерећена огромним бројем филијала које је преузела и које јој за пословање уопште нису потребене, јер је ионако била свуда присутна.

Неразумном политиком коју је пре више од деценије и по осмислио Динкић, а коју без поговора спроводе и садашњи министар финансија Душан Вујовић и гувернерка Народне банке Србије Јоргованка Табаковић, наша земља се фактички одрекла подршке домаћим компанијама за освајање страних тржишта, док је истовремено широм отворила врата продору страних компанија које прате њихове домицилне банке, па се Србија већ претворила у обичну банкарску колонију.

Пошто им је НБС омогућила да раде шта хоће, а недостатак домаће конкуренције их у томе још и подржао, стране банке су буквално опљачкале српско тржиште. Клијенти су се највише жалили на рад три стране банке: „Социете генерале”, „Уни цредит” и „Банке Интеса”. Критеријуми за одређивање титуле „најгора” и „најбоља” банка били су: испуњена очекивања потрошача у прошлости, квалитет тренутне услуге, број жалби потрошача и лојалност коминтената (одлазак из банке/останак у банци).

„Социете генерале” је при врху листе банака које највише глобе своје клијенте. Иако то није изричито забрањено, ипак се коси са пословном етиком. Ради се о наплати додатних трошкова за дозвољени минус. Ако сте клијент ове банке и она вам одобри одлазак у дозвољени минус, аутоматски ће вам са текућег рачуна скинути један одсто одобрене суме (иако још нисте отишли у минус), а затим ће вам за сваки дан коришћења минуса зарачунавати камату од 30 одсто на годишњем нивоу.

„НЛБ” („Нова Љубљанска банка”) иде још даље. Она својим клијентима који користе дозвољени минус месечно зарачунава трошкове „обраде захтева”, који на годишњем нивоу достигну 2,4 одсто, а ту је још и камата за искоришћена средства.

После свега, не треба да нас чуди да су у сиромашној Србији банке у првих девет месеци прошле године зарадиле 137 милијарди динара, од тога на каматама су биле добре 97,3 милијарде динара. То је било за изванредних 9 одсто више него 2014, види се из извештаја НБС-а.

Режим штити банке, а ради против грађана

Банке се у последње време жале како је опала потражња за кредитима. У прошлој години одобрено је само 3.000 захтева за различите кредите, односно, просечно, свака од банака које послују у Србији одобрила је за свих 12 месеци свега 100 кредита.

Камате од кредита су најважнији приходи сваке банке. Ако је одобрено овако мало кредита, поставља се питање: како су банке пословале са повећањем зараде?

Одговор је једноставан: помоћу лихварских камата и отимањем пара од клијената на различите друге начине.

Од како је уведена „Листа бонитета”, односно регистар правних и физичких лица која не могу да добију кредите, број узималаца зајмова се драстично смањио. Разлог је што се на ову листу изузетно лако доспева, чак и коришћењем „Фацебоок”-а.

„Листа неплатиша”, „Црна листа узималаца зајмова” или како се све у обичном језику зове ова институција, први пут је уведена у Берлину између два светска рата. У међувремену је постала глобални феномен. Она функционише на принципу удружења грађана: чланови су финансијске и остале институције које се баве давањем зајмова грађанима и компанијама.

Сваки члан има право да пријави случај када му неки узималац зајма није на време платио или му је по било ком другом основу остао дужан. У Србији, где се ионако доста лежерно опходи према заштити личних података, то значи да и најмање кашњење отплате било које рате (макар то било и само 1.000 динара) са собом повлачи долазак на ову листу и кредитну неспособност. Онај ко пријављује није дужан да приложи било какве доказе, а онај ко се сматра неправедно пријављеним пред собом има сизифов посао доказивања да је у праву.

Како је наш законодавац пуним срцем на страни банака, а не грађана, код нас не постоји ни временско ограничење трајања кредитне неспособности, као што је то случај на Западу. Тамо се очишћеним од дугова и лошег гласа постаје после седам година, под условом да заиста нисте из објективних разлога (на пример због незапослености услед банкрота послодавца) били у стању да вратите зајам.

„Фацебоок” је пре око годину дана увео посебну услугу за даваоце зајмова. Коришћењем „Листе бонитета” из разних земаља дошао је до података ко се све на њој налази и те информације укрстио са листом својих корисника. После тога је правио листе ФБ пријатеља кредитно неспособних, па њихових пријатеља…

Корисник ове услуге „Фацебоок”-а, институција која даје кредите и различите друге зајмове, сам одређује до ког степена „пријатељства” ће бити обавештаван, а то је један од елемената који утичу на цену информација.

У Немачкој је „Удружење за заштиту потрошача” успешно зауставило примену овог разоткривања људи који су, лично, уредне платише, али имају несрећу да, то ни не знајући, међу ФБ „пријатељима” имају неког са „Црне листе”, па тако и сами дођу под сумњу да затражени кредит не узимају за себе, већ за несолвентног пријатеља. Да ли овај систем функционише у Србији није познато, јер овде нико не штити коминтенте, већ искључиво банке.

Народна банка Србије би требало да буде регулаторно тело које ће штитити банкарски сектор, али Јоргованка Табаковић то схвата као задужење да штити само интереси банака.

Иако су све остале земље увеле по зајмопримаоце у швајцарским францима прихватљива решења (у некима је једноставно све прерачунато у евре), код нас се застало на пола пута, односно код препоруке НБС-а да банке саме са клијентима договоре решење. То „договарање” изгледа равноправно колико разговор жабе (клијента) и змије (банке).

Табаковићева, која се само прави необавештена, док је у суштини до сржи подмићена од банака да ни по коју цену не ограничава њихову пљачку становништва, стала је на становиште да морају да се штите првенствено банке, јер би без њих и оно мало привреде што је преостало у Србији отишло у стечај. Домаћа привреда је, као и сама држава, упала у бесконачну спиралу задуживања како би пословала.

Изгледа да нико у Србији није чуо за случај Исланда где је држава пустила да пропадну све банке које су се богатиле дајући скупе кредите и несолвентним зајмопримаоцима, које су наплаћивали кроз лихварске камате разрезаним уредним платишама. У међувремену су неки од таквих банкара и изведени пред суд и осуђени.

Ова мала острвска држава сада има толике фискалне приходе због набујале економије, да је одлучила да она уместо грађана банкама плати део стамбених кредита. У Србији је примењен супротни сценарио: држава штити банке.

Дојче банка неће доћи у Србију

Иако су банке наставиле да обрачунавају астрономске камате на кредите узете у швајцарским францима, упорно одбијајући да их замене за кредите у еврима и то рачунајући од дана подизања кредита уз истовремени обрачун (у еврима) већ плаћених рата, крајем јануара ове године су престале да примају штедњу у „швајцарцима”.

Ова валута је последњих година изненада ојачала у односу на евро, долар и динар, валутама у којима се у Србији обрачунава пословање. Због тога је потражња за швајцарским франком на овом тржишту опала, а банке су и даље у обавези да штедишама плаћају камату. Тако се испоставило да овакав вид штедње банкама доноси губитке, па су га укинуле.

Банке, дакле, могу да врше обрачун у „швајцарцима” када то иде у њихову корист, али то не морају да раде када процене да ће имати штету или бар умањену добит. Банке овде могу све да раде.

Због овако (не)уређеног банкарског сектора, озбиљне иностране банке не показују никакав интерес да дођу у Србију. Једна од најјачих и најугледнијих светских банака је „Деутсцхе банк” која је у 2014. години остварила профит од 1.891 милијарду евра. Поређења ради, укупна актива домаћег банкарског система, који чини 29 банака, на крају исте те године износила је 2.968,9 милијарди динара, односно мање од 30 милијарди евра.

Из „Деутсцхе банк” су у више наврата најенергичније демантовали гласине да планирају било какве активности у Србији, не само зато што је ово мало тржиште, већ и зато што са оваквом законском регулативом оно нема никакву перспективу.

Скоро све овдашње „стране” банке су у ствари франшизе које су узеле домаће мутиводе, сматрајући да је народ довољно неинтелигентан, па ће радије своје поверење и новац поверити некој финансијској институцији чију рекламу виђа на улицама светских метропола. Франшиза значи право коришћења бренда (имена) и приступ одређеним глобалним услугама банке, уз поштовање предвиђених стандарда и плаћање најма за све то.

Најпознатија франшиза у свету је „МцДоналдс”, где власник сваког ресторана плаћа централи за право коришћења овог имена и обавезан је да робу набавља искључиво од добављача који имају одговарајући уговор са централом. У појединим случајевима, узималац франшизе мора да изнајми локал који је у власништву централе „МцДоналдса” и да истој плаћа астрономску кирију која она сама одређује.

Слично је и са овдашњим „страним” банкама. Носилац франшизе не само да мора да плаћа договорену цену за право коришћења имена, већ све своје послове са иностранством мора да обавља искључиво преко централе и да јој за то плаћа астрономску провизију. Због тога је наш платни промет са иностранством скупљи него било где у окружењу, што директно утиче на билансе предузећа која су приморана да користе ту врсту услуга, а она затим терет пребацују на своје муштерије, обичне грађане. Један од разлога зашто домаћа роба овде кошта више него у иностранству.

Пошто власник франшизе тражи да му се све уредно плаћа како је договорено, домаћи носиоци франшизе у недостатку правих банкарских послова који доносе профит, прибегавају мутним радњама, а то је – прање пара.

И даље се из земље износи велика количина новца. Америчка агенција „Глобал Финанциал Интегритy” процењује да се сваке године из Србије у просеку износи четири милијарде долара илегално стечених пара. Део те суме се одлива преко банака и то путем фингираних послова. Наизглед све делује легално, али када се загребе по површини…

Само преко четири недавно банкротиране банке („Агробанка”, „Развојна банка Војводине”, „Пословна банка Београд” и „Универзал банка”) из Србије легално изнето преко милијарду евра. Да би се сакрили трагови ко је, колико и коме слао пара, држава је одлучила да комплетну документацију тих банака, заједно са њиховом имовином, преда „Поштанској штедионици” у којој владарски клан има своје верне слуге.

А 1. Најскупље банкарске услуге у Европи има Србија

Стране банке у Србији су, у ствари, домаће само са страним именом и служе, у највећем броју случајева, искључиво да би се изнело још пара из земље. Њих нико више не контролише, тако да раде шта хоће. Уништењем домаћих банака власт је онемогућила српске привреднике да озбиљније послују у иностранству, док је истовремено широм врата отворила страним компанијама које овде имају подршку својих банака. Резултат свега је да коминтенти користе најскупље банкарске услуге у Европи, а да заузврат добијају најлошије услуге.

Игор Милановић, Таблоид