Премијер Александар Вучић недавно је директно оптужио РТС да је антивладин медиј[1], док владин таблоид „Информер“ већ месецима директора РТС-а етикетира као – „жути Бујке“[2].
.jpg "Слободан Антонић: РТС као друга линија медијске подршке Вучићу")
Нема сумње да у различитим сегментима РТС-а и даље постоји значајна мера новинарског професионализма. По томе се ова кућа свакако разликује од осталог медијског „башибозука“. И тачно је да РТС ипак не води најприземнију кампању у корист „српског Вебера“ и „првог протестанта Србије“.
Међутим, да ли је РТС истински „јавни сервис Србије“ знаћемо уколико обратимо пажњу на то колико ова телевизија „затрпава“ битне вести које би могле нанети штету режиму. У том смислу се РТС некако показује као друга линија медијске подршке Влади.
Скупштина Србије 12. фебруара 2016. године усвојила је Споразум са НАТО-м којим су војници ове алијансе добили право неограниченог кретања по територији Србије, као и имунитет у прекршајним и кривичним делима[3]. Такође, војници НАТО-а, у пролазу кроз Србију, неће плаћати порез, ПДВ, царину, путарину, закупнину, аеродромске таксе, намете на плате и зараде, нити било које трошкове на које су обавезни грађани Републике Србије.
У „Споразуму“ се изричито каже да се „особљу НАТО-а на њихов захтев мора одобрити приступ свим државним и приватним објектима“. Ово – „приватним објектима“ односи се на било коју кућу, стан или чак шупу у власништву грађана Србије.
И када војници НАТО-а – који су већ запосели неких 15 посто Србије (Косово и Метохија), после овог „Споразума“ почну да дефилују – шта ће нас разликовати од формално окупиране земље? Окупација и јесте стање у коме војска једне државе (или пак групе држава) запоседне територију друге државе. То је, по правилу, праћено различитим симболичким понижавањем, преступима, па и злочинима над окупираним становништвом.
Недавно је објављена књига Мирјам Гебарт (Miriam Gebhardt) „По доласку војника“ (Als die Soldaten kamen). У њој ова историчарка тврди да су савезнички војници у окупираној Немачкој силовали неких 860.000 жена и девојака[4]. Само амерички војници силовали су, по тврђењу Гебартове, 190.000 жена. И други извори, укључујући ординарну „Википедију“, потврђују некажњена силовања америчких војника по окупираној Немачкој[5].
Пошто је Американцима било забрањено да се „интимизирају“ са становништвом окупираних територија (non-fraternization policies), поједини војни командати толерисали су силовања с циничним оправдањем: „сношај без разговора не представља интимизацију“ (Copulation without conversation does not constitute fraternisation). Амерички војници након силовања често су Немицама остављали поклоне у виду хране, што је овај чин требало да претвори у проституцију. Само у мају и јуну 1946. године пронађено је пет мртвих Немица у касарнама америчких војника.
Неки новији примери преступа „НАТО окупатора са имунитетом“, такође су речити. Када је, рецимо, капетан NATO-peacekeepers-а, 28. августа 1999. године, изазвао тешку саобраћајну несрећу у Македонији, у којој су погинули министар Радован Стојковски, његова жена Румена, ћерка Деспина и возач Војислав Павлов, Македонија није могла да суди кривцу (чије се име до дан-данас крије), јер је уживао имунитет[6]. Убица министра једне „суверене“ земље и његове породице, када се вратио у своју НАТО државу, осуђен је само на условну казну.
Ту су и примери насиља које амерички војници врше над јапанским становништвом, иако они чак могу и да одговарају пред локалним судом. Тако је амерички маринац, Тајрон Хаднот (Tyrone Luther Hadnott, 38 година), у Окинави 2008. године, напаствовао четрнаестогодишњу јапанску девојчицу, због чега је Јапан „уложио протест“ влади САД[7]. Слично је било и 1995. године, када су тројица америчких маринаца групно напаствовала дванаестогодишњу јапанску ученицу[8]. Између 1972. и 1997. године амерички војници на Окинави извршили су 12 убиства и 110 силовања[9].
НАТО војска је пре само 17 година напала Србију и побила много овдашњег недужног света, а сада су наши лакомислени политичари од вазалне или колонијалне, кренули да праве и војнички запоседнуту Србију. Да ли је ова вест важна? Или макар контраверзна? Морају ли грађани Србије да нешто од овога знају? Разуман човек би рекао – да. Но у Дневнику РТС-а за 12. и 13. фебруар 2016. године (овде[10] и овде[11]) нема вести, нити коментара, који се тичу ове одлуке Скупштине Србије.
Не би ли „јавни сервис“ морао да извести јавност о томе, као и да позове у студио неког политичара или аналитичара како би се прокоментарисало то што се догодило? Можда и двоје њих, чија су становишта различита, како би публика чула аргументе за и против? Бар један учесник тог Дневника могао би да каже – па тај „Споразум“ је оно што је тражено у Рамбујеу, због чега је претходно исцениран Рачак, због чега је потом Србија бомбардована, због чега је Милошевић ухапшен, а Косово постало „држава“ под протекторатом САД-а и ЕУ… Бар један учесник ТВ расправе могао би рећи да је Србија овим „Споразумом“ постала „полу-НАТО држава“, да су посланици тиме окренули главу од две хиљаде погинулих у НАТО агресији, као и од све оне деце која су тада страдала[12]…
Бар један учесник ТВ расправе могао би да каже како парламентарно прихватање овог споразума значи коначну легитимизацију увођења страних трупа у Србију…
Но ништа од тога се није чуло. Одлука Скупштине Србије у вези трупа НАТО-а по Дневнику РТС-а није постојала. Уместо те вести, имали смо опширну причу о томе како Хашки трибунал наводно хоће да сруши Вучића и помогне „десничарима“ на изборима, пошто захтева испоруку Шешеља. Хашки трибунал, којим суштински влада САД? И то у дану у којем је, практично, читава Србија испоручена НАТО-у? Ко разуман у то да поверује.
Дневник нам је та два дана, такође, надугачко причао и о посети америчких сенатора – контрастирајући зли Хаг и доброг сенатора Мекејна (који је, иначе, 1999-године тражио још жешће нападе на Србију[13]), о трансплатацијама наших органа, као и о новом позоришном сценарију Горана Марковића… Али, ето, није било места за вест и о новом кораку увлачења Србије у НАТО.
Можда и зато што је чак 81% грађана Србије против НАТО-а[14]. А избори се ближе…
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
