Блистави пројекат разрадили руски инжењери још крајем 19. века. Заједничка руско-иранска комисија за изградњу канала, почела је рад 1904. године. Али, тада стране нису могле да се договоре о статусу пројекта и самој артерији
Петербург је инсистирао на принципу екстериторијалности према аналогији са Суецким и Панамским каналом, који су припадали у том периоду двема државама: Великој Британији и САД. Техеран је предлагао кондоминиум – паритетно заједничко управљање, али то није задовољавао Петербург
„Трансирански водени пут“ биће више него двапут краћи од традиционалне водене магистрале са пролазом кроз Босфор и Дарданеле
У доради пројекта, учествују и страни стручњаци. Увођење канала у експлоатацију планира се после 2020. године
За овај тај пројекат су били заинтересовани Стаљин и Брежњев
Пише: Алексеј ЧИЧКИН
У ИРАНУ се наставља припрема за изградњу копненог канала који ће повезати Каспијско море и Персијски залив.
Тај пројекат је, као и у прошлости, стратешки значајан и за Русију. Али, Запад заједно са Турском, директно или индиректно омета изградњу те артерије. Узгред речено, Сједињене Државе су је укључиле у антииранске санкције.
Почев од 1980-их година, односи Русије са Ираном у многоме су одређени баш тим пројектом копненог канала Каспијско море – Персијски залив. Уосталом, разрадили су га руски инжењери од 1889.-1892-ге године.
Тај канал ће обезбедити најкраћи излаз Русије у басен Индијског океана, а турски мореузи Босфор и Дарданели за то више неће бити потребни.
Појаву пројекта је омогућило колективно одбијање Енглеске, Француске, Аустро-Угарске и Немачке да подрже руски предлог 1878. године у погледу Босфора и Дарданела: да Петроград контролише те мореузе и да размести дуж њихове обале своје војне базе.
Тада се више од половине спољне трговине Русије остваривало тим путем. И управо њиме су интервенционисти, које је подржавала Турска, више пута упадали у Црно море – све до обала Руске империје.
За пројекат су заинтересовани такође Казахстан, Азербејџан и Туркменистан, који добијају излаз на Индијски океан.
Нису без разлога 1997. године антииранске санкције САД биле проширене на пројекат канала Каспијско море – Персијски залив. Тачније, финансијским и другим казненим економским мерама подвргнуте су компаније и земље које су указивале Техерану помоћ у реализацији те замисли.
Мада се санкциона политика САД у односу на Иран преиспитује, засад је нејасно, да ли ће бити укинуте забране учествовања у том пројекту.
Заједничка руско-иранска комисија за изградњу канала, формирана је крајем 19. века, а почела је рад 1904. године. Али, тада стране нису могле да се договоре о статусу пројекта и самој артерији.
Петербург је инсистирао на принципу екстериторијалности према аналогији са Суецким и Панамским каналом, који су припадали у том периоду двема државама: Великој Британији и САД.
Суецки канал
Техеран је предлагао кондоминиум – паритетно заједничко управљање, али то није задовољавао Петербург, јер није био уверен у истоветну оријентацију Ирана. А екстериторијалност је омогућавала војно-политичку безбедност магистрале.
Преговори су били прекинути 1908. године, чему је погодовао растући притисак на Техеран из Цариграда и Лондона у вези са питањима статуса новог канала и услова његовог издржавања.
Први светски рат, природно, није дозвољавао обнављање руско-иранских преговора о пројекту, а каснија нормализација односа Турске и совјетске Русије је умањила његову актуелност.
Бољшевичка Русија и СССР су указали су војно-техничку и економску помоћ Турској у периоду њеног супротстављања Антанти и Грчкој (1919-1923). У замену, Анкара је у септембру 1924-е године гарантовала да Босфор и Дарданели никада неће бити искоришћени на штету интереса СССР.
Са смрћу Мустафе Кемала Ататурка, у новембру 1938-ме, антисовјетске, тачније – пантурске тенденције у политици Анкаре су се оштро појачале.
Међутим, од краја 30-их су почели да се погоршавају и совјетско-ирански односи, што је било изазвано активним утицајем Енглеске, Немачке и Турске на спољну политику Техерана. Тамо су се управо припремали да укину совјетско-ирански споразум из 1921. године „О пријатељству и граници“ према којем (члан 6) је СССР, у случају претње његовој безбедности, имао право да у Иран уведе своју војску.
Забрињавајући догађаји на совјетско-немачком фронту, претња напада Турске на СССР и приближавање немачко-италијанске војске Суецком каналу 1942-е нису могли а да не потпомогну интензивирање радова на каналу Каспијско море – Персијски залив.
Обе стране су окарактерисале пројекат као узајамно користан и због тога перспективан. Питање је покренуто на преговорима И. В. Стаљина са М.Р. Пахлевијем, који је одржан 1943. године у Техерану.
Оштро погоршање совјетско-турских односа од 1945-1953, са једне стране, је омогућило реанимацију пројекта Каспијско море – Персијски залив. Али, са друге стране – покушаји СССР у том истом периоду „да припоји“ Ирански Азербајџан Азербајџанској ССР, довели су до појачаног утицаја на Техеран Вашингтона и Лондона.
Због тога су на пројекат заборавили на дуже време, тим пре, што је у пролеће 1953. године Совјетски Савез узео курс на нормализацију односа са Турском, као неку врсту противтеже сложеним односима са Ираном.
Ипак, 1962. године формирана је совјетско-иранска комисија за припрему питања, а са њеним разматрањима био је упознат тадашњи шефа Врховног совјета СССР Л. И. Брежњев.
Прва варијанта канала била је размотрена за време посете совјетског премијер-министра СССР Алексеја Косигина Техерану, почетком априла 1968-ме. Пројекат су, углавном, одобриле обе стране.
Од јесени 1975-те, САД су почеле да разрађују планове за свргавања шаховог режима и провоцирање иранско-совјетске и иранско-ирачке конфронтације.
Током 60-70-их година у Ирану је уз помоћ СССР било изграђено више од 60 индустријских, енергетских и транспортних објеката, рачунајући један од највећих у региону – Исфагански металуршки комбинат и магистралу, која се налазила сасвим близу Азербајџанске ССР у дужини од безмало 500 километара.
Брежњев и Пахлеви
Вашингтон, Лондон и Анкара су инсистирали на томе да се основне експортне количине иранског плавог горива транспортују преко Турске, али Москва и Техеран су се 1972-1973. године договорили о транзиту иранског гаса на европско тржиште – и то у току наредних 20 година – преко СССР. Те испоруке су морале да отпочну од 1976. године, али погоршање унутарполитичке ситуације и каснији познати догађаји у Ирану довели су до „конзервације“ пројекта.
Речју, магистрала Каспијско море – Персијски залив, необично погодна за СССР и Иран, сусрела се са све активнијим противљењем САД и NATO. Мада се, судећи по наведеним споразумима и тенденцијама у билатералним односима, корак по корак припремао правни, економски и технолошки терен.
Сада је пројекат у списку приоритетних за Техеран, а за разлику од шах-периода, у земљи ни на који начин не скривају ни параметре канала, ни преговоре са другим земљама, по питању његове изградње.
Као што констатују ирански експерти и медији, канал Каспијско море – Персијски залив, директно одводи у Индијски океан не само Русију, већ и већину других земаља екс-СССР, а такође Европе.
За потенцијалне кориснике, тај водени пут је више него двапут краћи од традиционалне водене магистрале кроз Турску. Због тога у доради пројекта, учествују не само ирански, већ и страни специјалисти.
Увођење канала у експлоатацију планира се после 2020. године.
Сличне оцене су изрекли експерти руских удружења. Укратко, копнени канал Каспијско море – Персијски залив, који у целини пролази преко територије Ирана у стању је да обезбеди најкраћи излаз у басен Индијског океана из северног Антлантика, Балтичког, Црноморско-Азовског, Дунавског и Волшко-Каспијског басена. Та магистрала је неопходна земљи не само као транспортни коридор, већ и ради обезбеђења пресне воде централним сушним реонима. Истина, све је то, иако, много обећавана, ипак, још увек, само перспектива.
Још 1996-1997. године руководство Министарства путева и транспорта Ирана, упућујући делегације у Русију, јављало је о настојању да се привуку њене инвестиције или технологије за изградњу трансиранског воденог пута.
Русија је у принципу је одобрила те предлоге, залажући се за њихову свестрану прораду, нарочито у сфери екологије – имајући у виду јединственост биосредине Каспијског мора. Тада је био постигнут договор да се заједно размотри руско искуство хидротехничке изградње.
Делегације које је слао Техеран, из Ирана, почеле су редовно да посећују Беломорско-Балтички, Волго-Балтички и Волго-Донски канал. А 1998-ме године је формирана заједничка експертска група за изучавање трансиранског воденог пројекта, а следеће године влада Исламске Републике је званично одобрила његову дораду.
Укупна дужина канала треба да буде око 700 километара, рачунајући и оне по токовима река северо-западног (прикаспијског) и југо-западног Ирана, уз границу са Ираком, међународне канале преко Шат-ел-Араба, приближно 450 километара дуге.
Потребне инвестиције за градњу свих артерија иранска страна је 2013. године оцењивала на минимално 10 милијарди долара.
Потпуна исплативост пројекта наступиће, према иранским оценама, пете године од момента пуштања у употребу. По тим истим прорачунима, канал ће обезбедити Русији и Ирану 1,2-1,4 и 1,4-1,7 милијарди долара транзитних прихода – почев од треће-четврте године експлоатације.
Почетком 2000-их, представници Техерана су предложили Русији низ варијанти отплате њене технолошке подршке при градњи канала, а такође изградње у РФ теретних бродова („река-море“) и помоћних бродова, који су потребни на воденом путу.
Превела Душанка Ђелекар
Факти
