Агресивни иступи Вучића изазвани су страхом од потпуног разоткривања

Политичка каријера Александра Вучића изгледа као романсирана верзија Кривичног законика, скоро сваки члан описује неки детаљ из његовог живота. Током две деценије својих политичких активности Вучић је мењао све – странке, идеологије, спонзоре, кумове, пријатеље… – остао је доследан само у кршењу Устава и других правних прописа. Бројним кривичним делима остваривао је политичку и личну корист, увек на штету грађана, тврди Предраг Поповић, колумниста Магазина Таблоид, бивши главни уредник Дневног Телеграфа, Национала и Правде и Вучићев дугогодишњи сарадник и пријатељ.

Вучић је кршио законе и док је био у опозицији, а нарочито откад је у јуну 2012. године по други пут дошао на власт. С уверењем да је изнад закона, без страха од могућности да буде позван на одговорност, за три и по године извршио је бројна кривична дела, а то наставља да ради свакодневно. Гажењем правних прописа угрозио је уставни поредак Србије и завео страховладу. На власт је дошао вршењем кривичних дела преваре (члан 208 КЗ) и злоупотребе поверења (члан 216 КЗ). Брутално је обмањивао гласаче тврдњама да ће заштитити раднике и пензионере, појефитинити цену електричне енергије, укинути претплату на РТС.

– Не долази у обзир смањивање пензија зато што пензионери заиста једва преживљавају. („Вечерње новости“, 6. октобар 2013.) Какве год реформе да предузимамо, што год да се збива, драги пријатељи, имајте у виду једну ствар коју вам гарантујем, пензионери ће бити последњи у чија ће права било ко смети да дира у држави. Боље са наше грбаче да се скида све што може, а пензионерима нема шта да се одузме. (ТВ Пинк, 10 март 2014.) У пензије не дам да се дира. Када бисмо у та права дирали не би направили проблем само пензионерима него и држави („Бета“, 10. март 2014.) – говорио је Вучић пре него што је постао премијер.

Средином септембра 2014. донео је одлуку да се пензије смање за 10 одсто.

– Међународни монетарни фонд дозволио је веће повећање пензија, али ја то нећу… Ето, нећу! – уживао је Вучић (ТВ Н1, 30. октобар 2015.) у улози диктатора који искључиво по својој вољи одлучује да ли ће грађанима бити омогућено да користе остварено право на пензију. Српска напредна странка је у предизборној кампањи обећавала појефтињење електричне енергије за 20 одсто. Доласком на власт, цена је скочила за баш толико.

– Само преко мене мртвог ће РТС и РТВ претплатом узимати паре од грађана Србије! Шта они мисле, да сам ја луд и наиван – рекао је Вучић. („Блиц“, 3 март 2013.)

Да није луд, бар не колико они који су му поверовали, доказао је начином на који је направио пирамиду власти. Као фараон, засео је на врх и у темеље уградио кривично дело злоупотребе службеног положаја (члан 359 КЗ), којим, мимо законских овлашћења, у приватном и политичком интересу користи полицију, правосуђе и остале државне институције. Тим злочином штити од одговорности себе и најближе сараднике, кумове и рођаке. С обзиром на обим њихових спорних активности, пуне су му руке посла.

У Вучићевом окружењу не постоји човек који нема проблем са законом. Почев од брата Андреја, преко министара Александра Вулина, Небојше Стефановића и Николе Селаковића, па до свемоћног двоструког кума Николе Петровића…

Водеће место на том списку ипак држи Маја Гојковић. Шампионску титулу освојила је афером у којој је уништено предузеће АТП Војводина, изазвавши штету која, само по једној тужби изности 157 милиона евра. Док је била градоначелница Новог Сада и потпредседница Српске радикалне странке, Гојковићка је подржала пројекат изградње нове аутобуске станице. Илији Девићу, власнику АТП Војводина, издала је све могуће дозволе, осим последње, којом је требало да се преусмери саобраћај на ту станицу. Без могућности да ради, предузеће је пало у стечај, банке су очерупале што су стигле, радници су отпуштени, а Девић је покушао да правду нађе на суду. И, што му је било много корисније, у институцијама Европске уније. Европски парламент је 16. јануара 2014. усвојио Резолуцију којом је од власти у Србији захтевано да хитно реши 24 спорне приватизације, међу којима је и АТП Војводина. Пошто то није урађено, иста европска институција за месец и по дана, у марту, донеће нову резолуцију, која ће се односити само на Девићеву уништену фирму.За специјалан третман заслужна је чињеница да је то једина приватизација, не само у Србији већ у свим европским државама које су прошле транзицију, у којој је оштећен инвеститор. О новом захтеву Европског парламента, који неће моћи да одбије, обавештен је и премијер Вучић.

Није тешко претпоставити шта ће изабрати између своје и Гојковићкине политичке будућности. Другим речима, после ванредних избора актуелна председница Народне скупштине мораће да се суочи с дугим и компликованим судским процесом. Иако делује утешно, ипак остаје чињеница да ће цех који је она направила платити сви грађани Србије.

Кад иза ње шкљоцне брава у Забели, Маја никоме неће недостајати. Међутим, кад бата Андреј седне на оптуженичку клупу, породични алфа мужјак Алек добиће нервни слом, а Србија прилику да демонтира диктаторски систем. Како и не би кад га његови најближи терају да злоупотребљава службени положај и спроводи тиранију како би их спасао од кривичне одговорности.

Прво је, у мају 2014, од оптужбе за малолетничку деликвенцију морао да спасава сина Данила, који је на сплаву „Ривер“, у ране јутарње сате физички насрнуо на репрезентативног голмана Владимира Стојковића. Љут због Стојковићеве издаје, јер је из Звезде прешао у Партизан, ватрени „делија“ Данило покушао је да га физички казни. Озбиљнију тучу спречили су полицајац који је био у Стојковићевој пратњи и припадник „Кобри“, који је чувао престолонаследника Данила. Најдебљи крај извукао је полицајац који је направио службену белешку. Наиван, није знао да не сме помињати премијеровог сина. За пример осталима, провучен је кроз медијско блато и дисциплинске санкције.

Шест месеци касније, жестоки момак Данило с групом навијача кренуо је да се обрачуна с хомосексуалцима који су у центру Београда шетали на „Паради поноса“. Чим је о томе обавештен, тата Алек, који је био дислоциран у Турију, назвао је Андреја и наредио да пресретне Данила и спречи га да прави скандале. Као појачање, Андреј је позвао Предрага Малог, брата оф-шор доктора Синише, и двојицу „Кобри“.

Познати су сви детаљи сукоба с јединицом жандара, којима су правила службе била важнија од хулигана који је на њих насрнуо с ратничким урликом: „Еј, бре, ја сам, бре, Вучић, свима ћу да јебем матер“. Педагошки обуздан пендреком, Андреј се само привремено примирио. Уместо њега, јуриш на припаднике МУП-а који су извршавали задатке наставио је премијер Алек. Осветничка тортура, која је почела експресном суспензијом, још траје монтираним суђењем на коме већи значај имају Вучићеве неистине од исказа унапред кажњених жандара.

– Хитлер је добар човек, наишао је на једно јеврејско дете, а није га убио – парафраза је вица који је, идентификујући се с фирером, поновио Александар Вучић, тврдећи да припадници „Кобри“ „дивни момци, били су наоружани, али нису пуцали“. По његовој логици, могли су да убију понеког жандара, не би одговарали, али били су толико дивно толерантни да су се уздржали.

Незаконитим притиском на правосуђе, Александар је Андреја заштитио и од одговорности за спорно пословање фантомске фирме „Асомакум“. Премијер је у аферу увукао Марка Маринковића, в.д. директора Пореске управе, председника Привредног суда Јована Кордића, судију Драгана Драговића и вештака Радослава Свичевића, који је, као стручњак за графоскопију дао исказ у Андрејеву корист и оценом о фалсификованој личној карти, а на једном од рочишта је доказано да лаже.

Но, право стање ствари мораће да се утврди тек кад клан Вучића падне с власти. Тада ће надлежни судови добити прилику и да провере какву улогу је имао Андреј Вучић у пословним и финансијским акцијама напредњачког картела око „Правда преса“, „Вршачких винограда“, куповине ресторана „Франш“ и неколико ИТ предузећа, па и фирме „Нова земља“, чији званични власници су двојица Грка, од којих је један био члан управног одбора кошаркашког клуба Ахилес из Никозије, у коме је својевремено Андреј Вучић покушавао да гради каријеру професионалног кошаркаша.

Где је брат, ту је и двоструки кум Никола Петровић. Са незваничним статусом најмоћнијег човека у држави, Петровић је тренутно недодирљив за правосудне органе. Без икаквих проблема, он брутално вређа неподобне новинаре који се у интересу јавности баве његовим врло спорним ликом и делом. Кад не успе да медије ућутка увредама и пословним притисцима, покушава да то уради тужбама.

Његови агресивни иступи изазвани су страхом од потпуног разоткривања, до кога ће неминовно доћи пре или касније. Што пре, тим боље за Србију, да грађани на време сазнају истину да ли је, као директор Електромреже Србије рекетирао америчку компанију Континентал Виндс. У истом пакету неопходно је проверити тачност информације коју је, судећи по транскрипту пресретнутог разговора Бојана Пајтића и Лидије Удовички, покрајинском премијеру рекао амерички амбасадор Кирби, а која се односи на тврдњу да Петровић сваког месеца из Србије износи два милиона евра на Вучићеве рачуне у страним банкама. Уместо испитивања на полиграфу, које је Петровић прошао, баш као и Дарко Шарић и Шерон Стоун, неопходно је да тужилаштво спроведе озбиљну истрагу и утврди да ли је Кирби изнео неистину или, можда, премијеров банковни конто заиста сваког месеца расте за по два милиона наших евра. Нажалост, тренутно је тужилаштво презаузето прогоном очајника који у праведничком бесу по Фејсбуку и Твитеру псују и прете великом вођи.

Ипак, доћи ће време кад ће и тужиоци добити одрешене руке да се баве својим послом. Један од задатака требало би да буде и провера шаптачких оптужби на Петровићев рачун поводом учешћа у афери с Дипосовим вилама на Дедињу. Петровић је, наводно, једну изнајмљену вилу надоградио са спратом и поткровљем, а на реновирање (уградња подног етажног грејања и најсавременијих система за контролу ентеријера) потрошио више од милион евра. Сваки тужилац с лакоћом, простим увидом у фактичко стање, може да утврди да ли је то тачно и да ли је било кршења услова из уговора о закупу. Може, кад би смео да уђе у вилу која припада држави Србији, а којом неприкосновено располаже Вучићев најутицајнији кум.

Док је правосуђе под строгом контролом челника напредњачког картела није могуће очекивати расплет афера с тендерима на којима су, у рударском копу „Тамнава“ и изградњи далековода од Панчева до Румуније, послове добиле фирме повезане с Петровићем. Само та два посла вредна су више од 80 милиона евра, а добило их је предузеће чији званични власник у два судска поступка одговара за утају пореза.

Попут Петровића и други Вучићеви кумови стрепе од демонтаже наопаке власти у коју су уградили многе незаконите активности.

Природу овог режима је, за чудо, најбоље описао Љубиша Буха Чуме, бивши шеф сурчинског клана. Кад је видео какво друштво се окупило у врху Српске напредне странке, Чуме је искрено и паметно проценио да је „Вучић обновио земунски клан“. Рекао је и спасио душу своју. Не и тело, које је већ две године изложено затворској тортури и стравичној медијској кампањи.

Одлично упућен у стање ствари, Чуме је том оптужбом алудирао…. као и на жестоког момка с београдског асфалта Петра Панића, званог Пана…. (Део текста цензурисао је главни уредник)!

Колико је стање у правосуђу болесно личним примером је показао министар полиције Небојша Стефановић. Министарство унутрашњих послова поднело је 4. децембра 2015. кривичну пријаву против власника и главног уредника „Курира“ због подстрекивања на лажно пријављивање. Неколико сати касније, на конференцији за медије, министар Стефановић је рекао да ће „МУП учинити све у складу са законом да повуче пријаву, јер не желимо да било ко помисли да ми имамо било какав проблем са слободом мишљења, иако можда јесу криви“. Пошто не постоји ниједан закон који омогућава министру полиције, па чак ни премијеру, да учини било шта како би била повучена кривична пријава, овај скандалозни пример кршења уставних и законских овлашћења ући ће у историју бешћашћа. Једног дана, надајмо се, и у судску процедуру.

Кад би Србија била правна држава, др Стефановић не би управљао полицијом него би био предмет полицијске обраде. Тужилаштво би морало да формира посебно одељење које би обрађивало предмете у којима је он главни јунак, од плагирања докторске дисертације до утврђивања порекла пара којима је прво купио стан у Београду од 90 квадрата, а затим га, наводно, мењао за вилу на Бежанијској коси, вредну око 300.000 евра.

Само пад с власти Александра Вучића може да створи услове за судско санкционисање најистакнутијих појединаца из његовог окружења. Одговорност ће морати да сносе Никола Селаковић за незаконит притисак на правосуђе, Александар Вулин за покушај намештања тендера, Синиша Мали за безбројне спорне одлуке око фантомског пројекта „Београд на води“, Жељко Митровић, Драган Ј. Вучићевић, Богољуб Карић и многи други.

Функцију председника Владе Вучић је искористио и за бројне примере кршења Устава Републике Србије. Међу 206 чланова Устава можда има тридесетак које Вучић није стигао да погази. Притиском на судије успео је да спречи Уставни суд да донесе праведну одлуку поводом оцене уставности Бриселског споразума, па и смањења пензија. Међутим, недавно решење којим је Уставни суд као неуставно прогласио продужење притвора Мирославу Мишковићу представља пораз Вучићеве диктаторске намере да на силу монтира судски поступак. Вучић је поражен, али власнику „Делта Холдинга“ одштета ће бити исплаћена из буџета, дакле из џепа грађана.

Не дозвољавајући да га закон ограничава, Александар Вучић је службени положај злоупотребио и за прање савести због прогона који је, кад је први пут био на власти, водио против Славка Ћурувије. Тадашњу позицију министра против информисања Вучић је користио да би предводио полицијску, правосудну и медијску хајку против власника „Дневног телеграфа“, која је окончана са 18 метака. Ћурувија је имао озбиљне политичке непријатеље, пре свих Миру Марковић и Војислава Шешеља, али само Вучић му је јавно претио осветом коју ће, како је говорио, извршити кад-тад. Међутим, поступајући по његовом налогу, Тужилаштво за организовани криминал је водило истрагу и написало оптужницу у којој се и не помиње Вучић. На тај начин, жељан да се представи као људождер-вегетаријанац, Вучић је у личном и политичком интересу монтирао поступак који за циљ има само уклањање крвавих трагова из његове биографије.

Ипак, какав год био, Вучић заслужује коректну истрагу и фер суђење, баш као што и грађани заслужују правну државу у којој ће сви испуњавати обавезу поштовања Устава и закона. Као допринос тој намери, аутор овог текста написао је и 2. фебруара 2012. године Републичком јавном тужилаштву предао опсежну кривичну пријаву против Александра Вучића.

Предраг Поповић, Таблоид