Да ли је дијаспори место у Скупштини Србије: Србија се одрекла трећине свог народа

Трећина Срба, према проценама, живи ван матице и редовно шаље новац рођацима у отаџбину. Власт у Србији углавном се сети дијаспоре, и то оне добро позициониране, када јој затреба контакт до неког пословног човека или политичара у свету. За “обично” расејање суштински нико не хаје. Иако сваке године инвестира у отаџбину више од страних компанија, дијаспора нема права на свог заступника у Скупштини Србије.

Данас са позиције извршног председника компаније Ист Поинт залаже се за повратак поверења дијаспоре у матицу.

Са друге позиције, бивши члан Демократске странке, доскорашњи председник парламентарног Одбора за дијаспору Јанко Веселиновић оцењује да је Србија потпуно незаинтересована за расејање. Подвлачи да премијер Вучић не жели посланике из дијаспоре у парламенту из једноставног разлога – не може да их контролише, док опозицију та тема не занима.

ТЕСЛИН ПОТОМАК САЊАО СРПСКИ ПАСОШ

Због чега власт игнорише потребу дијаспоре да има место у парламенту?

ВЕСЕЛИНОВИЋ: Србија је једина земља на свету која има толики проценат људи у дијаспори, а да они нису представљени у државним институцијама матице. У свом научном раду навео сам много примера који поткрепљују такав закључак. Одговор на постављено питање није једноставан, а креће од тога да Србија није дефинисала своје националне интересе. Да јесте, сигурно се не би одрекла трећине својих држављана који живе у иностранству, и то, слободно могу рећи, богатијег дела нације, који може да помогне Србији у економском, политичком и сваком другом погледу.

НИКИТОВИЋ: То је питање за државу Србију. Био сам 11 година генерални конзул у Чикагу, у епицентру српске дијаспоре. С обзиром на то да живим 26 година у САД, тих година сам био и дијаспора и представник Републике Србије, и често у ситуацији да у разговору са сународницима улепшавам ситуацију. Према проценама америчке дијаспоре, односи са матицом су тренутно на најнижем нивоу од 1946. године. Да би држава вратила њено поверење мора много озбиљније да решава проблеме. На првом месту је реституција, јер ту више нема простора за обећања, али ни стрпљења међу грађанима који су више пута пријављивали своју имовину. Предуслов да говоримо о изборима јесте питање држављанства. А како то изгледа, илустроваћу понижењем које сам доживео пред једним од двојице живих директних потомака Николе Тесле – Јованом Трбојевићем из Чикага, који никако да добије српско држављанство. Да иронија буде већа, требало је то да му саопштим у време када је Србија прогласила годину Николе Тесле, аеродром у Београду понео Теслино име, а министар Милан Париводић у име Владе Србије на Нијагариним водопадима држао говор приликом откривања споменика Николи Тесли. Сутрадан сам добио допис из Министарства унутрашњих послова Србије у коме се тражи да Јован Трбојевић допуни захтев за држављанство оригиналним изводом из књиге рођених своје мајке. Он је у том тренутку имао 82 године и већ три и по године чекао држављанство Србије. Помислио сам да ово није скривена камера.

НЕПОЖЕЉНИ ВУЧИЋУ, НЕЗАНИМЉИВИ ОПОЗИЦИЈИ

Да ли постоји нека странка у Србији која се залаже за права дијаспоре?

ВЕСЕЛИНОВИЋ: Осим Покрета за преокрет који једини има програм везан за дијаспору, нема политичке партије са том свешћу. Као члан Демократске странке, био сам разочаран када би се моје тадашње колеге на помен дијаспоре хватале за главу јер их та тема није нимало занимала. Ипак, убедио сам људе у у врху ДС-а да направимо Закон о дијаспори, и у томе ми је помогао Млађан Ђорђевић, тадашњи саветник председника Бориса Тадића. Законом је предвиђена Скупштина дијаспоре и Срба у региону. Међутим, она више не функционише јер јој је пре две године истекао мандат. Слажем се господином Никитовићем да никада положај дијаспоре и Срба у региону није био гори него сада. То илуструје и чињеница да Канцеларија за дијаспору већ две године нема директора. Као председник скупштинског одбора за дијаспору, за годину и по дана, осам седница сам сазвао само са том темом и тражио изјашњавање и од премијера, али нисам добио одговор. То није случајно, и није могуће да међу осам милиона Срба нема адекватног за место директора Канцеларије. Не верујем ни да је случајно што ниједан динар из буџета није издвојен за дијаспору, као што није случајност да Скупштина дијаспоре, каква таква, нема нове представнике. Није случајно ни што Александар Вучић нема никакве контакте са нашом дијаспором, осим сликања у предизборне сврхе. Мислим да он не жели да дијаспору и Србе у региону има као политички “реметилачки фактор” који би угрожавао његове “сјајне” идеје. Јер, дијаспору не може да контролише.

НИКИТОВИЋ: Једна странка не би могла да поврати поверење Срба у дијаспори. То може само држава Србија. И ту се поставља фундаментално питање да ли држава Србија жели, да ли сматра да је њен интерес да прави кораке који се тичу српског националног бића, а које чини 33 одсто више грађана у односу на број становника Србије? Наравно, недостаје институционално уређење дијаспоре. Италијани, на пример, за своју дијаспору имају 12 места у Сенату и додатних шесторо представника. У француском парламенту расејање има 12 представника, у Хрватској шест. Мало иронично, али истинито, хрватски премијер је из дијаспоре. Поверење је тешко стећи, а лако изгубити, а ми смо имали неколико кругова стицања и губљења поверења. Подсетићу само на зајам за привредни препород Србије у који се слила огромна количина новца из дијаспоре. С друге стране, нема дилеме да би Срби из дијаспоре који живе у доста уређеним друшвима, када би видели да могу да допринесу, били заинтересовани да помогну матици. Сигурно би отишли у амерички Конгрес и поставили питање свом конгресмену везано за Србију, као што смо чинили када сам био у Конгресу српског уједињења. Постоји много начина како би дијаспора могла да помогне Србији. А док се чека одговор на сва питања, последице су катастрофалне. Наша дијаспора је ушла у фазу асимилације коју више не може да заустави, па ни Српска православна црква. За 20-ак година српско национално биће на просторима Канаде, САД и Аустралије ће бити асимилирано.

ХИЉАДУ КИЛОМЕТАРА ДО ГЛАСАЧКОГ МЕСТА

Да би дијаспора могла независно да учествује на изборима потребне су промене Устава Србије и закона, да ли је могуће?

ВЕСЕЛИНОВИЋ: Покрет за преокрет предложио је 12 места у Скупштини Србије за представнике дијаспоре – два из САД и осталих америчких држава, четири из европских земаља, два из региона, где би Срби из Републике Српске требало да имају један мандат… То би требало усвојити, па макар и компромисно, да имају тзв. посланике спикере, који можда неће моћи да одлучују о свим питањима, али ће барем моћи да изнесу свој проблем или став о одређеним темама. Мислим да је јако важно у нашем парламенту чути неког попут господина Никитовића. Сви наши људи отишли су земље у којима се живи боље и које су по многим параметрима знатно испред нас, и сигурно би у српски парламент унели и културу политичког дијалога. А када ме питате да ли би садашњи или сличан сазив парламента изгласао улазак дијаспоре у Скупштину, мој одговор је – не. Власт то не би прихватила јер се плаши да би посланици из редова дијаспоре могли бити тас на ваги приликом одлучивања, а опозиција нема озбиљан државнички став по том питању.

НИКИТОВИЋ: Питање држављанства је основно, а потом питање права гласа дијаспоре. Ово што се до сада дешавало је била фарса. Док сам био генерални конзул променио сам три државе, шест влада и пет пута смо организовали изборе и увек је било проблема са бирачким списковима. Увек бих осећао дозу срамоте према људима са којима живим скоро три деценије. Дешавало се да човек путује четири сата из Сан Франциска да гласа, а када дође у конзулат, није у бирачком списку, иако је три дана раније био. Догађало се чак и да запослених у конзулату нема на бирачком списку. Било је примера да неко у Републичкој изборној комисији особу са периферије Чикага пошаље на гласање у Њујорк, 1.200 километара даље. И то је један од разлога зашто људи немају више поверење. Само да подсетим да на послењим изборима у целој Канади ниједан држављанин Србије није гласао. То је порука, за оне који знају да је чују, јача од грома.

ИЗГУБЉЕНО ПОВЕРЕЊЕ

Да ли у дијаспори постоји жеља да се формира странка или грађанска иницијатива која би учествовала на српским парламентарним изборима?

НИКИТОВИЋ: Дијаспора жели да Србија напредује и да се у њој живи боље, а не да буде политички фудбал. Ми трчимо за Србију. А мој лични интерес, и верујем интерес многих мојих пријатеља, јесте да наша деца у неком престижном друштву у Америци без оклевања, неке сумње или срамоте могу да кажу одакле су.

Зашто још није омогућено електронско гласање, да ли се свака власт боји гласа дијаспоре?

НИКИТОВИЋ: Не знам. У Београд сам послао много телеграма и порука на ову тему, али никада нисам добио ниједан задовољавајући одговор.

ВЕСЕЛИНОВИЋ: Немогуће је објаснити да у ери комуникација држава не може да омогући електронски вид гласања. Ако не омогућимо човеку да гласа у дијаспори, шаљемо му поруку да је Србија некоме мајка, а некоме маћеха.

Да ли је компликована процедура гласања разлог изузетно слабог одзива расејања, или можда мишљење да ништа не може да се промени?

ВЕСЕЛИНОВИЋ: И једно и друго. Превалили би грађани и километре да гласају када би знали да њихов глас о нечему одлучује и да ће имати своје политичке представнике или заступнике Скупштини Србије. Овако се осећају изопштенима.

НИКИТОВИЋ: Сложио бих се са професором Веселиновићем да ту постоји узајамност. Дакле, дијаспора жели да помогне, али је поверење изгубљено.

ПОВЛАСТИЦЕ И САПЛИТАЊЕ

Зашто се и дијаспори не дају повластице за инвестиције у Србији?

НИКИТОВИЋ: Дијаспори нису потребне повластице. Када живите у уређеном систему, ви не очекујете и не тражите боље услове за вас у односу на неког другог. Али, нико не жели да га ставите у неповољни положај у односу на остале. Морамо сами себи да признамо да је у Србији ниво цинизма порастао; вероватно и из оправданих разлога, јер су људи често били изневерени, доста пута губитници транзиције. Не желим да будем негативан, али можда у народу постоји мала доза зависти према онима који су успели у иностранству. Али, и ту је одговорност искључиво на политичком естаблишменту да покрене тему и помогне да се на такве инвеститоре гледа као на прилику за нова радна места.

ВЕСЕЛИНОВИЋ: Слажем се да Србима из дијаспоре нису потребне никакве посебне повластице за улагања, али их се не сме саплитати. Кривица државе Србије је што није учинила држављанство доступним свима који желе да га добију, а с друге стране српски пасош су добили они који су у Србији боравили два-три пута, немају никакве везе са нашом земљом, па чак не знају ни реч српског. Тако је недавно пријатељ премијера из једне арапске земље постао држављанин Србије да би му се посредно омогућило брже стицање пољопривредног земљишта код нас. Ко је он у односу на Теслине потомке? Чиме нас је задужио? Ако пређемо на просту економску логику, држава не даје довољно информација о могућим инвестицијама, а процедуре су страшно компликоване. А има и злоупотреба. Недавно сам разговарао са Србином из Швајцарске који је желео да сагради викендицу на југу Србије, да има где да дође са децом. Нисам могао да верујем када ми је испричао шта је све прошао, а све са циљем да му дебело наплате земљиште и дозволе.

НАЈБОЉИ СТУДЕНТИ ВОЗАЧИ КАМИОНА

Последњих година дијаспора се бројчано увећава јер све више грађана Србије одлази у иностранство. Да ли одлазе само због лошег живота или ту има и политике?

ВЕСЕЛНОВИЋ: Професор сам шесторо постдипломаца који су отишли на праксу у САД. Вратило се троје, а троје су остали да возе камионе. То су најбољи студенти агроекономије, кључне гране за Србију, на престижном Пољопривредном факултету. Али, они су израчунали да ће као возачи камиона зарађивати озбиљан новац за српске прилике и имаће могућност да раде. Млади људи који се труде и раде схватили су да то у Србији није важно, већ се само рачуна чланска карта политичке партије. То је озбиљан проблем. Осим мигрантске кризе, имамо избеглице из Србије које се не виде, јер купе карту, седну на авион или аутобус и оду. За последње две године из Суботице је отишло око 10.000 младих, а тамо је стандард још и добар у односу на друге градове у Србији. Дакле, не само да ће нам се дијаспора асимиловати, него за три-четири године нећемо имати Србију.

НИКИТОВИЋ: Готово сваки дан ме неко пита за посао у САД. Боравећи у Београду случајно сам срео другарицу из средње школе, нисам је видео 30 година. Прво што ми је рекла било је да ме преклиње да помогнем њеном сину да оде из Србије. Упознао сам на стотине наших младих људи кој су дошли кроз програм Њорк анд травел и већина је остала да вози камионе. Неки су се брзо снашли и постали и послодавци. Иронично је да је о тој најважнијој теми у Србији апсолутни тајац. Прочитао сам да је по проценту броја емиграције у односу на број становника, искључујући државе у рату, Србија друга после Гвинеје Бисао по одливу мозгова. То је језив податак.

Ј. Л. Петковић – Вести