Немачки медији: Тако је одговарао Александар – на питања која му нико није поставио

Александар Вучић одговорио је синоћ на РТС-у на многа питања – која му нико није поставио. Нешто је ипак остало нејасно: Зашто се иде на изборе? На то питање покушава да одговори Драгослав Дедовић.

Коначно знамо датум ванредних парламентарних избора. То је последња априлска недеља. Премијер Србије је то скоро успут потврдио, а остатак вечери у емисији РТС-а „Упитник“ Александар Вучић провео је у модусу предизборне кампање. Укратко – он зна сваку фабрику и њиву у Србији. Резултати двадесетдвомесечне владавине које је презентовао премијер јесу импресивни. Стварност Србије још увек депресивна. Један од Вучићевих циљева је „европски животни стандард“ за наредне четири године. Ако му народ укаже поверење. Притом је остало нејасно да ли је мислио на грчки, румунски, бугарски или шведски стандард. Но то су ситнице.

На новинарско питање да ли ће принудити Шешеља да оде у Хаг на читање пресуде, Вучић почне врло прецизну причу о покојном Толимиру, који није Шешељ. Али нема везе. Звучи добро.

Државник, борац за радна места и велики радник Александар Вучић одговорио је тако и на многа друга питања која му нико није поставио.

Доста времена је потрошио у томе да објасни како жели уједињену Србију, са јасним циљевима. Дакле свенародну слогу и саборност – што је, друкчије формулисано, европски стандардизована порука са тоцила.

Нешто је ипак остало нејасно: Зашто Вучић иде на изборе?

У потрази за одговором морамо да се подсетимо како је дошло до избора које ће премијер, онако поносан, процедурално омогућити у четвртак, мада их у дубини душе никада није желео.

Хронологија слуђивања

Моја одлука је да не идемо на изборе, изјављивао је Вучић у октобру прошле године. Не би требало да буде републичких избора, не видим разлога за то, говорио је премијер потом у децембру, на издисају старе године.

Волео бих да избегнем ванредне изборе, рече премијер 11. јануара ове године. Три дана касније, из његових уста оте се и то да су избори могућа опција, а 17. јануара на легендарној седници Главног одбора Српске напредне странке Александар проговори из дна свог увређеног бића: „Идемо на изборе, идемо у победу“.

Зашто?

Дакле, не хтеде премијер, натерали су га. Ко? „Када наши противници кажу да имају већину…“ Дакле, Пајтић, Тадић, Јовановић, Живковић или Шешељ зачикавају Александра својим измишљеним рејтингом, а он се обрецне: Тражили сте, гледајте!

Није важно што се он лично јуначки опирао сопственој идеји о расписивању избора. Њему су они такорећи наметнути безочним понашањем поприлично килаве и разједињене опозиције, сачињене од пет отцепљених Демократских странака, плус оболели, али живахни Шешељ: „Ако видите такође да немате довољно стабилности јер сви врше притисак свакога дана и показују своје огромно незадовољство, ако чујете и опозиционе политичке странке које кажу све је катастрофа, диктатура, цензура све је лоше, ми смо много бољи, па изволите људи“.

Хоће газда напокон да покаже боранији чија мајка црну вуну преде.

Добро, није баш неки разлог. Опозиција оштро критикује владу, где то има? Али да не цепидлачимо.

Накнадна објашњења

Накнадна образложења су нешто умивенија. Влади, наводно, треба свеже крви. Међутим, свежа крв у влади значи најчешће реконструкцију. Избори су ризична инфузија за пацијента. Чему ризик?

Као разлог се спомиње и нови мандат како би влада довршила реформе. Звучи сјајно, али Вучић је само три дана пре тог образложења навео јак разлог да се не иде на изборе – опасност од заустављања економске реформе.

„Нису бројеви важни, већ легитимитет“, објашњавао нам је Вучић основе политичке математике чији су резултат ванредни избори. Легитимитет значи да грађани прихватају понуђену им политику.

Имаш коалициону двотрећинску већину у парламенту. Имаш 54 одсто у анкетама. Али – то није легитимно! Биће легитимно када се опет оде на изборе, па се опет успостави двотрећинска коалициона већина. Е, то је сасвим друга ствар! Чак је и колатерална штета – Шешељ у парламенту или Шешељ са лисицама на рукама у Хагу, а бесни Радикали у парламенту – цена коју премијер радо плаћа када му је наводно угрожен легитимитет.

У ствари, он се прибојава да је популарност неспојива с правим реформама, јер ово што је урађено до сада у односу на то што следи беху тек – реформице. Србија је још увек држава у којој вас ваша странка запошљава, а на суду се ствари „завршавају“, што значи, или иду као по лоју, или чекате десетак, петнаестак година. Егзекутива пере руке тврдећи да би било недемократски утицати на правосуђе. А реформа правосуђа? Ваљда је то задатак законодавне и извршне власти! У слободном медијском крајолику можете да бирате између лица увек истих политичара и стражњица старлета. Чекате онако бесплатно осигурани на лекара који управо оперише приватног пацијента. Кад га дочекате, са рецептом идете у апотеку да купите скупи лек. Дете вам иде на неки од приватних факултета које нико не признаје. Или, ако има среће,диринчи у приватној фирми без права на викенд и одмор за добрих 250 евра.

Зато Вучић хоће још један пун мандат, док још може да га добије. Можда са зебњом помишља и на следећи корак после Бриселског споразума – а то је неки облик суштинског признавања Косова. Уз, погађамо, формално непризнавање.

И за и против

Схватам. Пошто је чаша до пола пуна, а од пола празна, Вучић је мудро одлучио да од почетка доследно заступа оба становишта. Каже, неће бити избора, а онда дода – у наредних шест месеци. И све тако.

Док је премијер у скоро трагикомичној препирци са самим собом месецима својим лупинзима остављао грађанство Србије без даха, на крају је застао као усамљени глумац на превеликој бини, да ослушне дисање публике. Покоји новинар би ту и тамо, као гестаповац Бори Тодоровићу у „Балкан експресу“, добацио: „А јеси ли ти музичар?“. „Јесам“, обрецнуо би се уверљиво премијер да би одмах потом са још више кредибилитета & легитимитета објаснио: „Па не. Кажем, нисам“. Зачује ли звиждуке, премијер преко ноћи испразни салу. Са намером да је опет напуни људима који ће у наредне четири године знати да пристојно аплаудирају, док им лепо објашњава да јесте, а није музичар.

Игре без граница

Мислили смо у јануару да је тој представи дошао крај и да ће објављивање воље да се распишу ванредни избори означити почетак гладијаторског обрачуна који се на Балкану зове предизборна кампања. Али не лези враже! Рекао премијер да ће бити, али не и када. Па смо од 17. јануара чекали овај 1. март, да бисмо синоћ сазнали датум. Тиме је премијер додатна 44 дана држао земљу у неизвесности и – скратио предизборну кампању. У кратким кампањама најбоље се сналазе они који су најјачи, они који у најкраће време могу да мобилишу највише ресурса. Финансијских, медијских и људских.

Остаје нам да се стрпимо за време предизборне гужве и послеизборног пренемагања око коалиције и министарских фотеља. После тога више неће бити партијског запошљавања и кадрирања, изузев за победника.

Од оне давне октобарске суботе када премијер рече да неће бити избора (у наредних шест месеци) до датума одржавања ванредних избора 24. априла 2016, календарска удаљеност износи – 189 дана. То је ипак више од шест месеци!

Тако је и синоћ говорио Александар Вучић. Заступао је своје мишљење, полемишући против имагинарних противника, повремено заступајући, за сваки случај, и мишљење друкчије од сопственог.

И као увек – био је у праву.

Дојче веле