Пише: Предраг Николић

Криза на северу Космета прерасла је у озбиљан инцидент који би могао да запали читав регион. Могао би, када српска власт не би, и поред очигледне угрожености народа и државе, и даље била бескомпромисно опредељена за мирно решавање кризе. Међутим, иако је Тадић поручио, ваљда да би скинуо сваку бригу са плећа оних који би се устезали од акција против Срба са севера Космета плашећи се реакције Београда, да је Србија земља мира која ни по коју цену више неће ратовати, нестабилност је створена. О пацифизму као, заиста, изузетној вредности већ је толико написано и речено да то више није потребно ни понављати, али у ситуацији када сте животно угрожени и прети вам опасност потпуног нестанка, а Срби са Космета су управо изложени таквој претњи, онда је одустајање од борбе и избор мирног пута уствари самоубилачки акт и капитулација.

РЕМЕТИЛАЧКИ ПАЦИФИЗАМ

Тадићев бескомпромисни пацифизам Србима непрестано ствара све нове и нове проблеме, а његова политика, упркос сасвим супротним жељама, већ одавно није фактор мира него генератор нестабилности. Србија која константно урушава своје одбрамбене капацитете и чак се тиме и јавно поноси ни на који начин не доприноси стабилности региона. Зато не треба да нас чуди када после кризе на северу Космета, ако се то питање реши на нашу штету, уследи ескалација у Рашкој и захтеви тамошњих муслимана за аутономијом или можда чак нечим већим. Једноставно то је природна законитост. На слабоме и неспремном да се брани сви желе да оштре зубе. То је, данас, случај са Србијом. Српска власт није спремна да се бори ни за своје виталне интересе, а када се томе дода одсуство, у кабинету Бориса Тадића где се креира и води политика Србије, способности предвиђања догађаја и деловања у сусрет њима, а не само последично онда резултат и не може бити ништа друго до стални порази.

Било како било, ова власт је у дијалог са Приштином ушла, барем су нам тако рекли, да би Србима на Космету било боље. Испоставило се да је Србима много горе јер људи, уместо да раде и привређују, дане проводе на барикадама, а ноћи у страху од КФОР-ових насилних мера и најава хапшења. Све се ово могло предвидети. Садашња ескалација није дошла изненада већ као резултат серије провокација од стране Приштине, пре свега, њеног покушаја да смени локалне српске командире полицијских станица на северу Космета. ЕУЛЕКС је тада морао да реагује, упозори Приштину и ствари задржи у оквирима резолуције 1244. Како се то није догодило те све прошло без икакве реакције Београда било је јасно да се могло прећи на другу фазу заузимања прелаза на административној линији.

ГУСКЕ У МАГЛИ

Тадићева политика пацифизма је парадоксална и по томе што ће остати упамћена као стални извор нових ескалација и опасности по српски народ. Она је налик кретању гусака у магли, односно то је тумарање без икаквог циља, идеје и визије. У таквој политици могуће је превидети све, чак и понашање ЕУ која је од те исте политике проглашена јединим циљем и безалтернативном тежњом. Оно што ЕУ у овом тренутку интересује је пре свега стабилност, не само на Космету, већ у целом региону. Стабилност која неће бити наметнута, па према томе и крхка, већ одржива. Зато се ЕУ определила за дијалог путем којег ће заинтересоване стране, вођене шаргарепом чланства у тој организацији, саме доћи до одрживог решења.

Стабилност је потребна, пре свих, немачкој привреди која показује знаке опоравка и изласка из кризе. Незапосленост у тој земљи је, први пут после 1992. године, пала испод 3 милиона, односно, док у целом свету стопа незапослености расте, у Немачкој је пала са 8.5 на 7.1 проценат. Свака нестабилност би била смртно опасна по евро-зону за чији спас се Немачка грчевито бори јер јој доноси компаративну предност, омогућава висок ниво извоза и значајну упосленост привреде. То је са српске стране схваћено као могућност да се извуче било какав добитак који би добро дошао у предизборној години омогућио намицање неколико процената подршке бирача, иначе драстично опале, на тас владајуће коалиције. Тако је, Дачић са отвореним предлогом поделе Космета, а Тадић изјавама да је Велика Албанија нешто са чиме Срби могу да живе, српска власт дала до знања да је спремна да, зарад стабилности европске перспективе, призна независност Космета под условом да јој се дају мрвице са стола у виду северног дела сопствене покрајине.

Наравно, клуб „политичких мудраца“ са Андрићевог венца потпуно је занемарио Американце и њихово виђење ствари. Американци се, превасходно, плаше да би подела Космета могла да покрене сличан такав процес и у БиХ. То је за њих непожељан сценарио који свакако треба избећи. Из више разлога: Прво, то би, вероватно, за дужи период успорило жељено америчко инсталирање Турске на Балкан и у великој мери умањило могућност дестабилизације Србије преко „санџачких“ муслимана. Друго, припајање милион и по Срба из РС би значајно ојачало националне снаге у Србији и ослабило про-западне и про-америчке елементе за чије је јачање и инсталирање у све поре српског друштва Америка утрошила огромну количину и новца и енергије. Треће, незадовољство муслимана у БиХ, Рашкој и Космету оваквим, евентуалним, развојем догађаја могло би послужити као иницијална каписла за ширење пожара у читавом региону са којим се, војно пренапрегнута и економски пољуљана, Америка не би могла носити што би онда представљало одличну прилику за поновни повратак Руса на Балкан и ширење њиховог утицаја у овом, стратешки важном, подручју.

Тадић је, такође, потпуно занемарио чињеницу да од пада Берлинског зида, у безглавом и суманутом настојању да обезбеди вечно трајање америчке хегемоније и глобалне превласти, спољна политика те државе све мање разлучује и раздваја своје виталне и секундарне интересе од онога што им је неважно. Све су то фактори који су допринели америчком подривању дијалога у који је Србија ушла недовољно спремна и без концепта шта чинити у случају развоја неповољног сценарија. Насупрот томе, ЕУ суочена са, од Америке подржаном, арбанашком спремношћу за заоштравање ситуације и насилна решења, са једне стране и Србијом опредељеном за мировну политику под сваку цену, са друге стране изабрала је, наравно, терористе јер од Београда, очито, не прети никаква опасност. Одговорност ЕУЛЕКСА и главних европских сила, Немачке, В. Британије и Француске, за ситуацију на Космету је непобитна. Врло је могуће да су поједине од њих или све заједно кроз разговоре иза сцене, што је на неки начин потврдио Дачић пред српским парламентарцима, обећавали Борису Нејаком повољан расплет само са циљем да га увуку у дијалог у којем је била спремљена замка за Србију.

АХИЛОВА ПЕТА ЗАПАДНЕ ПОЛИТИКЕ

Међутим, оно што су превидели планери Квинте и што им је, очито помрсило рачуне, је понашање Срба са севера Космета и њихова одлучност да се одупру насилној асимилацији. Управо је та храбра и одлучна воља косметских Срба открила слабе стране западне политике, али и карте на које би Београд могао играти у времену које је пред нама. Пре свега, криза је до краја оголила крајње негативан став који Запад има према Србији и српским интересима. Ваљда је сада у потпуности јасно да ће признање независности Космета бити стављено пред Србију као услов за кандидатуру и наставак европских интеграција. Такође, показало се да су англосаксонски србомрсци спремни на примену бруталне силе против Срба, али само у сврху застрашивања и никако против цивила те да се без Србије ипак не може доћи до решења на Космету.

Управо у томе леже српски адути. Колико год било тешко дане и ноћи проводити на барикадама и са несташицама основних животних намирница, нама је потребна истрајност и стрпљење. Са продужавањем кризе увећаваће се и арбанашко нестрпљење, а тиме и могућност њихових неконтролисаних и исхитрених потеза. То, и краткорочно и дугорочно ствара проблеме Англосаксонцима и оним Европљанима који подржавају терористе на Космету, а које они јачањем снага НАТО-а могу одложити али не и спречити. Што се нас, пак, тиче нестабилност коју су сами закували нека сами и кусају. Србија не сме, попустљивошћу и пристајањем на средња решења у виду аутономије за север Космета, помагати исправљање англосаксонских грешака. Тадићев неконтролисани и контра-продуктивни пацифизам мора бити спречен. Прави је тренутак да Србија откаже гостопримство ЕУЛЕКСУ и захтева враћање „случаја Космет“ под ингеренције УН. У томе ћемо, засигурно, имати подршку Руса,без обзира на њихов сасвим уздржан став и одсуство озбиљнијих реакција што је, у сваком случају,крајње симптоматично и забрињавајуће. Ова криза може послужити и као наук Русима. Руска политика мора да следи своје геополитичке интересе, а повратак на Балкан, и због Јужног тока, али и безбедности саме Русије, мора бити међу њеним приоритетима. Зато однос према Балкану и Србима посебно, руска држава не сме формирати кроз призму српске власти. Та власт ће врло брзо отићи са сцене, али ће Балкан и руски интереси у њему и даље постојати.

Што се тиче нас, становника Србије и српских патриота, и ми морамо дати пуни допринос. Када малинари могу да се дигну због цене малине, онда сви Срби морају због Космета. Једноставно, то је напор који морамо истрпети. Новим повлачењем ништа нећемо добити. То нас је ваљда историја научила. Деведесетих, када нам време није ишло на руку и наши ратни непријатељи сваким даном постајали све јачи, а ми, притиснути ратом и санкцијама, све слабији, куповали смо време. Данас, када је ситуација сасвим другачија и време тера воду на нашу воденицу, српска власт чини, у суштини исту грешку као и Милошевић настојањем да, под сваку цену, изнађе решење за Космет. Трагична је заблуда српских власти и, ако хоћете, историјска претенциозност да су они управо ти који ће решити косметски чвор. Права је истина да је историјска глупост имати те претензије у међународним околностима које вам не иду на руку. Косметски чвор је веома велики, а како ће се размрсити не зависи само од геополитичких интереса великих сила које су за столом, већ и од накарадних избора, грешака па и глупости малих који су на столу.

Извор: Фонд Стратешке културе, Москва