Хоће ли отићи као Чаушеску?

У ваздуху се осећа мирис смрти. И пад Вучићевог режима. Не само њега, него његове владавине, начина живота, мишљења, морала…Румунски диктатор Николае Чаушеску је пао када је био најјачи. У дану када је стрељан, организовао је митинг подршке у Букурешту, којем је присуствовало око два милиона присталица, који су му скандирали, подржавајући његову политику. Уз њега је била војска, партијски одреди, злогласна Секуритатеа…Ипак, центри моћи су одлучили да Чаушеску мора да оде, и подршка поданика није га спасила. Ни невероватно јака тајна полиција није га спасила. Да ли је сада на реду и један од најозлоглашенијих пљачкаша у новијој историји, Александар Вучић?

Лични режим Александра Вучића је клинички мртав. Али, ова диктаторска лешина још увек показује знаке агресивне самоодбране. Сакупља новац, стеже обруч око свих медија, ангажује додатне снаге своје страначке паравојске, покушава да задржи контролу над безбедносним службама, застрашује грађане ванредним и “драматичним” конференцијама за новинаре не којима најављује “нова хапшења”…

На овом месту треба се сетити да је Вучић одмах, доласком на власт 2012. године, успоставио потпуну контролу над сектором безбедности, који од тада служи њему лично. Урадио је то тако што је одмах укинуо стари Закон о основама уређења служби безбедности, из 2007. године, којим је било прописано да је шеф кабинета Председника Републике истовремено и секретар Савета за националну безбедност – који оперативно координира радом служби безбедности, укинут! Тачније промењен. Тако је Вучић омогућио себи да лично-оперативно координира службама безбедности.

Од тада до данас, са таквим механизмом у рукама, овај полудели диктатор водио је бесомучну кампању за своју личну промоцију али и за шиканирање и јавну компромитацију свих и свакога ко му се нашао на путу. Данас је Вођа усамљен, изолован и споља и изнутра, а са њим се више јавно, ни по службеној дужности, не појављује ни шеф Мисије Европске уније у Србији, Мајкл Девенпорт, који је раније у таквим приликама био обавезни декор.

Све дипломатске службе у Београду направиле су прави “санитарни коридор” око Вучића и они који морају (углавном нижи чиновници), обављају само најнужније комуникације са њим.

Расположење у народу је све горе, притисци режима на њих све су већи. Серија масовних отпуштања, пропадања предузећа која су прошла кроз криминалну транзицију, насиље комуналних служби, пореске политике, диктатура страначких банди у локалним самоуправама…Све су то фактори који указују на крај напредњачке диктатуре.

Истовремено, лични режим Александра Вучића спрема своју „последњу линију одбране”, будући да он нема другог пута осим даљег срљања у насиље. То је посебно видљиво у главном граду Београду, где су грађани свакодневно изложенији новим претњама законским санкцијама ако се не повинују „мерама реформи”.

Преко дубоко криминализованог градоначелника Синише Малог и такозваног градског менаџера Горана Весића, Вођа је одлучан да спроведе још један вид невероватног психолошког притиска на становнике Београда. Наиме, тек усвојеним Законом о становању, који предвиђа да ће у свих 14. 000 стамбених зграда које су под “старатељством” града, бити постављени такозвани управници зграда који ће добити статус службених лица са печатом и спектром невероватних овлаштења.

У поменутом закону пише да ће град, дакле, држава, наметнути такве “менаџере” у свакој згради где станари “не могу да се договоре” око избора “управника зграде”. На овај начин, створена је претпоставка за нове грађанске конфликте, од којих ће користи имати само режим на власти. Вучић рачуна да на ова места запосли своју страначку војску, али горе од тога је законско овлаштење које ће ови “менаџери” моћи да примене у пракси.

У новом Закону о становању пише јасно да ће “управник зграде” моћи да дословно забоде нос у сваки стан и у свачији приватни живот, да сазна о станарима шта год му падне на памет и да та сазнања достави своји претпостављеним у одређеном “комесаријату” града Београда.

Чим је овакав закон усвојен, њиме су већ била прекршена најосновнија људска права. Али, без обзира на то, одређен је и рок од пола године да ова одредба Закона о становању потпуно ступи на снагу, како би Вучићев режим несметано наставио са застрашивањам и насиљем које је обележило сваки дан његове владавине.

Истовремено, његова страначка фаланга интензивно попуњава бројно стање у комуналној полицији, која ће у наредних два месеца добити још 1.000 униформисаних и непознати број лица у цивилу која ће се бавити “завођењем реда”. У одредбама Нацрта закона о изменама и допунама Закона о комуналној полицији, списак овлаштења ових “црнокошуљаша”, застрашујући је.

Под командом Вучићевог режима, за потребе града Београда, али и других државних институција, јавних предузећа и приватних компанија блиских њему, под оружјем се налази око 15.000 људи запослених у такозваном физичко-техничком обезбеђењу (бројно стање ове паравојске у Србији нико не може да утврди, јер се процене о запосленима у ФТО, крећу између 20 и 60 хиљада људи).

Такође, под командом Вучићевог режима, налази се и милитантно крило Српске напредне странке, које је састављено од примитивних и врло агресивних јуришника, уличних букача и “пајсер бригада”, доведених из Шешељевог радикалског гнезда.

Све процене говоре, да Вучић данас располаже са криминализованом параполицијском организацијом која није мања од 30.000 људи, и то само у Београду, те да је две трећине њих добро наоружано.

Реч је о једном новом “народном фронту”, који идеолошки нимало не личи на онај стари комунистички Народни фронт који је био бруталан и имао је идеолошку подлогу, на коју се позивао приликом спровођење свих облика насиља над немоћним грађанством.

Вучићев “народни фронт” нема никакву идеологију. Његова једина функција јесте и биће одбрана огољеног, омраженог и усамљеног диктатора. Вучић је већ пао и он то зна. Ипак, ова преторијанска гарда која је створена са задатком да га одбрани или му продужи живот на власти, лоше је плаћена (радник ФТО нема плату преко 30.000 динара, а већина не пређе ни 25.000 динара), разједињена, осипа се и спремна је да се окрене против њега у сваком тренутку. Питање је само кад ће се ова уморна али тешка рука народна сручити на самозваног Вођу, као на охолу и досадну муву. Неће бити ни први ни последњи диктатор коме се то десило.

У овом тренутку, у 98 владиних агенција (мада их по неким проценама има знатно више), запослено је 32. 607 лица (и тај званични податак треба одмах повећати за још најмање 10.000). Реч је такође о страначкој војсци Српске напредне странке и њених сателита, на коју се ослања Вучићев режим, а која се бави, директно или индиректно, агресивном пропагандом за његов рачун, контролом медија, токова новца у сфери маркетинга (оглашавања), окупацијом простора за коментаре на порталима (“ботовањем”), попуњавањем трибина тамо где се Вођа појављује, ширењем гласина које њему иду у прилог и сузбијањем лоших вести које би могле да му науде.

Насиље које у главном граду спроводи комунална полиција (која сада већ и јавно ради као паравојска Српске напредне странке и Александра Вучића!), на сваком кораку показује да јој је задатак да одбрани СНС режим. Привођење активиста иницијативе “Не да(ви)мо Београд”, који су протествовали против скандалозног пројекта “Београд на води”, јасно сведочи да се комунална полиција претворила у личну гарду Александра Вучића, јер је одузимала материјале чија се садржина не допада владајућој странци.

Овај ударац на уставом гарантована људска права на слободу говора, са згражањем је забележио ОЕБС, али и све посматрачке мисије међународне заједнице стациониране у Београду. Са друге стране, комунална полиција је била више пута и посматрач и помагач у лепљењу плаката са Вођиним ликом у неколико београдских општина, а зна и батинама да “решава ситуације”. Ова униформисана страначка полиција, одређена је да буде и логистика контролорима криминалног Бус-плус система у градском саобраћају у Београду, па су пребијања и застрашивања грађана престонице, постала уобичајена појава. У почетку су медији о том насиљу обавештавали јавност, али је Вучићева пропаганда такву тему брзо уклонила, као да не постоји. У међувремену је било и предлога да контролори Бус-плуса носе оружје и електро-шок апарате којима би путнике без карте лакше савладали ако учине погрешан потез или нешто изговоре.

Од 2013. године, стратегијом насиља Српске напредне странке бави се “специјалиста” за ту област, Петар Панић звани Пана, некадашњи шеф обезбеђење Војислава Шешеља, који је приликом локалних избора, директно или преко себи подређених, организовао акције застрашивања, пребијања и прогона свих који имају нешто против Вође.

Ова пракса настављена је и у јануару ове 2016. године, кад је у општини Бела Црква, бачен сузавац на одборнике опозиције, а један члан обезбеђења је користио и такозвани бибер-спреј у нападу на Вучићеве политичке противнике. Резултат свега је била победа Српске напредне странке и преузимање власти у овој општини.

Јуна месеца прошле године, у општини Ковин појавили су се такође Вучићеви батинаши, ошишани, набилдовани, кружили су градом колима и организовали овај претећи хепенинг како неко случајно не би отео победу Вођи. У исто време, у Мајуру код Шапца, кренула је акција СНС-ових “препадних водова”, који су политичке противнике прскали сузавцем, а у глуво доба ноћу звали телефоном грађане, претили им…У мају месецу прошле године, у Великој Плани је СНС организовао пребијање политичких противника. Како се ближе ванредни парламентарни избори, страначке милиције Александра Вучића припремају сличну стратегију, али је расположење грађана такво да би батина могла да се окрене против његових “теренских оперативаца”.

У септембру 2015. године, на дан када је пре три године куповином и застрашивањем одборника, претњама и уценама као трећепласирана на изборима, дословно отела власт у Новом Саду, Вучићева страначка паравојска, њих неколико стотина запослених у јавним предузећима и градској управи, предвођених шефом кабинета градоначелника Александром Петровићем, физички је насрнула на неколико окупљених грађана који су заједно са групом опозиционих политичара, одржавали скуп у центру града, који је био уредно пријављен полицији.

Никола Влаховић, Таблоид