„Ако настави да се противи избеглицама, источна Европа би могла да подстакне радикалну кризу солидарности у ЕУ и да буде одбачена од стране западне Европе“, оцењује за ДW политиколог Иван Крастев.
Дојче веле: Господине Крастев, западна и источна Европа, како то тренутно изгледа, не говоре истим језиком. Како Ви то објашњавате?
Иван Крастев: Финансијска криза поделила је Европску унију на повериоце и на дужнике, правећи јаз између севера и југа. Сада избегличка криза прави нови расцеп – између истока и запада. Ми данас нисмо само сведоци недостатка солидарности, како се то стално може чути у ЕУ, већ и судара различитих врста солидарности: националне, етничке и верске солидарности с једне стране, и наше људске обавезе да помогнемо с друге стране. Источни Европљани не мисле да би солидарност коју дугују грађанима у својој земљи, требало да имају и са људима који беже од рата и прогона. Избегличка криза је показала да исток Европе доживљава као претњу управо вредности на којима Европска унија почива. Истовремено су те универзалне вредности за многе у западној Европи језгро европског идентитета. Зато је овакав став земаља источне Европе из угла земаља западне Европе несношљив, штавише скандалозан. Док се у Немачкој десет одсто становништва укључило у приватне акције и прикупљање помоћи за избеглице и потражиоце азила, јавност у источној Европи као да не интересује трагедија избеглица, а политичари одбацују бриселске избегличке квоте.
То је такорећи асиметрична реакција на избегличку кризу?
У већини западноевропских земаља, избегличка криза довела је до поларизације друштва, до конфронтације између заговарача и противника политике отворених врата, између оних који своја врата отварају за избеглице и оних који подмећу пожаре у избегличким домовима. Но, озлојеђеност и отпор према избеглицама у источној Европи посебно је проблематичан и апсурдан ако се у виду имају две ствари: прва је да су се управо грађани источне Европе највећим делом 20. века масовно бавили мишљу како да побегну из своје земље, и друга је да у већини земаља средње и источне Европе уопште нема сиријских избеглица.
Па зашто је онда источна Европа неосетљива на трагедију избеглица?
Иван Крастев: Избегличка криза је показала да исток Европе доживљава као претњу управо вредности на којима почива Европска унија
Повратак подела између истока и запада Европе није некакава несрећна случајност. То има своје корене у историји, демографском развоју и турбуленцијама које су пратиле посткомунистичка друштва. Истовремено, то је и својеврсни средеевропски народни устанак против глобализације. У средњој Европи се боље него негде друго познају предности, али и тамне стране мултикултуралних друштава. Државе источне Европе и њихове нације настале су тек у другој половини 19. века и то једним потезом. Док се западна Европа суочавала са заоставштином европских колонијалних империја и са светом изван Европе, у средњеевропским државама је, заједно са распадом царстава, долазило до тешких етничких чишћења. Пре Другог светског рата је рецимо Пољска била мултикултурална и мултиетничка земља у којој су трећину становништва па и више од тога чинили Немци, Украјинци и Јевреји. Данас је Пољска са 97 одсто Пољака једна од најхомогенијих земаља на свету. Повратак у етнички плурализам многима се чини као повратак у тешка времена између два светска рата.
Да ли су земље источне и средње Европе заостале у свом ставу о нацији и државности у односу на земље западне Европе?
То се не би баш тако могло рећи. Њихов став је једноставно другачији. Европска унија базира се на француској идеји о нацији, за коју припадност нацији подразумева лојалност институцијама, али и на немачкој представи о држави са моћним савезним покрајинама и релативно слабим федералним центром моћи. Земље средње и источне Европе преузеле су, међутим, француску и немачку идеју, односно дефиницију нације, али те земље комбинују француску идеју свемоћне централне државе с немачком представом по којој припадност држави почива на заједничком пореклу и култури. За многе источне Европљане су пароле попут „Пољска-Пољацима“ или „Немачка-Немцима“ разумљиве, али то нису идеје европске Европе. Јер Европа нема етнички идентитет. Ми немамо заједнички језик, а наша заједничка историја је пје таква да нагињемо поделама а не уједињењу. Ако настави да се противи избеглицама, источна Европа би могла да подстакне радикалну кризу солидарности у ЕУ и да, ма како то парадоксално звучало, буде одбачена од стране западне Европе.
Иван Крастев је политиколог, председник Центра за либералне студије у Софији и стални члан Института за антропологију у Бечу.
Аутор Александер Андрејев, Дојче Веле