Србија

Димитријеви записи старији од Мирослављевог јеванђеља

Уко­ли­ко се по­твр­ди ис­тра­жи­ва­ње на­шег фи­ло­ло­га из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ и до­цен­та на Ка­те­дри за срп­ски је­зик Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Вик­то­ра Са­ви­ћа, Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље ви­ше не­ће би­ти нај­ста­ри­ји спо­ме­ник срп­ске пи­сме­но­сти. Он твр­ди, на осно­ву свог ви­ше­го­ди­шњег ис­тра­жи­ва­ња, да је наш нај­ста­ри­ји књи­жев­ник Ди­ми­три­је Си­на­ит – ко­ји је жи­вео и ства­рао го­то­во чи­тав век пре Све­то­га Са­ве и 80–90 го­ди­на пре не­го што су на­пи­са­ни Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље и По­ве­ља Ку­ли­на ба­на.

Ис­тра­жи­ва­ње Вик­то­ра Са­ви­ћа се у из­ве­сној ме­ри осла­ња на ре­зул­та­те ра­ни­јих ис­тра­жи­ва­ња спро­ве­де­них у ино­стран­ству и на­ста­ло је у ди­ја­ло­гу с њи­ма. Он се ба­ви из­у­ча­ва­њем на­ше пи­сме­но­сти нај­ра­ни­јег пе­ри­о­да, ра­ног сред­њег ве­ка – а то је X–XI век. Ње­го­во са­зна­ње је од пр­во­ра­зред­ног зна­ча­ја за срп­ску кул­ту­ру и пи­сме­ност. Реч је о ње­го­вом ви­ше­го­ди­шњем му­ко­трп­ном иш­чи­та­ва­њу и фи­ло­ло­шком про­у­ча­ва­њу не­ких од нај­ста­ри­јих сло­вен­ских ру­ко­пи­са ко­ји су нео­прав­да­но из­ван ин­те­ре­со­ва­ња на­ше на­у­ке. Пре све­га се ра­ди о древ­ним ру­ко­пи­си­ма из ма­на­сти­ра Све­те Ка­та­ри­не на Си­на­ју, ме­ђу ко­ји­ма до­ми­ни­ра­ју срп­ски ћи­ри­лич­ки ру­ко­пи­си. И у ста­рој збир­ци срп­ски ру­ко­пи­си су има­ли ис­так­ну­то ме­сто, а го­ди­не 1975. про­на­ђен је још 41 ру­ко­пис, ме­ђу ко­ји­ма је пет пи­са­но гла­го­љи­цом, а 36 ћи­ри­ли­цом, од ко­јих су 24 срп­ски. Од­не­дав­но, у жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња Вик­то­ра Са­ви­ћа на­шли су се, с раз­ло­гом, и гла­гољ­ски ру­ко­пи­си.

О њи­хо­вој ста­ро­сти и по­ре­клу пр­ви је 1988. свет­ску јав­ност оба­ве­стио грч­ки про­фе­сор Јо­а­нис Тар­на­ни­дис. За Ди­ми­три­ја Си­на­и­та се зна од та­да, али на­ша на­уч­на јав­ност на то ни­је обра­ћа­ла па­жњу све док Вик­тор Са­вић пре го­ди­ну и по ни­је до­ка­зао да је он пи­сао срп­ском ре­дак­ци­јом – ди­рект­но ана­ли­зи­ра­ју­ћи пр­ву стра­ни­цу Ки­јев­ских ли­сти­ћа, ко­ји су одав­но до­ступ­ни на­у­ци, и Ди­ми­три­је­ве за­пи­се из не­дав­но об­ја­вље­ног фо­то­тип­ског из­да­ња Ди­ми­три­је­вог псал­ти­ра, при­ре­ђе­ног тру­дом аустриј­ског про­фе­со­ра Хајн­ца Ми­кла­са ко­ји се „на­шим“ Ди­ми­три­јем нај­ви­ше ба­вио до са­да. Чи­та­о­ци­ма скре­ће­мо па­жњу да ни­је исто да ли не­ко до­ла­зи с од­ре­ђе­ног те­ре­на, на при­мер срп­ског, или пи­ше не­ким, од­ре­ђе­ним књи­жев­ним је­зи­ком, на при­мер срп­ско­сло­вен­ским. Та­ко­ђе ни­је све­јед­но ко­јој од сло­вен­ских кул­ту­ра при­па­да не­ки, обич­но са­свим слу­чај­но иден­ти­фи­ко­ван, обра­зо­ва­ни чо­век у сред­њем ве­ку.

Шта то за нас и на­шу исто­ри­ју је­зи­ка зна­чи? И до са­да су лин­гви­сти, ка­ко на­ши та­ко и стра­ни, прет­по­ста­вља­ли да су Ср­би има­ли и је­зик и пи­смо ко­ји­ма су се слу­жи­ли и пре Све­то­га Са­ве. Али за то ни­је би­ло ма­те­ри­јал­них до­ка­за, осим Ми­ро­сла­вље­вог је­ван­ђе­ља из око 1185. го­ди­не и По­ве­ље ку­ли­на ба­на из 1189. го­ди­не. Из­гра­ђе­на пи­сме­ност та два спо­ме­ни­ка са­мо је упу­ћи­ва­ла на то да су Ср­би мо­ра­ли и мно­го пре њих има­ти раз­ви­јен је­зик и пи­смо.

Са­да пред нас ис­кр­са­ва­ју ру­ко­пи­си за ко­је је утвр­ђе­но да су на­ста­ли кра­јем XI и по­чет­ком XII ве­ка. Пи­сао их је Ди­ми­три­је Си­на­ит, књи­жев­но фор­ми­ран на до­ди­ру Ду­кље и Тра­ву­ни­је, срп­ском ре­дак­ци­јом ста­ро­сло­вен­ског је­зи­ка.

Ра­де­ћи на сним­ци­ма тих ру­ко­пи­са Вик­тор Са­вић је до­шао до са­зна­ња да су пи­са­ни срп­ским књи­жев­ним је­зи­ком и пи­смом то­га до­ба, што се по­твр­ђу­је нео­по­зи­вом бли­ско­шћу с је­зи­ком са­чу­ва­них спо­ме­ни­ка на­ста­лих ка­сни­је, у XII, XI­II и XIV ве­ку. Кључ­ни спо­ме­ник пре­ко ког је аутор вр­шио ана­ли­зу тек­сто­ва је­сте пр­ви лист Ки­јев­ског ми­са­ла.

По­сле ово­га мо­ра­ће мно­го то­га да се ме­ња. Ди­ми­три­ју Си­на­и­ту се мо­ра да­ти ме­сто ко­је му при­па­да у на­шој кул­ту­ри. Мо­ра­ће да се пи­шу но­ва по­гла­вља у уџ­бе­ни­ци­ма из исто­ри­је срп­ско­га је­зи­ка и кул­ту­ре. Од са­да ће наш нај­ста­ри­ји пи­сац би­ти Ди­ми­три­је Си­на­ит, бу­ду­ћи да је жи­вео и ства­рао го­то­во чи­тав век пре Све­то­га Са­ве. Ко­ли­ко је то ва­жно за на­шу кул­ту­ру, за на­шу пи­сме­ност, тек ће би­ти пред­мет ис­тра­жи­ва­ња по­што тек пред­сто­је све­ко­ли­ка ис­пи­ти­ва­ња и иш­чи­та­ва­ња Ди­ми­три­је­вих тек­сто­ва, не са­мо лин­гви­стич­ка.

Зна­чај Ди­ми­три­ја Си­на­и­та је то­ли­ки за срп­ску кул­ту­ру да он на­ди­ла­зи узак круг па­ле­о­сла­ви­ста ко­ји се о ње­му мо­гу оба­ве­сти­ти из на­уч­них пу­бли­ка­ци­ја.

За­то ми у су­тра­шњем бро­ју об­ја­вљу­је­мо крат­ки текст Вик­то­ра Са­ви­ћа о овом из­у­зет­ном на­уч­ном ра­ду и са­зна­њу, ко­ји је при­ре­дио спе­ци­јал­но за чи­та­о­це „По­ли­ти­ке“. Ка­ко ка­же, же­ли са њи­ма пр­ви­ма да по­де­ли ра­дост обе­ло­да­њи­ва­ња ово­га на­уч­ног са­зна­ња.

Ина­че ће аутор свој рад на ве­ли­ком бро­ју стра­ни­ца, са де­таљ­ним на­ла­зи­ма и обра­зло­же­њи­ма, об­ја­ви­ти до кра­ја го­ди­не у јед­ном збор­ни­ку на­уч­них ра­до­ва ко­ји се при­ре­ђу­је у Ста­ро­сло­ве­ни­стич­ком од­се­ку Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ.

Политика

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!