Кад би још постојао народ, не би било сумње, али како је власт од 5. октобра чинила све да народ умртви, а ова последња понајвише је у томе успела, то у резултат следећих избора не треба сумњати
Вучић побеђује, а не Србија – како пише на рекламном плакату.
И не само Вучић.
Ето, на пример, др Ненад Поповић који је последњих година важио као „руски човек“, који је у Чајетини основао Српску народну странку, у Москви је склопио споразум са Руском јединственом странком, непрестано агитујући за сарадњу Србије са Руском федерацијом, одједном се нашао на молидбеном доручку у Америци, а потом долетео у Београд, да би с Вучићем склопио споразум о јединственој изборној листи! Па се онда нашао у Москви, и тамо „са замеником председника руског парламента, Фјодоровим, разговарао о унапређењу економске сарадње, пре свега у области пољопривреде“, да би на крају разговора, тај Фјодоров „пожелео срећу заједничкој листи СНС и СНП, на изборима!!!“
А данас, Николић обећава да ће агитовати у смеру те среће, ако буде то од њега затражено!
Просто, да се човеку заврти у глави!
Међутим, кад је реч о извозној моћи пољопривреде Србије, треба се подсетити да се кромпир увози из Холандије, пасуљ и бели лук из Кине, краставци и тиквивце из Турске, јабуке из Пољске…
Другим речима, увозимо основне животне намирнице, и онда, о каквом се то извозу у Русију може уопште говорити, па следствено томе, треба се питати: каквог би стварног ефекта могле имати санкције Русији од стране Србије, кад она не може ни себе да прехрани!?
Уосталом, није ли министарка пољопривреде рекла: „у наредним годинама, морамо добро да се припремимо, како би наши пољопривредници постали конкурентни, са онима из Европе!“
Дакле, тек у – наредним годинама!, што може да се схвати да и она, овом „перспективом“, учествује у предизборној кампањи.
Наравно, сад је све подређено изборима, одн. изборној кампањи, у којој је као и ранијих избора, шампион Вучић, коју је он спроводио и кад избора није било!
Допдуше, СНС је саопштио да обуставља предизборне активности због поплава. Али, то Вучића није омело да скокне до Уба да отвори реконструисану основну школу, и дабоме, како он не може без новинара, он их је окупио. и њима, између осталог, саопштио да „престолоналседнику“, тј, Генију саопште да „прво има да плати струју, па тек онда могу да разговарају о Белом двору“ Наравно, принц Александар није српски престолонаследник, а ондa Бели двор није његова дедовина, већ двор, у облику велике сеоске куће, изнад њега. A aко се говори о наследницима Белог двора, може се говорити само о деци кнеза Павла,
Иnаче, до сада је отварао путеве, који пошто су одрадили своје у кампањи, „без политичког профитерства“, као на пример – Коридор 10, на ком су се, по пресецању траке, почеле отварати рупe и рупетинe, те возачи, једва успевају да их заобиђу, бојећи се да не упадну у какву нову провалију!
Тако је то, кад не само путеве, већ уопште све врсте грађевинских радова не прегледају колаудиционе комисије стручњака, који својим потписом гарантују исправност радова.
Усред кампање „за победу Србије“, никога не погађају речи председника Српске академије наука и уметности, Владимира Костића, нити се ко на њих осврће, а оне су стравичне. „Овде се негује безнађе. Високо школско образовање, ниског квалитета, је у експанзији.“ (Проф. Љушић објавио је да се у неком селу, крај Нове Вароши, отворио Правни факултет!)
Сећамо се речи бившег министра просвете, пуних шест година, Жарка Обрадовића, иначе. заменика Дачића у СПС – у, „Што се тиче образовања, ми смо већ ушли у ЕУ“. Једна од последица тог „уласка“ јесте и та, што је његовом заслугом изједначено студирање на приватним и државним факултетима! А велика је заслуга и Вуксановића, Коштуничиног министра просвете, који је увео у важност – Болоњску декларацију, којом је почела „експанзија ниског квалитета“ у високом школсту.
И ником ништа!
Да бар неко проговори једну реч о оном што је рекао председник САНУ, на тзв. копаоничком „Бизнис форуму“, на ком се, као и на досадашњим, говорило само о привреди и финансијама. У једној стабилној и напредној држави привреда и образовање се прожимају, зависни и узрочни.
Код нас то није случај, јер се све политизује, па и школство, по целом свом обиму и још – децентрализује, како би се задовољиле локалне страначке потребе.
Нико да помисли, а камоли да се заинтересује, шта је то Виктора Орбана, у Мађарској, навело на нужност централизације образовања, како је некад и у Србији било.
И док Кори Удовички указује на проблем o великом броју руководилаца у односу на извршиоце, Вучић на Копаонику моли предузeтнике „да подрже реформе, да превазиђу личне и политичке сујете, да не подилазе народу, (што он редовно чини!), јер чекају нас, још, најмање, две тешке године“.
Не помишљајући на оне којих се ранијих година одрицао, као од Александра Влаховића и других асова у проблематичним приватизацијама, што још увек чекају истрагу тражену од ЕУ, њих 24 на броју, Вучића и не дотичу. Све је то само естрада, за узајамну и необавезну причу.
Коначно, и овај, 23. Бизнис Форум, проћи ће као и сви досадашњи, без икаквих резултата и последица, једно јавно преслишавање, уз смучање, забавни ноћни живот и теревенке….
Кад су питали неке предузетнике, да ли би ушли у нову владу, ако им понуде, сви су, као један, одговорили да им то не пада напамет.
И шта онда? Тражити инвеститоре по белом свету, да улажу у нашу привреду, чак и по цену да „странци износе добит из земље, што је боље него да је нема.“ Рече Вучић на Копаонику, и жив оста, пребацујући, при том, себи да је „крив што је дозволио да на њега јавност врши притисак“!
Зато су, ваљда, бизнисмени и ћутали! Што да му се замерају?!
Па ипак, и они би морали да знају и још како да осећају, да „сваки увезени инострани капитал подстиче менталитет колонијалне подчињености“, што, наравно, ову власт ни мало не погађа, јер она се нада да ће се некуда и негде сместити и спасити, кад јој дође време смене.
Док Вучић стално говори о смањењу броја незапослених. Зорана најављује вишак на железницама од 6.000 људи. Ипак, није изостала из кампање, па тако опомиње грађане да 24. априла, „приликом гласања, верују резултатима, а не обећањима“.
„Влада је у протекле две године постигла веома важне резултате а очувала је и политичку стабилност у тешким околностима Поново смо свима вратили наду . За две године отворили смо 27 фабрика“.
Пошто је на Копаонику рекла да су у 2015. модернизовали 150 км пруга, не помињући – које?, у исто време саопштила је да су затворили 300 км. других пруга, јер уопште не раде, а праве трошкове за одржавцање. Али, то још није све, јер се 830 км. пруга ни мало, или мало користе.“ Зашто?
Наравно, нико се није зачудио, да не кажемо, запрепастио од таквог „резултата“ владе! Уместо да се железнички транспорт робе и путника фаворизује, јер је јевтинији од камионског и аутобуског, утолико пре што нафту увозимо, чини се обрнуто, па још се уништава оно што је с муком грађено годинама.
Па није чудо што амерички амбасадор изјављује да је „Србија на правом путу, али да још много крвари“.
Некадашњи безобзирни и дрски портпарол Слободана Милошевића, који се свакодневно обрачунавао са новинарима, хвалећи његову политику, сад је , о 10 годишњици његове смрти, сасвим смирено изјавио да „без Милошевића не би било ове, другачије Србије . „Близу смо ЕУ, стекли смо пријатеље у свету . Поново смо пријатељи са Русијом. Преговарамо са Приштином. Једном речи, учили смо се на његовим грешкама“
Додуше, признао му је две добре ствари: успостављање Републике Српске и Резолуцију УН 1244.
Јадни Дачић, он неће да зна, да је успостављањем Републике Српске учињен највећи национални успех у српској историји од 1878, када смо на Берлинском конгресу постали независна држава. Признати Србима право на своју земљу у Босни, то је српски вековни сан!
А можда и кад би знао, не би смео то да каже, јер ко зна, да се Тома –Вучић, и он, не спремају да попусте пред америчким притиском и да РС угурају у БиХ!?
Пише се и говори о томе, поготову од холандског адвоката, Каркаловића, који много тога зна и објављује. Али, бадава.
А онда, без много двоумљења може се рећи да је безобразлук тврдити да смо са Русима „поново постали пријатељи“, после Милошевићеве смрти!
Што би значило да смо за његовог живота били – пријатељи! Дакле, за време Јељцина, Козирјева и Черномирдина?!
И то говори министар иностраних дела!
Онај који каже „да је паланка одлика Србије“, што он лично, најбоље доказује.
Тек, изјавио је да неће да буде премијер, али је угурао себе у оне „све“ што имају намеру да постану – председник Републике!
Сенатор Џон Мекајн, који је пре скорог времена био у Београду и изрекао многе похвале Вучићу, ових дана је говорио преко „Гласа Америке“, понављајући, у још већој мери, те и такве хвале.
„Србија је постигла велики напредак, посебно од како је под владом, снажног лидера Александра Вучића САД треба да помогне Београду у економском развоју и на путу ка ЕУ. Ми не тражимо ништа од Србије, само хоћемо да постане земља одрживе демократије , док Русија тражи доминантан утицај. Мислим да се Вучић одупире руском утицају.“
И, такорећи, зато „САД и Србија морају да се заједно супротставе Путиновом великом притиску“.
Изненада се сазнало да је начињен споразум о војној сарадњи Србије и Турске, иако је, већ 5 дана, распуштена Скупштина а влада постала техничка.
Наравно, питање је да ли је тај споразум, у том случају, важећи, а сем тога потписали су га један наш контраадмирал и један турски пуковник, који је изјавио да је „Турска за проширење сарадње и стварања видљивијих резултата у области одбране, за координисано заједничко деловање“.
Тешко је то разумети, сем ако се тим споразум не понавља оно што је Тито урадио 50-тих година са Грчком, којим је споразумом Југославија постала неформални члан НАТО пакта, а овим би, преко Турске, данашња Србија.
И шта уопште значе Вучићеве речи, да је „задовољан са сарадњом НАТО – ом?
У исто време када председник Србије путује у Москву, председник Турске, Ердоган, обећава да ће помоћи Украјину у нападу на Крим и Севастопољ.
И шта, не само у том случају, значи, војни споразум Србије и Турске? Поготову што је Турска молила Србију да помогне да је измири са Русијом, што је председник Николић обећао, да ће пробати.
Председник Николић отишао је у Москву 8. марта, најпре да прими Орден јединства православних народа, а потом да се састане са председником Путином, изјављујући да „Путина сматра потпуним пријатељем, да би му открио све своје тајне; што би значило, кад би му био непријатељ, онда би могао!
Чудо једно!
Николић је, нема сумње, добро примљен у Москви.
Чак, по речима Николића, Путин је разумео политику Србије према Западу, па и балансирање између Москве и Брисела, али да ће после избора у Београд доћи руски премијер, и да ће се тада настојати, да оно што је потписано са Западом, да се потпише и са руским хуманитарним центром у Нишу.
Према ономе како се у јавности прича, изгледа да је то само Николићева идеја и жеља, а да ће Вучић то избећи по налогу Брисела и Вашингтона.
Одједном се умешала руски и српски академик Јелена Гускова, иначе руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за изучавање Словена, Руске академије наука, и изјавила преко Руске државне телевизије „Центар“, да „Русија не подржава сарадњу Србије са НАТО, и да ако Николић, по повратку, каже да Русија подржава ту сарадњу, да то неће бити истина“.
Уз то је додала да Србија не води „самосталну спољну и унутрашњу политику, и да у свему испуњава све захтеве Запада, сем што није увела санкције Русији“.
„Русија мора да буде активнија када је реч о будућем курсу Србије, утолико пре што је забринута због онога што се дешава у Србији“.
Ово што је говорила гђа Гускова и у Србији и у Републици Српској наћи ће пут до срца многих Срба, који жељно ишчекују активнију Русију, већ и због тога што верују у њу и њој.
Хвала гђи Јелени Гусковој.
Пише: Слободан Турлаков, Интер магазин