Бриселски споразум као лакмус папир Вучићеве политике
Косовска политика је најспорнији елемент политике коју премијер Србије Александар Вучић води већ четири године, и стога не треба да изненађује зашто напредњачка и таблоидна пропагандна машина пред изборе посвећује огромну пажњу Косову, настојећи да „докаже патриотизам“ преко јефтиних препирки са приштинским властима и што купљених, што принудних гестова подршке косовских Срба. Напредњачка политика стога представља слику у искривљеном огледалу десничарске политичке агенде из чијег су шињела изашли – док десница често гура друге политичке теме у запећак за рачун Косова, форсирајући косовско питање као централно, СНС на сличан начин своје пропагандне обмане и илузије везане за Косово преферира у односу на обмане и илузије везане за друга политичка питања.
Прво чињенице: пре три године ова власт (Дачић је тада био премијер, али је Вучић према општем признању био „први“, лат. princeps) потписала је одиозни Бриселски споразум, који је у најбољем случају представљао изузетно труо компромис, а у најгорем отворену издају српских националних интереса. Тим споразумом Србија се обавезала да укине своје органе локалне власти на Косову и замени их „косовским општинама“ у складу са „Ахтисаријевим планом“ (који никада нико у Србији није одобрио), уведе косовске Србе у косовске институције (владу, парламент, органе управе), укине српске судове на Космету и „интегрише“ их у „законски систем“ самопроглашене државе, расформира српску Цивилну заштиту и њене запослене интегрише у инструменте силе под контролом Приштине, као и да обезбеди Приштини чланство у регионалним организацијама, међународни позивни број, интегрисање електроенергетског система итд. Од свега реченог, Србија још увек није испунила само договоре о телекомуникацијама и енергетици (јер Приштина није испунила своје обавезе који се односе на те процесе), али је испунила све остало, гурајући (често уз помоћ претњи, уцена и физичке силе) косовске Србе у загрљај „косовских институција“. Од свега је, наравно, најскандалознија разградња органа локалне самоуправе и судских органа на Космету, чиме је држава Србија лишила своје грађане својих темељних уставних права. При томе су српске општине на Косову ликвидиране нелегално, и замењене такође нелегалним Привременим органима управе, који су Вучићевој влади обезбедили непосредну контролу на политичким процесима у српском делу покрајине, а Приштини дали повод да настави да јадикује како „паралелне институције нису расформиране“.
Приштина, са друге стране, није испунила ништа. Ништа, осим оног што је иначе хтела и намеравала да уради – да „успостави уставни и правни поредак косовске државе на њеној целој територији“. Руку на срце, тај пројекат им је ишао нешто спорије него што би волели, али се и даље одвијао у недвосмисленом правцу. Нарочито понижење за Србију у том процесу јесте фактичко блокирање реализације оног једног јединог уступка и „смоквиног листа“ који је Београд са Бриселским споразумом успео да „избори“ – оснивања Заједнице српских општина (ЗСО), за коју су нам Вулин и Дрецун својевремено обећавали да ће бити „Република Српска“ на Косову, а за коју се испоставило да ће бити удружење групе косовских општина, које раде у складу са косовским законима и косовским Уставом. Па је чак и то било превише за косовске Албанце, тако да успостављање те и такве безначајне и политички импотентне структуре још увек није започело.
„Неразумни потези Приштине“ на фону предизборне кампање
То нас доводи до садашњег тренутка, и најновијег „конфликта“ Београда и Приштине. Не рачунајући успоравање и кочење Бриселског дијалога, прво због политичке кризе у Приштини, а затим због српске предизборне кампање, технички преговори две стране су се настављали, и углавном сводили српске очајничке покушаје (са мање или више успеха) да, умољавајући европске и америчке дипломате, блокирају нове једностране потезе косовских власти.
Тако је било и ових дана – у неколико недеља, паралелно са активацијом предизборне кампање на Космету и инвазијом напредњачке „Аутобуске бригаде“ на општине и енклаве на Космету, Приштина је повукла неколико бахатих и карактеристично неразумних потеза, чији је једини циљ, без икакве сумње, било провоцирање српске стране. Прво су крајем марта косовске власти затвориле „непостојећу“ границу са Србијом за све цистерне из Србије,одбивши да признају српске сертификате за превоз опасних материја (ADR), будући да „ни Србија не признаје косовске ADR-сертификате“ (јер Косово није члан међународне конвенције за ADR, али у реду). То је физички блокирало увоз нафтних деривата на Косово из Србије, на велику радост албанских националиста и анационалне нафтне мафије.
Затим су, у јеку изборних митинга на Космету (али након што је Вучић одрадио своју турнеју по покрајини, а Ђурић практично учланио све локалне политичаре, министре и посланике на Косову у СНС) објавили „списак непожељних српских политичара“, на коме су се нашли Ђурић, генерал Диковић, Бошко Обрадовић и Војислав Шешељ. Последња двојица су тако спречени да учествују на предизборним митинзима на северу Косова, док је Марко Ђурић без икаквих проблема прешао границу и појавио се (уз завидну кореографију колективних уздаха запањености у Приштини) на предизборном скупу СНС у Лепосавићу. Најзад, приштинске власти су изашле са изјавом да ће, почев од 18. априла, бити забрањен прелазак („непостојеће“) границе свим Србима на Косову, којима су српске личне карте издале локалне („паралелне“) српске институције.
Док су прва два корака Приштине били најобичнији каприци, који косовским Србима изазивају благе неугодности, ова последња претња изазвала је разложан страх и панику међу српским становништвом покрајине, чији добар део и даље одбија да узме и користи документа непризнате „разбојничке државе“. Истовремено, косовски званичници су све време наглас викали како „неће бити српских избора на Косову“, указујући на две ноторне чињенице – да Србија неорганизује локалне изборе на територији КиМ (иако је то њена уставна обавеза), а да парламентарне изборе тамо не спроводи РИК, него ОЕБС, по процедури сличној оној по којој националне мањине у суседним државама гласају на изборима матичне државе. Најзад, на „неграници“ је пре две недеље ухапшен бивши генерал Војске Југославије Милован Бојовић, под оптужницом за (шта би друго, него) „ратне злочине“.
И, шта се догодило? Марко Ђурић се тријумфално прошетао Лепосавићем и тако доказао „моћ државе Србије на Косову“, а премијер Вучић је сталожено и одмерено (каквим су га дали Бог и његови пи-ар саветници) изјавио да ће „сви проблеми бити решени на наредним техничким преговорима у Бриселу, 19. априла. У међувремену, Приштина 18. априла није блокирала границу за грађане са српским документима, али се албанска штампа у покрајини забављала најавама „међународне потернице за Ђурићем“, који је „прекршио забрану уласка“ (тако што су га албански полицајци на „неграници“ уредно пропустили).
Нова рунда преговора, и нова бриселска рашомонијада
А затим су дошли сами преговори. Овде треба нагласити, да у свим српским медијима постоји апсолутна блокада свих информација које се тичу дијалога са Приштином. Преносе се искључиво изјаве представника Београда и празне фразе бриселских званичника. Изјаве представника Приштине преносе се само у облику реакција Ђурића и Дрецуна на те изјаве, при чему се по правилу критика фокусира на глупе провокације и неинтелигентно препуцавање – попут теза о „признавању независности“ или „ратним репарацијама“. Често о садржају преговора сазнајемо доста касније, када се речено већ имплементира, или када српски портали на Косову преведу неки текст из албанске штампе. Тако нам је и после ових „дугих и мукотрпних“ преговора Ђурић саопштио да је „Србија добила шта је тражила“ – „граница ће бити деблокирана за српске камионе“ (ни речи о српском признању косовских сертификата, које је тражила Приштина), „Приштина ће признати српске личне карте“ (српске карте нису ни биле проблем, већ карте које су издате на територији КиМ), „српским чиновницима ће бити омогућен слободан улазак на Космет“ (уз дозволу Приштине, али „слободан“), а српским грађанима – да гласају на српским парламентарним изборима.
Да ствари нису баш тако ружичасте сазнало се релативно брзо, пре свега захваљујући изјавиМаје Коцијанчић да „није постигнут споразум о личним картама“. Ко се баш потрудио, могао је да нађе и изјаву Едите Тахири, која звучи нешто другачије. Прво, граница за камионе хоће бити деблокирана, али само зато што је Србија признала косовске ADR сертификате, што је од самог почетка и био услов Приштине за скидање блокаде. Друго, Приштина је одлучила да „продужи прелазни период“ у коме ће косовским Србима бити дозвољено да користе српска документа (која ће пре или касније морати да замене за косовска). Најзад, српски званичници наставиће да посећују Косово уз дозволу коју издаје „Министарство иностраних послова Косова“, а Марко Ђурић лично је „скинут са списка непожељних“ након што се „извинио за свој нелегални улазак“ од прошле недеље. Ни речи о Диковићу, Шешељу, и Обрадовићу.
Дакле, шта је резултат најновије српске „дипломатске офанзиве“? Приштина ће да деблокира (непостојећу) границу коју није ни смела да блокира (не због Србије, него због међународне заједнице), Срби су добили право да користе своје документа „још мало“ (до следећег хира Приштине), Марко Ђурић се изборио да се Србима омогући слободан пролазак кроз границу (која није ни била блокирана, упркос најавама), а изборио се за то право и за себе – једним лепим и искреним извињењем.
„Још једна блистава победа Вучића и Србије“
А како је на ту фарсу реаговала српска јавност? Као да изјава Маје Коцијанчич и Едите Тахири није ни било, и поготово, као да је организовање српских парламентарних избора на Косову било под знаком питања (а није било ни у једном тренутку). Прво нам је Милован Дрецун саопштио да је „тим премијера Александра Вучића, предвођен Марком Ђурићем, однео велику победу у Бриселу“. У духу чувене Ђурићеве изјаве о „победи 5:0“, Дрецун наставља са спортским жаргоном, жалећи се на „неспортско понашање Албанаца“, који су „вређали и претили српској делегацији“. Иако Вучић није био лично присутан, његов дух се осећао у „снажним притисцима Брисела и Вашингтона на Приштину“, који, подразумева се, су плод „поштовања међународне заједнице према Србији са Вучићем на челу“.
Још трагикомичнија је била изјава косовског „министра локалне самоуправе“ Љубомира Марића, који је рекао да је „влада премијера Александра Вучића још једном показала да има снагу, одлучност и умеће да ефикасно брани и одбрани интересе српског народа на КиМ“, те да је „политика разума и одговорности однела у Бриселу велику победу“. О каквој победи је реч, питате? Па у томе што Ђурић није дозволио да се „умање права косовских Срба“ везано за „коришћење личних карата и гласање на изборима“. Након овог усхићења над Ђурићевом „победом“ (као да је Ђурић у Бриселу убио Мурата, уместо што је тамо потврдио да се „ништа неће променити до после избора“), Љ. Марић је грађанима поручио да се „могу мирно посветити решавању текућих питања и растерећени изаћи у недељу на биралишта“. Позиву на биралишта се придружио сам Ђурић, који позвао косовске Србе да „у што већем броју изађу на изборе“ и тамо, дакако, „покажу јединство“ (не знамо да ли је Ђурић на изјаву додао Смајлија који намигује, али она као да је ту). И као трешња на торти „међународног успеха владе Александра Вучића“ – Апелациони суд у Приштини ослободио је генерала Бојовића једнако арбитрарно, као што га је и ухапсио.
Наравно, у очима површне, таблоидизоване и морално потрошене српске штампе Вучић је (преко свог „аватара“ Ђурића) сопственом снагом воље деблокирао границу за српске камионе, натерао Приштину да призна српске личне карте и спречио их да забране српске изборе на Косову, јер „нико Србију не може спречити да организује своје изборе на свом Космету“ (осим ако су у питању локални избори, онда ништа). И када се на то дода фарса сабацањем бомбе на салу у Зубином Потоку, коју су таблоиди назвали „атентатом на Вучића“ (иако је Вучић у време инцидента био стотинама километара одатле), и за који су напредњачки пропагандисти некако успели да истовремено оптуже и „косовске Албанце“ (за патриотску публику) и „српске националисте“ (за грађанистичку публику), када се додају „радне обавезе“ присуствовања запослених у државном сектору митинзима СНС, када се дода апсолутна блокада медија у покрајини и прогон опозиције, није ни чудо што се сматра да би „све испод 50 одсто гласова на Косову и Меотхији био неуспех“.
Како Приштина ради за Вучића
Са друге стране, и без обзира на напредњачко спиновање и медијску халабуку, не може се отети утиску да је Приштина серијом темпираних политичких потеза пружила директну подршку Вучићевој победи на изборима, и, што је у овом тренутку најважније, изградњи те фарсичне илузије о „Вучићевој бризи за Косово“ и „борби за косовске Србе“. Косовски Албанци јесу склони нерационалним и хистеричним потезима, али нису толико наивни. Приштина је серијом безопасних провокација дала идеалан повод Вучићу, Ђурићу и друштву да се „бусају у патриотске груди“ и „чувају српске националне интересе“, а да истовремено од 2013. године нису били у стању да се изборе чак ни за онај јад и беду који им је обећан Бриселским споразумом. При томе су Мустафа, Тачи, Сељими и Тахиријева могли су да нанесу веома озбиљан ударац Вучићевом имиџу да су само сачекали са укидањем својих једностраних мера до после избора, или да су за то време заиста затворили границу за Србе са српским документима, рушећи илузију о „Вучићевом утицају“ у покрајини. Истовремено, њихово „лудило“ је веома згодно спречило да се на Косову појаве Шешељ и Обрадовић, који Вучићеву политику на Косову отворено називају издајничком, и који могу да очекују већу подршку косовских Срба од друге опозиције.
При томе нема говора о албанском одустајању и од једног јединог стратешки важног питања – они су попустили по минорним и реторичким питањима, али и даље селективно спроводе Бриселски споразум у складу са својим циљем – „успостављањем суверенитета и уставног поретка Косова на његовој целој територији“. Личне карте нису признате, тражи се укидање болница и школа, спрема се закон за конфисковање Трепче, планира се интеграција „Газивода“ у енергетски систем Косова итд. У том контексту, пристајање Приштине на учешће у овој напредњачкој предизборној шаради (са све захтевима за репарације, „налогом за хапшење Ђурића“ и сл.) у завршници изборне кампање указује или на то да је Приштина изузетно задовољна Вучићевом косовском политиком, или да су изузетно задовољни Вашингтон и Брисел, који Приштину држе на узици. Тешко је речи шта је од та два горе по српске интересе на Косову.
Истовремено, Косово остаје „грдно судилиште“ и када је у питању најновија изборна кампања. Нигде није толико очигледно да је „цар го“, да су „блиставе победе“ и „далковида политика Вучића и његовог тима“ најобичнији мехуро од сапунице. Напредњачка политика је баш то – дрека и галама, смена религијског транса обожавања и хладноратовске параноје и панике у таблоидима, а све то око великог, зјапећег ништавила. Ништа за које је Ђурић изборио у Бриселу исто је оно ништа које очекује и српске раднике у „модернизованој привреди“ и „страним фабрикама“, исто ништа које очекује српске пензионере, учитеље и лекаре након што се „земља стабилизује за две до три године“, исто ништа од „смањења јавног дуга“, „2016. године у којој ћемо осетити раст стандарда“, „српског Мерцедеса“, „фабрике чипова“, „Београда на води“ итд. Али на Косову се то ништавило напредњачке политике мало боље види, јер је стање у коме се српски грађани тамо налазе још горе, а „успеси“ Вучићеве политике на Косову још ништавнији од осталих. И баш зато Косово остаје иза гвоздене завесе Вучићевих медија. И што пре Приштина затвори границу, да нико не може да оде тамо и да види резултате те политике уживо – то боље по Вучића
Никола Малбашки, НСПМ
