Ванредни избори у Србији коначно су завршени. Након пуне три недеље гласања, које се у неким местима одвијало и више пута, препирки, свађа, претњи, протеста, коначно је завршено а резултати прихваћени. Епилог свега јесте да су сви учесници победници. Бар тако они кажу, сви до једног.
Весна Веизовић (Фото: Васељенска ТВ)
Коначнни резултат избора је ту, колико је ко коме покрао гласова или није, мање више је и небитно, јер је овим политичким коцкарима који нису улагали своје, већ народно, једино битна добит, па и она минимална од једног посланика – што је џабе и Богу је драго. Али коначни разлог расписивања ванредних избора још никоме није кристално јасан.
Након режираних епизода о рушењу Владе на Пинку и преко Информера и Курира, трајања ванредног стања, за које нико тачно не би знао да објасни зашто је уведено. Лажних покушаја атентата, претњи, уцена егоистични вођа је решио да још једном себи докаже да може обезбедити апсолутну победу. Била она купљена, покрадена, издејствована претњама о отказима, уценама или било којим мафијашким методама.
И избори бише и сви их добише. Чак 31 странка ће учествовати у сазиву новог парламента. То је већ 31 различита скупина политичких коцкара који ће путем парламента се борити за своје себичне циљеве, то је дакле много више нових или истрошених лешинара који неће дангубити да напуне своје џепове на рачун грађана чије поверење већ газе. Дакле победнике имамо у тору, на броју.
Али ко су губитници избора?
Ако изузмемо оних пар минорних покрета којима је ово био први наступ, па тако и шансе за победу и горе од лоших, главни губитници смо ми – народ. И онај који није учествовао у тој унапред припремљеној шаради, као и онај који је ко зна из ког разлога одлучио да испуни своју дужност или право и буде оно што и јесте у очима политиканата – само број.
Нисмо ми губитници тек од последње недеље Васкрса, нити од прошле године, ми смо одавно губитници. Али, кад је реч о изборима и њиховом маратонском трајању, не би ваљало пропустити а не казати да сем те редовне губитничке фазе, сада смо и сиромашнији таман за онолико колико су незванично коштали избори а та цифра варира од медија до медија, углавном у најбољем случају кратки смо за 600 милиона динара.
Но, да ли смо заиста толики губитници како нам се чини на први поглед и како се и осећамо – дефинитивно јесмо. Али ови избори и сазив парамента су, или би бар требали бити шамар отрежњења многима који и даље верују у могућност неког преокрета од стране одређеног идола. Круг који се вртео годинама и деценијама, потпуно је попуњен. У колу су сада сви и сви ће учествовати у бројним тешким одлукама које нас чекају при отварању поглавља, на путу за распадајућу Европску унију, из које сви хоће напоље, а у коју и поред тога нас нико неће. И самим тим, без обзира на количину победе, ти представници својих гласача више нису само опозиција која нема никаквог учешћа у власти, већ су део те власти, део те прљаве коцкарнице у којој се играју на наше главе, нашу будућност, нашу земљу.
Већ у току изборне вечери када је трвење достизало врхунац, и када су дојучерашњи љути ривали и противници чији се страначки програми разликују колико и Ниче и Иљин, другим речима небо и земља, ухватили се под руку па помоћ за своју победу заискаше од гле чуда – америчког амбасадора!
Одмах су се нашли душебрижници који и даље не верују својим очима и ушима него демагошким објашњењима о високој политици, коју по свему судећи најмање познају они који се њоме бакћу и које је спроводе. Јер у ретко којој озбиљној сувереној земљи један амбасадор може имати толико утицаја на унутрашњу политику да врши ревизију избора и наређује њихово понављање како би и буранија, за нешто потребна, добила своја два, три, пет мандата, сем у колонијама.
По свему судећи је разлог расписивања ванредних избора, управо пуштање свих оваца у тор, јер најлакша и најлегитимнија издаја је управо када у њој учествују сви представници грађана, па тако и сами грађани. Није никаква новост, а ни теорија завере да трагови новца Двери, ДСС, Радикале, Радуловића, ДС и свих осталих 31-но води управо на Запад, и да су они само позицији корисна опозиција и народне трошаџије. Додуше, ни не слуте да ће им ова победа бити историјска, бар што се тиче издаје.
Али биће да су се Вучићеви одани бирачи мало забројали у крађи, ваљда желећи да покажу оданост, те ове мале нису пропустили, бар док није реаговао господин Скот.
На руске честитке Вучићу и напредњацима на убедљивој победи, или одлично режираној крађи, како год, сви они који су се до јуче китили бројним потписаним споразумима са Русима, не само да нису занемели већ су тек сада кренули да износе прљав веш Русије у односима са њима, а који нас ни у ком случају не би требало да занима, јер без обзира на тачност изнетих података у чланку Марка Јакшића о невиности Русије у Србији, то само показује дволичност коалиције ДСС и Двери, који су су до пред саме изборе хвалили подршком коју добијају од Русије, додуше вешто скривајући од кога конкретно долази та подршка из Русије, а након изостанка нечег чему су се ваљда надали, одмах су дојучерашње пријатеље и основ на који су добили бројне гласове на изборима глумећи прорусе, оцинкарили домаћој јавности. Или је и овај чланак један у низу покушаја да се оправда наклоност Запада новопарламентарној коалицији.
Но, добра ствар његовог чланка, који је написан у лоше време, јесте да би и он требао бити један шамар отрешњења. Наиме, уколико смо толико неспособни да је потребно да нам било која од светских сила управља земљом или вечито глуми маму која нас вади из невоља, онда можда и треба да нестанемо као народ, треба да будемо колонија. Односно, блискост са народом је једно, политика је друго, у својој земљи своје ствари треба да решавамо само ми Срби, грађани ове земље, а не ни исток, ни запад, или што вели један пријатељ:
“Иначе, а то кажем и Русима с којима се виђам – ако хоће да помогну, сјајно – јер помажу и сами себи. И хвала за сваку помоћ.
Али наша ствар је cosa nostra…”
Нажалост код нас се гласови добијају на основу опредељености странке, или ка Западу, или ка Истоку. Нема ниједне странке која је окренута ка Србији.
Сун Цу је древну мудрост склопио у препознатљиву реченицу : Упознај непријатеља да би га победио. Нажалост у пракси се то данас тешко може спровести, управо из разлога што до сада нисмо били најсигурнији у погледу тога ко су нам све непријатељи, будући да их има јако пуно. Али, ево, након ових избора, у ред поред западних политиканата, амбасадора, европских извршиоца, читаве армије невладиних организација, могу стати и сви ови из 31 странке и покрета колико ће их учествовати у раду парламента. Мада и сви они коју су покушали да издејствују победу, па макар и са једним мандатом, јер су тиме дали легитимитет Вучићевих социопатским тежњама да се одржи још четири године и поред тога што су сви они унапред одлично знали, и имали и ранијих искустава, да уколико је Вучић у нечему добар то је у крађи гласова.
Коначно, више не постоји опозиција, празан је простор. Или ће је попунити народ или нека нова државна структура. Сигурно је само да је и за једно и за друго потребан напор, али и жртва. Пошто смо губитници од старта а самим тим и жртве околности, то нам је онда најмањи проблем.
Весна Веизовић, ВасељенскаТВ
фото: Опуштено.рс
