Многи кажу да југоносталгичари виде само добре ствари у бившој заједничкој држави, док заборављају све оно што је било лоше – култ личности, недостатак демократије, политички затвор на Голом отоку, ограничавање индивидуалних слобода и слободе штампе. Политички аналитичар из Ријеке Вук Перишић каже да југоносталгију треба разумети као жал за бољим животом. Реч је и о помало искривљеној представи о историји.

Аналитичари се слажу да људи који истичу позитивне стране социјализма нису ни глупи ни слепи да не виде да је овај систем имао веома много лоших страна, али истицањем његових позитивних страна они пре свега желе да критикују оно што је негативно у савременим друштвима.
Ипак, југоносталгија даје и резултате јер је природно повезивање тако сродних друштава.

Југосфера као поље сарадње

Британски новинар Тим Џуда је пре десетак година сковао термин који се и данас обилато користи – Југосфера.

– Југосфера не значи обнову Југославије, али нисам рекао да нема политичке импликације. Чак сам убеђен да се у будућности може очекивати још већи степен сарадње међу бившим Југословенима. Има много преседана: Белгијанци, Холанђани и Луксембуржани су својевремено интензивно сарађивали под плаштом Бенелукса, све док га ЕУ није учинила сувишним. Други пример је Нордијски савет, који окупља природно повезане скандинавске земље, од којих су неке у ЕУ, а неке нису – каже Џуда.

– Словенија је прва кренула у обнављање веза зато што у словеначкој политици постоји континуитет рационалног понашања од оснивања Југославије 1918. до данас. За разлику од осталих југонационализама, словеначки никада није био превише емотиван. Имао је дозу рационалности.

Одлука Словеније да напусти Југославију може се бранити врло рационалним аргументима. Када се у једној средини користи разум, а не емотивност и шовинистичка мржња, онда је логично да је та средина отворенија и комуникативнија. Словенија је за време Југославије увек и у свему била авангардна република, па зашто не би била и сада – напомиње Перишић.