Руси и српски избори 2016.

На патриотским порталима ових дана распламсала се расправа о томе кога су Руси заправо подржали на нашим изборима, а кога сада подржавају.

Драган Петровић одмах је по окончању гласања, изнео мишљење да је „руска страна дала своју подршку листи ДСС-Двери, нарочито зато што је потписан стратешки споразум Санде Рашковић-Ивић, у Москви, са Путиновом странком (Јединствена Русија), 24. марта, на годишњицу НАТО бомбардовања“.

Петровић, који је, иначе, докторирао на савременој Русији (Русија на почетку XXI века), и објавио још пет књига на ту тему (Енергетска политика Русије, Равнотежа нуклеарне моћи САД и Русије (СССР), Интеграциони процеси на постсовјетском простору,  Русија и Европа и Демографска обележја савремене Русије) оценио је посету Константина Косачова Београду – приликом које је председник Спољнополитичког одбора Русије изјавио да му је „драго што СНС и СНП (Ненада Поповића) сарађују и што су формирале предизборну коалицију“ – као „контраверзни долазак“ „у приватној режији“, који је био „у почетку тајновит и у односу на руску амбасаду“. Саму пак про-СНС-СНП изјаву председника Спољнополитичког одбора Русије Петровић је ставио у контекст Косачовљеве „повезаности у бизнису са Ненадом Поповићем“.

Петровић је такође написао да је изјава Војислава Шешеља – како „ДСС и Двери нису прешли цензус“, наишла на осуду Руса, будући да је, како Петровић мисли, „довољно погледати текст руског Спутњика, који је близак званичној Москви, а у којем опомиње Шешеља да не суделује са Цесидом и режимом у прекрајању изборне воље грађана“.

На Петровићев текст сутрадан је одговорио читалац који је коментар потписао као Срђан Павловић. Тај коментар, због поткрепљености информацијама и због исцрпности, одмах је скренуо пажњу публике и убрзо је пренет и на порталима Васељенске, Вести, Космопола, као и на блогу Милана Миленковића, а под насловом „Кога Руси заиста подржавају у Србији?“.

Павловић замера Петровићу да игнорише „чињеницу да Путинова Јединствена Русија има убедљиво највише потписаних споразума са Вучићевим СНС, а исти број споразума има са ДСС и са Поповићевим СНП“.

Не само да је Косачов, као високи представник Јединствене Русије, дао подршку СНС, већ су 21. априла 2016. године, дакле три дана пред изборе, Сергеј Железњак, заменик секретара Генералног савета Јединствене Русије и Небојша Стефановић, потпредседник СНС свечано потписали међупартијски  „Меморандум о разумевању и сарадњи“, а онда је Железњак још и присуствовао завршном предизборном митингу СНС-а у београдској Арени.

Ни Косачов, ни Железњак нису били ни у каквим „тајним“ и „приватним“ посетама, вели Павловић, већ је о њима уредно и тачно извештавао Спутњик, који, уосталом, и сам Петровић назива „блиским званичној Москви“.

Дакле, тврдња да су Руси на нашим изборима подржали ДСС-Двери, мисли Павловић, није тачна. И то није због тога што Москва никада не подржава опозицију у некој земљи, па ни у Србији. Својевремено (2012), каже Павловић, Конузин је, као амбасадор Русије, демонстративно присуствовао митингу тада опозиционе СНС, изјавивши да је то „уобичајена дипломатска пракса“.

Такође, поентира Павловић, симптоматично је да је вест о склапању споразума ДДС-Јединствена Русија потекла искључиво из ДСС-а. Не само Спутњик, већ ниједан други извор, поготово не руски, није независно потврдио ту вест. Штавише, шеф Спољнополитичког одбора руске Думе Алексеј Пушков, након српских избора, изричито је указао да основ даље сарадње Русије и Србије види првенствено у „споразумима постигнутим током посета Вучића и Николића Москви“.

Посредно је и Марко Јакшић, потпредседник ДСС-а, дао за право Павловићу у тексту „Нису ни Руси безгрешни“. Он се, наиме, пожалио да Москва и даље подупире Вучића, иако његова влада, очигледно, гура Србију у ЕУ и НАТО. „Јединствена Русија“, вајка се Јакшић, „подржава СНС који ратификује споразум са НАТО-ом. Та подршка је јасно изражена на предизборном скупу СНС у Београдској арени, кроз речи Сергеја Железњака“. Па и Косачов је „без двоумљења подржао СНС јер, забога, не уводи економске санкције Русији“.

Уопште, пише Јакшић, када је Вучић склопио Бриселски споразум и позвао косовске Србе да изађу на локалне изборе у режији „Републике Косово“, тај апел својски је подупро и шеф руске канцеларије у Приштини, Андреј Шогоров. Шогоров је, на пример, „председнике општина на северу Косова и Метохије лично убеђивао да треба да се кандидују и да изађу на сецесионистичке изборе“, открива Јакшић.

Потпредседник ДСС-а све ово види као својеврсну незахвалност Москве према ДСС-у, чија је влада „Гаспром-у продала НИС, са правом експлоатације гасних и нафтних налазишта у Србији и Анголи“. Због тог посла ДСС је, сматра Јакшић, био „на мети оштрих критика тзв. проевропских политичких странака у Србији, тако да је претрпео велику политичку штету“. Парадокс је, мисли он, да је „НИС после тога, али сада са већинским руским пакетом акција, постао главни донатор управо оних политичких групација и медија који су ову приватизацију критиковали“.

Ако бих и сȃм морао да дам свој суд о овоме, рекао бих следеће. Разумем настојање званичне Москве да задржи добре односе са српским странкама које нису отворено антируске или чије су склоности чак традиционално проруске (СНС, СПС, СРС, ДСС, СНП, Двери итд). Дакле, ниједан озбиљан политички актер неће да „сва јаја стави у исту корпу“.

ДСС и Двери снажно су одбацили Бриселски споразум. У том смислу њихова позиција суверенистички је „чистија“ од позиције СНС. Они су, такође, последње две године, верујем иреверзибилно, еволуирали ка анти-ЕУ и анти-НАТО позицији.

Али, Вучић и Дачић су после потписа на Брисел1 добили 202 мандата на изборима (2014), а после Брисела2, као и после три нова споразума са НАТО-м, ипак су освојили 160 мандата (2016). Да ли Москва то треба да игнорише само због подршке коалицији која је, ако ћемо искрено, тек успела да прескочи цензус? И ако Вучић није пристао да Москви уведе санкције, зашто Москва не би наставила да негује добре односе са СНС?

Уосталом, када Вучић састави нову владу, он ће у оперативном смислу у Србији моћи готово све. Санда Рашковић-Ивић или Бошко Обрадовић, с друге пак стране, у институционалном смислу неће моћи готово ништа. Зашто би Москва одмах заиграла на слабију карту, ако може и даље да улаже на ону која тренутно добија?

Коначно, нисам уверен да је ДСС својевремено баш толико задужио Москву продајом НИС-а у мери да сада може да ужива неограничену политичку ренту. Као што је написао један, очигледно упућени, коментатор Јакшићевог чланка: „српске рафинерије су биле на техничко-технолошком нивоу из педесетих година прошлог века“, те смо тако „продали технолошки заосталу компанију са губитком од 7 или 8 милијарди динара“ („са тим технолошким портфолијем нису се могли извозити нафтни деривати ни у Албанију“).

Заправо, „Србија је продала старо гвожђе за кеш, уз обавезу купца да инвестира у нове технологије“. „Постоји ли бар један човек из НИС коме није повезан радни стаж“, упозорен је Јакшић, уз допуну, која је сасвим тачна, да су Руси потом у НИС инвестирали бар још милијарду и по евра.

Данас Србија од НИС-а „добија лепу дивиденду“, а НИС је један од главних пореских обвезника – „да  га нисмо продали, партократија би до сада очерупала НИС, и био би исто што и Галеника“, стоји у одговору.

Признајем да нисам стручњак за економију или за нафтну индустрију. Али понешто знам о политици. Не може нико да обави посао уместо нас. „У се и у своје кљусе“, каже наш народ. Јасна анти-НАТО и анти-ЕУ политика у Србији тек треба да буде афирмисана. А то могу да ураде само Срби, и нико други осим њих.

Но, када се то догоди, ко ће са сигурношћу моћи да тврди да подршка званичне Москве неће бити тренутна и безрезервна?

Слободан Антонић, Фонд стратешке културе