Убица Ђинђића побегао у Лондон; Поново се покреће истрага!

Бивши командант Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорад Улемек Легија, који је због убиства Зорана Ђинђића осуђен на 40 година и који је након интервјуа који је дао за недељник “Експрес” узбуркао читаву јавност у Србији, каже да Звездан Јовановић није убио тадашњег премијера Србије, већ да је прави убица, сат времена након атентата 12. марта 2003. године, побегао за Лондон.

Он је из затворске ћелије у пожаревачком затвору “Забела” поручио да има поуздане информације да је Ђинђићев убица у колима с дипломатским таблицама кришом стигао на аеродром и отишао из Београда, пренео је Информер.

Прочитајте још неке најзанимљивије делове интервјуа с Легијом:

* Не постоји ниједан материјални доказ да је Звездан Јовановић у време атентата био у Улици адмирала Гепрата. Да су дозволили да се уради реконструкција догађаја, било би јасно да на Ђинђића није пуцано из те улице. То је и њима било јасно, па су бежали од реконструкције као ђаво од крста.

* Искази Звездана Јовановића су узети на превару и под уценом. О томе се на суђењу излануо Родољуб Миловић, када је рекао да је из своје свеске диктирао Звездану шта да каже. После је била прича како је Звездан заправо њега замолио да му помогне око исказа, јер се он не сећа, па му је онда Роћко читао из бележнице. Па чекај бре, ко је овде луд?

* Први метак је погодио Ђинђића, само не из оног правца како то тврди оптужница. Други је ранио Милана Веруовића, док се трећи забио у зид код врата зграде Владе. О томе су једногласно сведочили сви момци из обезбеђења који су били ту на лицу места. И сад су они луди, измишљају? Па тај Веруовић је био спреман да погине за премијера. Добио је метак, а они су га малтене прогласили лудим. И наравно да је кључ у првом метку, тај је био већег калибра од оног који је погодио Веруовића, али добро, шта ја знам.

* Један припадник Службе који је био стациониран на аеродрому послао ми је поруку да је сат времена након атентата на Ђинђића Н. Н. лице ушло на аеродром на споредну капију, у аутомобилу са дипломатским таблицама британске амбасаде, и да се укрцао у мали џет “цесну” без ознака, и без икакве најаве одлетео за Лондон. Исту такву потврду добио сам и недељу дана касније од једног припадника јавне безбедности са аеродрома.

* Знам само да Ђинђић није убијен из фамозне пушке коју су покушали да угурају на суђењу. Не постоји материјални доказ да је премијер погођен из те пушке. Чак ни стручњаци из Визбадена нису могли то да утврде.

* Гледали смо у судници чувени филм на ком се види како Звездан Јовановић стоји као погубљен, а Миле Новаковић му прича где је шта било. Иста прича је и с оном чауром. На филму видимо неког међеда из УКП како ровари по лишћу и одједном, опа! Чаура! Као само једна, ту је упуцаван снајпер. Па зна се како се упуцава нсајпер. Минимум десет метака.

* Није тајна да су Енглези руководили “Сабљом”. Уосталом, министар Душан Михајловић је био њихов пулен. Сваки изештај који је стизао до њега одлазио је до одређених људи из британске амбасаде.

* Душан Спасојевић и Миле Луковић кум су ухваћени живи. Тачно је да су ту били и Спасоје Вулевић и Родољуб Миловић. Тачно је и да је Миловић звао Душана Михајловића и да је овај у договору са Чедом Јовановић донео одлуку да се ова двојица не хапсе, него да се ликвидирају на лицу места. Једино је Багзи специјалац успео да побегне из обруча и оде аутобусом за Сурчин, а онда стопом без пасоша у Грчку. Ма важи.

* Спасојевић је кренуо према жичаној огради, где га је ухватио припадник САЈ Милроад Јанић звани Мачак. Он му је наредио да клекне и ту га изоловао. Спасојевић код себе није имао никакво оружје. У готово исто време, на другој страни дворишта, други припадник САЈ Драган Барашанин успео је да ухвати Луковића, који је такође био ненаоружан. После Михајловићевог сигнала, приступило се ликвидацији. Слађан Ђорђевић из САЈ је из “ленд ровера” донео пушкомитраљез 72, који је положен пред Спасојевића, док је Барашанин поставио у руку Милета Луковића ону бомбу коју видимо на сликама.

* Од 14. марта 2003. године, па све до своје предаје 2. маја 2004. године, ја сам боравио у својој кући, у посебној просторији. Осим покојног Александра Тијанића, те фамозне ноћи предаје у мојој кући су били и Драган Јочић, Раде Булатовић и Горан Радосављевић Гури. О чему смо тачно причали, оставио бих за себе. Није за ширу јавност. Што се тиче гаранција и обећања, нешто је испуњено, нешто није, али то тако иде кад се договарате с политичарима. Опште је познато да политичари једно говоре, друго мисле, а треће раде.

* Касније је новац који је пронађен у торбама које су ова двојица имала са собом, око 3,5 милиона евра, однет у Михајловићеву канцеларију, где је и подељен. Зна се и ко се талио. О свему овоме постоје и службене белешке које су после те акције написали припадници САЈ.

Телеграф