Не беше такве радости у напредњака још од ономад када је Драгичин цимер са Андрићевог венца бацио зарђалу кашику и положио председничку заклетву, као што бејаше у том нарцисоидном јату у суботу када су добили ново-старо руководство партије. Вођа је остао вођа њима а нажалост и нама, нови кадровици бачени “у ватру” да се покажу а обрисани су, изгледа, сви следбеници Николићеве струје, пре свих његов син Радомир који је избачен из свих страначких органа као да није ни постојао.
У свој тој шаради усхићења и самозадовољства скоро 4.000 чланова СНС-а повероваше да ће им исти они који су их довели до лоших изборних резултата овога пута помоћи да се окрепе и подигну. Тога дана је Вучић, сада већ поново на челу неписмених, бахатих и склоних личном богаћењу, изашао на црту сам себи и био изгласан апсолутном већином, јер никако другачије није могло и јер тако влада. Нико други није смео да се кандидује против њега: ајде ако нису имали храбрости, али ако сви стварно мисле да је вођа стварно најспособнији – кукала им мајка, а и нама заједно са њима.
Постизборна преметачина уследила је, како вођа тврди, јер СНС мора да се мења и да напредује и да баш због тога смењује своје функционере (па и млађаног Николића) у појединим општинама јер им “оно што могу да учине за своју локалну самоуправу није било на првом месту, већ оно шта могу да учине за себе”. Вођи су, ипак, ти отпадници највећу рану задали тиме што су “показивали лажну оданост, љубав и веру у мене и СНС, само им је било битно да буду нешто у локалној самоуоправи, без плана и програма”.
И ту Вучић извири из јагњеће коже и показа да га не занима Србија, иако су му пуна уста ње, већ власт којом нивелише самољубље и све фрустрације дугогодишњег бивствовања међу радикалима. Доказао је тиме и да није сигуран у љубав и хвалоспеве којом га обасипају следбеници и поданици, сећа се врло добро шта је урадио Шешељу у кога се клео!
Све већ виђено, тако да немојте мислити да избори нису донели ништа ново. Донели су нам нови-стари сценарио перфиднијег и модернијег оцеубиства, изниклог из осећања кривице и кајања што би рекао Фројд, који смо већ годинама уназад гледали у Демократској странци. Прво оде Мићун, па Ђинђић, ови наредни су били минорни.
Питање је само да ли ће и како реаговати Томислав Николић, човек који је изгубио обе странке које је направио, и да ли ће мирно отићи на страначки лапот? Хоће ли прећи преко уклањања својих потомака и сарадника из оно мало простора што му је остало код напредњака? Или се и он добро сећа како се разишао са својим кумом?
Б. Живанчевић – Вести
