Исплати ли се Србији улазак у ЕУ: Европа меље неопрезне

Уколико Србија уђе у Европску унију прво што је очекује јесте рецесија. Ниједна новопридошла земља није економски безбедно ушла у заједницу европских народа па неће нажалост ни Србија, каже у разговору за “Вести” консултант за развој инвестиција Махмут Бушатлија.

Можете ли да појасните због чега ћемо ако уђемо у ЕУ упасти у рецесију?
– Све док смо у статусу кандидата за улазак у ЕУ ми усвајамо норме, али их не примењујемо. Кад коначно уђете у Европску унију морате да примењујете законе које сте усвојили. Прво што вас очекује то су огромни трошкови, ЕУ је скупа забава, исисава новац самим уласком на заједничко тржиште. То се очитава на примеру свих нових чланица, а ми најбоље видимо на примеру Словеније. Бојим се ако будемо радили онако како сада радимо, да ћемо у ЕУ проћи као бос по трњу.

Најлакше је купити намештај

– Проблем је што је садашња власт окружена људима, саветницима који такође не знају да се баве суштинским проблемима. Један пример из правосуђа то најбоље илуструје. Када се недавно поставило питање кашњења реформи у правосуђу, челни људи министарства су одговорили да су “средили простор где се ради”. Једна ствар је купити намештај и средити простор, а сасвим друга је кренути у реформу правосуђа.

Која је то грешка Словеније које се морамо чувати?
– Када су ушли у ЕУ 2004. године имали су 84,1 одсто задовољених критеријума које захтева та заједница. За наредне четири године, Словенци су имали раст од 0,3 одсто, док је комплетна ЕУ имала раст од 3,5 одсто. Значи Словенија је назадовала и иако формално није имала рецесију, ове бројке показују да је заправо “зарадила” рецесију. Лоше су прошли јер нису били довољно припремљени за оштру тржишну утакмицу коју им је сервирала ЕУ. У Хрватској се такође од уласка у ЕУ много тога догодило и то углавном негативно. Успорен раст, велики јавни дуг, огроман буџетски дефицит.

Шта Србија треба да уради?
– Улазак у ЕУ тражи посвећеност и дугорочни план развоја. Ако хоћете у Европу онда морате радити што више на конкурентности. Опет се враћам на пример Словеније. У бившој Југославији то је била индустријска земља, али уласком у ЕУ није издржала конкуренцију, па је то сада занатска земља. Хрватска је морала да се одрекне готово половине своје индустрије бродоградње, јер је ЕУ тако тражила, па је јасно да Србија мора што пре да заштити неке своје производне гране.

Коју грану ми морамо да заштитимо?
– Многе европске земље морале су да се одрекну готово 50 одсто своје пољопривредне производње, јер су то захтевале старе чланице. Тако су постале увозно зависне земље. Србија мора да инсистира на томе да се не одриче него да развија пољопривредну производњу, јер је то наша перспектива. Велики проблем је и то што смо лоше испреговарали услове око продаје земљишта грађанима ЕУ. То је велики проблем, јер земља је једини ресурс, то би морало да буде заштићено.

Нажалост, нисмо вични у преговорима са светом?
– Нисмо, јер немамо континуитет у политици. Па погледајте само случај “Коридора 10”. Свака влада има другачији приступ. Тај пројекат се реално могао завршити за три до четири године, а ми га “вучемо” 16 година.

У каквом смо економском стању тренутно?
– Не баш завидном, најблаже речено. Према званичним подацима од 2001. па до 2011. године у нашу земљу је ушло 33 милијарде евра инвестиција (ту се рачунају директне инвестиције, портфолио, средњерочни и дугорочни кредити). У исто време ми смо изгубили 800.000 радних места. Ако томе додамо још 150.000 до 200.000 људи који раде у сивој зони, јасно је у каквом смо положају. Наш проблем је што смо као што се види у инвестиције урачунавали и кредите. Инвестиција није кад узмете кредит или кад држава даје некоме субвенције за радна места. Суштина је да морате производити, а не да се бавите “продајом банкарских услуга” као што је то бивши министар Млађан Динкић пропагирао. Па и једна богата Швајцарска више зарађује од производње и продаје чоколада, а него од банкарских провизија.

Србију све више напуштају млади и образовани људи. Колико је то погубно за земљу?
– Гледајте, некада је стара Југославија имала један од најбољих високошколских система у свету. Па податак да смо крајем педесетих година били пета земља на свету која је имала атомски реактор у Винчи (после САД, тадашњег СССР, Канаде и Француске) говори много. Били смо једна од ретких земаља која је била у стању да сагради надзвучни авион, а југословенски тенк за пустињске услове био је један од најцењенијих у свету. Данас имамо 24 милијарде евра дуга и извозимо људе. И у бившој Југославији смо извозили радну снагу, али под потпуно другачијим условима.

Какви су то били услови?
– Људи су одлазили на бирое за запошљавање и аплицирали за одлазак у Немачку, Швајцарску, Аустрију… Људи су одлазили и радили, али су градили у домовини. Градили су куће покрај Београда, у селима, али и на мору. Наши стручњаци су били цењени па смо по инвестиционој изградњи били надалеко познати. Градили смо по Блиском истоку, Јужној Америци, саградили смо пола Панаме.

Данас је ситуација битно другачија?
– Апсолутно. Више нема наших фирми по белом свету. А погледајте само овај домаћи пројекат Београд на води. На сва уста се прича како ће тај пројекат упослити 200.000 људи, што проста рачуница демантује. Ако градите милион квадрата треба вам 12.000 до 15.000 људи.

У чему садашња власт највише греши?
– Власт не сме да смањује плате и пензије, јер тиме штети и своме буџету. Држава заправо и живи од тога (добија и ПДВ и свакодневну потрошњу). То је лоше и штети свима. Па, наша држава се Меморандумом са ММФ обавезала више него што је тај фонд и тражио. Штедња може да се оствари на други начин, а не да се смањују ионако скромне пензије. То је велика грешка, јер се наши политичари баве економијом као импровизацијом.

Вратио се православљу

* Махмут Бушатлија рођен је 1946. године у Сарајеву. По образовању је архитекта, али већ деценијама ради као саветник за развој инвестиција.
* Радио је у Италији, Јужној Америци, Блиском Истоку. Каже да воли живот и рад, а искрено се нада да никад неће завршити у пензији.
* Ожењен је и поносни отац две кћери.
* Према сопственим речима, потомак је Ивана Црнојевића, краља Зете из 12. века. Вратио се православљу пре две године, а СПЦ га као потомка Црнојевића сматра кнезом.

Н. С. Прерадовић – Вести